Mirko Tepavac

Neka ostane drzavnicima i pravnicima da rasprave na sta nas obavezuje odluka Saveta bezbednosti o ustanovljavanju Haskog suda, da li su nas Ustav i zakoni stvarna prepreka izrucenju optuzenih za ratne zlocine na podrucju bivse Jugoslavije ili su za njih nadlezni iskljucivo domaci sudovi, pa najzad i da li je taj Tribunal ispolitizovan i neobjektivan.
Mnogo je vaznije da se odgovori na jedno sustinsko pitanje: da li je istina da su zlocini u prljavim ratovima protekle decenije zbilja pocinjeni i da li ratne zlocince, sa teritorije Srbije, treba lisiti slobode i predati sudovima. To je osnovno pitanje, sva druga su izvedena.

Izgovori nisu odgovori

Godinama je ovde televizijska slika zaklanjala istinu o uzasima Milosevicevog pokusaja da prostre granice svoje drzave i ocisti je u tu svrhu od ljudi druge narodnosti i vere. Tesko da ista, sem skrupulozne, ali i sudske rekonstrukcije celog toka dogadjaja, moze to da razgoliti. Moracemo, i to vise puta, pogledati istinite prizore »oslobadjanja« Vukovara, Dubrovnika, Mostara, trogodisnjeg ubijanja Sarajeva, srebrenickog pokolja, zbegove Srba, Muslimana, Hrvata, Albanaca...
Izgovori nisu odgovori. Ako su pocinioci zlocina prema miru i covecnosti medju nama, moramo im ili suditi ili otvoreno priznati da nemamo snage da se suprotstavimo milosevicevskoj nacionalistickoj ksenofobiji i primimo na sebe odgovornost za sve posledice koje iz toga proizlaze. Nema sumnje da su Slobodan Milosevic i njegovi ratoborni poslusnici, u Srbiji i van nje, najvecu stetu naneli bas srpskom narodu, na svim stranama svih granica nekadasnje Jugoslavije i sadasnje Srbije. Kada bi i bilo nase pravo da im oprostimo ono sto su ucinili nama, nije nase pravo da im prastamo i ono sto su, u nase ime, ucinili drugima. Rat je imao sve karakteristike medjunarodnog sukoba i nije vise moguce odrzati tezu da za zlocine pocinjene van teritorije Srbije moze da se odgovara samo pred nasim sudovima. Zasto bi hrvatski generali putovali u Hag zbog zlocina pocinjenih u Bosni, a srpskim generalima i ratovodjama, sudili samo »naski«, nikako Haski. Hrvatskog je predsednika spasao Bog, naseg ni Bog ne bi bilo pravedno da spase.
Svaki zlocin pocinjen prema drugom narodu je istovremeno i zlocin prema sopstvenom, vec zato sto je zlocin. Iako kolektivna odgovornost ne postoji krivicno, postoji moralno. Jer, zlocini su cinjeni dok su se kod nas odobravali ratni poduhvati, dok se klicalo ratnim vodjama i aplaudiralo laznim herojima, zasticenim razbuktalim patriotizmom.

Naknadna osveta porazenih

Nije Srbima danas lako. U balkanskim i dva svetska sukoba u ovom veku, Srbija je vodila odbrambene i pravedne ratove, bila je ili pobednica ili na pobednickoj strani. A samo u poslednjoj deceniji je cetiri puta uzastopno porazena u ratovima koje nije smela ni zapocinjati i koje je osudjivao ceo svet. A ovoga puta su, medjutim, pobedjivali drugi! Naviknuti na pobednicku pravdu koja je, najcesce, vise osvetnicka nego pravedna, tesko pristajemo da se kao drzava i narod pomirimo sa neprijatnom istinom o sebi i svojima.
Da je posle Drugog svetskog rata bilo vise pravne, a manje pobednicke pravde, ne bi ni danas, pola veka kasnije, bilo naknadne osvete porazenih. Tako se danas olako uvelicavaju zlocini tadasnjih pobednika bez valjanih dokaza, a umesto dokumentovane istine govori zakasnela osveta. Proizvoljno se uvelicavaju zrtve partizanske osvete posle oslobodjenja Beograda, Kragujevca... pa izgleda kao da su tadasnji pobednici pobili vise sopstvenih gradjana nego Nemci, a partizani dosli kao okupatori, a ne oslobodioci. A zlocin ostaje zlocin, ma ko da ga je pocinio i sto se ne osudi na vreme vrati se kao osveta u nevreme.
Nikada necemo znati istinu o sebi dok ne budemo saznali sve sto je u nase ime ucinjeno drugima. U Beogradu ili Hagu, njima ce se, svakako, suditi pravednije nego sto su oni samovoljno presudjivali drugima, jer nece ni sudstvo, ni hasko ni nasko, naciniti vecu gresku sudeci im, nego sto bi mi mogli, stiteci ih. Svet nam sada daje vremena da se odlucimo sta cemo sa zlocinima, ali nece pristati da proizvoljno odmeravamo koja ce nam to biti rupa na svirali i da sami oprastamo krivice koje su ucinjene drugima. Suocavanje zlocinaca sa pravdom je nasusno potrebno za nase suocavanje sa istinom.

Ni slepa osveta ni spora pravda

Nije ni nama, a kamoli svetu, lako poverovati u solidnost pravosudja u cije je ime doskorasnji ministar pravde mogao da uputi, predsednici haskog Tribunala, ono, valjda, najnepristojnije pismo u istoriji medjunarodne korespondencije. Zemlje u kojoj se kolektivno sudilo stotini optuzenih, lazno osudjivali novinari i netragom nestajali politicki protivnici, kao sto je pre vise od dva meseca, u po bela dana, netragom nestao nedavni predsednik Srbije Ivan Stambolic. A isto to pravosudje nije, u toku celih deset godina rusenja i ubijanja, pokrenulo nijedan proces protiv ratnih zlocinaca koji se lagodno setaju Srbijom okruzeni licnom gardom i zasticeni drzavnim suverenitetom Miloseviceve, a sada, nadajmo se da nece, i promenjene vlasti. Ne treba nam ni slepa osveta, ali ni spora pravda. Veca je verovatnoca da ce mnogi zlocinci izmaci pravdi, nego da ce optuzeni biti prestrogo osudjeni. Barem zivot ce im biti zagarantovan i pored krivice za tolike tudje zivote.
Ne dalekoj istoriji, nama je, danas i ovde, potrebna istina o izgubljenim godinama i pravedna kazna za one koji su nam ih pokrali. Najveci zlocinac je sam rat, ali ratovima ce suditi istorija a ratnim zlocincima moraju suditi savremenici. Ne treba da govori ni bes ni osveta. Bez pravednog suda dugo nece biti »zvezdanog neba nad nama i moralnog suda u nama« (Kant).