Knjiga generala Vlade Trifunovica, bivseg zapovednika 32. Varazdinskog korpusa JNA, predstavlja ne samo zbirku novinskih i drugih tekstova o dramaticnim dogadjajima koji su prethodili nepravednoj osudi ovog generala, neke vrste jugoslovenskog Drajfusa, vec i ozbiljnu opomenu nasoj demokratskoj javnosti i nasem civilnom i vojnom pravosudju da se slicne stvari vise nikada ne smeju ponoviti. Da podsetimo citaoce: Vojni sud u Beogradu, nakon dve oslobadjajuce presude, a na insistiranje tadasnjeg politickog i vojnog establismenta, osudio je 26. decembra 1994. godine generala Vladu Trifunovica na 11, a dvojicu njegovih najblizih saradnika, pukovnike Sretena Raduskog na 7 i Berislava Popova na 6 godina zatvora »zbog krivicnog dela podrivanja vojne i odbrambene moci SFRJ iz cl. 121 Krivicnog zakona«, odnosno, narodski receno, zbog izdaje zemlje.
General Trifunovic nasao se sa svojim vojnicima, tokom septembra 1991. godine, u jeku rata u Hrvatskoj, u jakom okruzenju hrvatskih snaga iz Zbora narodne garde. Posle visednevnih borbi, sam i potpuno opkoljen, bez (obecane!) pomoci od ostalih jedinica JNA, general, stiteci zivote svojih 220 mladih i nedovoljno vojnicki obucenih regruta i oko 60 preostalih staresina, stupa u pregovore sa Kriznim stabom Varazdina i izvlaci ljudstvo iz kasarne, dok tehniku koju ne moze da unisti biva prinudjen da ostavi hrvatskim snagama. Vojnici i staresine na celu sa generalom Trifunovicem bezbedno stizu u Srbiju i od tada, umesto zasluzenog priznanja za spas tolikih zivota, pocinju nevolje i prava golgota Trifunovica i njegovih saradnika.
Hrvatski sud osudjuje Trifunovica u odsustvu, na 15 godina zatvora zbog »krivicnog djela protiv covjecnosti i medjunarodnog prava, te ratnog zlocina protiv civilnog pucanstva sto je kaznjivo po cl. 142 st. 1 KZ Republike Hrvatske«, a u Beogradu mu politicke i vojne strukture cinicno zameraju da se »olako predao«, da se »nije borio do poslednjeg coveka i poslednjeg metka«, da je imao »jako malo mrtvih«, da ga predstavnici hrvatske civilne vlasti »nisu bas zaklali« i sl.
Od verbalnih optuzbi i nekriticnog pisanja drzavnih i vojnih medija samo je korak do sudskog gonjenja. Trifunovic je u istraznom vojnom zatvoru proveo nekoliko meseci (od 8. novembra 1991. godine do 15. aprila 1992), a prvo sudjenje je odrzano 17. juna 1992. godine. Razmatrajuci sve okolnosti predsednik Veca sudija Milos Saljic je doneo oslobadjajucu presudu za generala Trifunovica i pukovnike Raduskog i Popova jer u njihovim delima »nema elemenata izdaje pa samim tim ni krivicne odgovornosti«.
I drugo sudjenje, odrzano na osnovu zalbe vojnog tuzioca, kojim je predsedavao Djordje Dozet, donelo je jedinu mogucu presudu: slobodu za Trifunovica, Raduskog i Popova. Tek na intervenciju »odozgo«, na trecem sudjenju, vojno sudsko vece optuzene je proglasilo krivim za izdaju i osudilo ih na visegodisnji zatvor. Javnost je tada konacno shvatila da su drzavi i vojsci potrebna zrtvena jagnjad da bi se iskupila jedna agresivna, ratnohuskacka i imperijalna politika. Da bi se opravdalo licemerje korumpiranih politicara i besmisao jednog rata koji se vodio jer je jedan tvrdoglavi covek to zeleo!
Tako se doslo do, neupucenima tesko shvatljivog, paradoksa: general je osudjen za izdaju jer je spasao nekoliko stotina mladih zivota (vojnici su u proseku imali po 19 godina), ali je izgubio dosta ratne tehnike »koja je pala neprijateljima u ruke«. Zato mu je, dakle, sudjeno kao izdajniku!
Prikazivac ovog potresnog svedocanstva o jednoj karijeri i tragicnoj sudbini, ne moze a da ne podvuce paralelu sa proslogodisnjim svesnim zrtvovanjem 16 radnika RTS-a prilikom NATO bombardovanja. Celnici drzavne televizije su cinicno pozvali NATO da slobodno bombarduje zgradu RTS-a (»Mi se ne bojimo. Mi vas cekamo. Nasa adresa: Takovska 10«), a onda mirno otisli svojim kucama, zrtvujuci zaposlene na oltar »otadzbine«.
Dakle, bila je potrebna zrtva! Da se pojaca mrznja prema neprijatelju, da se drzavna propaganda ima diciti »bezmernim herojstvom srpskog coveka!« Da se vlastodrsci i njihovi cankolisci – vlastoljupci, dok polazu vence na grobove, razmecu svojim vatrenim »patriotskim« govorima...
General Trifunovic i njegove kolege Raduski i Popov nisu shvatali patriotizam na takav, egoisticki nacin. Ljudski zivoti su za njih bili vazniji od svakog drugog cilja. »Ne dam vise da uludo gine ma i jedan pesak! Sta ce nama Srbija bez ljudi?« upitao se vojvoda Zivojin Misic 1. jula 1918. u Solunu tokom jednog vojnog savetovanja o predstojecem proboju fronta.
Nasa demokratska javnost je bila listom uz generala Trifunovica. Mnogobrojnim apelima, saopstenjima, napisima u stampi, istupanjima na posebnim tribinama, animirala je usnulo i apaticno, ratom i represijom zaplaseno javno mnenje da ustane u odbranu nevinih ljudi. Napori su urodili plodom: predsednik SRJ Zoran Lilic 17. januara 1996. godine abolirao je generala Trifunovica i pukovnike Raduskog i Popova, pa su se oni nasli na slobodi. Ipak, gorak ukus je ostao jer akt milosti nije znacio i pravdu; ljaga sa njihovih imena, naime, u pravnom smislu jos nije skinuta. To je jedan od prvih zadataka novog, nadajmo se istinski nezavisnog pravosudja ciji se temelji moraju postaviti vec sada.