Dopao mi se ovaj naslov koji je jedan pozorisni kriticar upotrebio pisuci o beogradskoj premijeri predstave »Ludilo udvoje« Ezena Joneska i Pozorista Ogledalo u Centru za kulturnu dekontaminaciju 17. i 18. oktobra. Dopalo mi se saznanje da smo od praizvodjenja »Ludila« 22. septembra do predstava u Paviljonu Veljkovic uspeli da Nju i Njega posaljemo u podrum. Kao i da se obistinilo razmisljanje Ljubivoja Tadica da ce doci dani kada ce publika posmatrati »Ludilo udvoje« kao »ozbiljnu« komediju ili kao scensku karikaturu, svejedno.

Dakle, iscezao je strah kojim je pancevacka publika docekala i ispratila septembarsku premijeru i iscezla je zabrinutost aktera predstave da li ce noc provesti u svom domu ili iza resetaka. Otvorio se put pred Tadicem, Andjelkom Milivojevic i Nenadom Jeremicem da »igraju« Joneska, da ga glumackim sredstvima nadgradjuju, dogradjuju, da iskoriste »materijal« koji samo veliki dramski pisci mogu da podare reditelju i glumcima. Sve se to videlo u Beogradu. A videlo se i kako jedan scenski prostor moze da utice na »umetnicki dojam« predstave. I zaista, u Paviljonu Veljkovic On i Ona su se natpricavali, zacikavali, podrzavali (u ludilu)... Prostor je bio klaustrofobican, pravi »podrumski« – Njegova i Njena senka na zidu bile su blizu, velike, pretece – ali mi se nadamo da cemo o toj mori samo pricati onima koji dolaze za nama. Mozda je relativna skucenost scene odmogla samo Nenadu Jeremicu (Vojnik) da se razigra, a u nedostatak se moze ubrojati i sad tolika ociglednost da njegov govor ide na plejbek. Uz zamerku da se moglo vise povesti racuna o zvucnoj slici koja nije bila idealna za svakog gledaoca, to je bas sve sto se moze osporiti uspesnosti beogradske premijere.