Zoja Jovanov

Od zvanicnog dolaska DOS-a na vlast u SRJ (5. oktobra) do prijema Jugoslavije za stalnog clana Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope (26. oktobra) rejting aktera ekonomskog zivota zemlje bitno se promenio. Nezavisni ekonomisti, vecinom clanovi Grupe 17 i Grupe 17 plus, koji su do smene vlasti u SRJ imali jak uticaj na javno misljenje a slab na odluke rezima, posle 5. oktobra nametnuli su se kao glavni kreatori ekonomske politike i ekonomska vlada u senci, kojoj postojece strukture vlasti sluze za overu ekonomskih odluka. Zakonita ekonomska vlast u odlasku (Savezna vlada, Narodna banka Jugoslavije, banke itd.), kao poluga za formalno pokrice vlasti DOS-a pokazala se delotvornija za pokretanje zdravih ekonomskih trendova nego sto je to bila u minulih deset godina kao eksponent Miloseviceve politike. Deo rezima u odlasku, pre svega Vlada Srbije, a narocito njen predsednik Mirko Marjanovic i potpredsednik Vojislav Seselj, povlacenjem uredbi kojima su regulisali trziste pokusali su da izazovu haos cena »pustenih sa uzde«, sve dok nisu shvatili da ljuljaju samo camac u kojem su oni sami, a koji uspesno tone.
Iz druge grupe aktera, koji su uglavnom pripadali cutljivoj vecini (delom zbog objektivne nemoci da utice na rezim, delom kao placena glasacka masina), dakle zaposleni, na scenu su se vratili radnici, najavljujuci se ne kao politicka klasa sa pretenzijom da participira u politickoj vlasti, vec kao faktor sveta rada, okrenut egzistencijalnim problemima preduzeca i vlastitog standarda. Iz pocetne faze organizovanja u strajkacke odbore (legalni po zakonu) i druge faze delovanja kroz krizne stabove (revolucionarna varijanta) radnici su uglavnom izasli i svoje stavove poceli da namecu rukovodstvu u firmama preko starih formi organizovanja – zborova radnika, radnickih skupstina i skupstina akcionara, samostalno ili predvodjeni nekim od sindikata. Medju sindikatima je takodje doslo do promene statusa. Prorezimski Savez samostalnih sindikata Srbije bezuspesno je pokusao da se sa »svojih dva miliona clanova« prikaci na samoinicijativno organizovane radnike i uz novu politicku vlast. Ujedinjeni granski sindikati »Nezavisnost« za deset dana »revolucije« udvostrucili su clanstvo i kao kreatori »Ugovora o socijalno pravednoj i demokratskoj Srbiji«, koji su pre izbora potpisale sve relevantne stranke osim DS i SPS, jacaju kao autenticni predstavnici radnika koji od novih vlasti traze ono sto su im ugovorom obecale. Asocijacija samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS), kao clan DOS-a, usla je u novu vlast na saveznom i lokalnom nivou i tako dobila status drzavnih pregovaraca sa samom sobom i drugim sindikatima. Komore, koje okupljaju vladajuci deo sveta rada, direktore i druge poslovne menadzere, a sluzile su bivsem rezimu za aminovanje njegovih ekonomskih i politickih odluka, jos se nisu pokazale kao akter u kreiranju nove ekonomske scene. U saveznoj, srpskoj i komori Beograda iza zatvorenih vrata razmatra se dilema – braniti rukovodstva komora i direktore velikih firmi koje je postavio bivsi rezim i komorski sistem koji je pocivao na njima ili reorganizovati ovu privrednu instituciju. Do 26. oktobra rukovodstva komora jos su tavorila preko kriznih stabova koje su pretezno sama formirala da bi sacuvala »radno mesto«. Delom i zbog toga, u previranjima unutar sveta rada najuticajniji pokretac sredjivanja finansijskog stanja u privredi za sada su radnici.
Jak ekonomski akter, u pocetku zapravo najjaci faktor ekonomskih promena u zemlji i odnosa medjunarodne zajednice prema Jugoslaviji, je predsednik SRJ, Vojislav Kostunica. Za funkciju »demokratski izabranog predsednika« vezuje se ukidanje sankcija Jugoslaviji i potiskivanje porazenih ekonomskih aktera, pocev od Slobodana Milosevica pa nanize, koji su vladali zemljom kao generalni direktor cele privrede. Ministri spoljnih poslova Evropske unije su 9. oktobra ukinuli embargo na naftu i aviosaobracaj, a isto su tri dana kasnije ucinile SAD. Krajem oktobra EU je najavila preispitivanje ostalih finansijskih sankcija (zabrana investiranja u Srbiju) i vracanje (u novembru) trgovinskih olaksica koje su Srbiji bile ukinute za vreme Miloseviceve vladavine. Radi se o olaksicama na slobodan izvoz 95 odsto industrijskih i poljoprivrednih proizvoda, koje druge balkanske zemlje vec imaju. Embargo ce i ubuduce vaziti za preduzeca koja EU, posle provere kod novih vlasti u Srbiji, bude ostavila na spisku zabrane (crna lista) za bilo kakve poslove sa Evropom, »zato sto su tesno povezani sa bivsim Milosevicevim rezimom«. Pored clanova porodice Slobodana Milosevica (zena, brat, sin, snaha i cerka) na listi pojedinaca koji nece moci da raspolazu novcem, cekovima, papirima od vrednosti i drugom finansijskom imovinom nalazice se jos oko 600 lica koja su cinila okosnicu bivseg rezima. Zabrana gradjanima SAD da posluju sa nekoliko stotina osoba i firmi iz Srbije i Crne Gore bliskih Milosevicu takodje ostaje na snazi. Da je ostrica zapadnih sankcija napokon uperena samo protiv bivseg rezima pokazuju i odluke vlade Svajcarske da blokira 600 racuna doskorasnjih jugoslovenskih rukovodilaca i vlade Austrije da zamrzne pet Milosevicevih racuna, te poziv novoj vlasti u SRJ da moze da trazi taj novac. U poteru za »parama opljackanim od naroda« dala se i kiparska vlada a slicne akcije najavljuju i druge zemlje.

Kako je srusen spoljni zid

Ukidanje spoljne blokade bilo je deo predizbornog dila izmedju DOS-a i zapadnih lidera i ta trampa – medjunarodne ekonomske slobode za pad Milosevica i za demokratiju u Srbiji – donela je novoj vlasti veliki politicki poen kod gradjana, jer je ispunila obecanje da ce oboriti sankcije. To sto se u prvih nedelju dana (od 5. do 12. oktobra) pokazalo da DOS drzi rec, lovorike su na kojima bi Kostunica mogao da zivi bar toliko dugo koliko njegov prethodnik na trubi o »nepravednim i nicim izazvanim sankcijama«. Pogotovo sto je u »ugovoru s narodom«, dakle prema predizbornom programu DOS-a za demokratsku Srbiju, tek u zadacima za prvu godinu nove Savezne vlade bilo predvidjeno vracanje SRJ i Srbije u svet, ukidanje svih sankcija i priliv finansijske pomoci iz inostranstva. Ministri EU su vec 13. oktobra u Bijaricu potvrdili »pripadnost nove Jugoslavije evropskoj porodici« i ujedno odobrili 175 miliona evra na ime prve bespovratne pomoci. Devizni pokloni i krediti koje su od 5. oktobra zvanicno odobrile zapadne zemlje blize se cifri od 2,5 milijardi evra. Najvise je odobrila EU, iz paketa za citav balkanski region, vrednog 5,5 milijardi evra, Jugoslaviji je namenila 2,3 milijarde evra, bukvalno naznacivsi da je taj kredit »nagrada za obaranje rezima« koju ce nam upucivati do 2006. godine »pod najpovoljnijim uslovima«. Brzina kojom ce stici prve pare zavisice od toga kada ce nova vlast formirati vlade koje bi legalizovale transfer novca. Demokratski izabrana savezna i republicka vlada koje bi komunicirale sa EU, takodje su deo dogovora sklopljenog pre izbora u SRJ izmedju DOS-a i evropskih lidera. Interes Evrope je da dobije garanciju da ce DOS vladati kroz institucije sistema i da ce pare i partnerstvo sa EU biti upotrebljeni na dogovoreni nacin. Lideri DOS-a ne samo da nisu krili svoj interes da izbore glavnu rec u vladajucim strukturama sistema, da bi devizni novac sto pre usao u zemlju i da bi SRJ postala clan evropskih i svetskih institucija, nego su tu nameru otvoreno iznosili i pozurivali stari rezim da im se skloni sa puta.

Ekonomska Grupa 17 pripremila je projekte privrednog oporavka Srbije i njeno ukljucenje u medjunarodnu zajednicu, a na osnovu njih opozicija je pre nekoliko meseci podnela Paktu za stabilnost formalne predloge za rekonstrukciju post-Miloseviceve Srbije. Jos u martu, na donatorskoj konferenciji Pakta u Briselu, tadasnjoj srpskoj opoziciji je, iza zatvorenih vrata, obecan kredit od sest miliona evra ukoliko preuzme vlast u Srbiji. Na sledecoj konferenciji Pakta, juna ove godine u Solunu, lideri opozicije (sadasnji DOS) podneli su predlog za odrzavanje donatorske konferencije za rekonstrukciju post-Miloseviceve Srbije i naisli na ohrabrujuce politicke i diplomatske reakcije. Od nase opozicije tada je trazeno da napravi politicko-ekonomski dokument kojim bi precizirala izborne zahteve i definisala poziciju buduce jugoslovenske vlade prema Evropi. Da se opozicija zaista ozbiljno pripremala da preuzme vlast i odgovornost za sudbinu zemlje, svedoci cinjenica da je pripremila kompletan program radikalnih promena privrednog sistema i povratka SRJ u svet i razradila ga kroz nekoliko projekata »za brzi pocetak«. Sve to je odavno na stolu clanova EU i Pakta, a size je biracima u SRJ deljen kao »ugovor s narodom«. Buduci da su ovdasnji gradjani i evropska vlast glasali za projekat DOS-a, interes obe strane sada se moze definisati kao obaveza da se dogovoreno realizuje. I to sto pre. Izvrsni direktor Grupe 17 plus, Mladjan Dinkic, u nekoliko navrata je pred TV gledalistem objasnjavao da je »Kostunica hit u svetu« i da to treba iskoristiti za dobijanje sto vise obecanih para od svih, pogotovo sto je SAD pred predsednickim izborima »i brzo ce zaboraviti na nas«. Da Dinkic nije napamet upozoravao da se »gvozdje kuje dok je vruce« pokazuje cinjenica da SAD nisu ponudile ni dolar novoj vlasti. Razlozi za otezanje SAD da priskoci u pomoc novoj Srbiji najvise padaju na dusu Milosevica ciji rezim je otezao sa primopredajom institucija sistema, valjda da bi izbegao Haski tribunal dok je njegov najzesci politicki tuzilac (Bil Klinton) sef Amerike. Tako se porazeni rezim pokazao kao akter tipa »da komsiji crkne krava«. 

Projekti »za brzi pocetak«

G 17 je jos u junu pripremila projekat »Finansijska sredstva potrebna za makroekonomske reforme i obnovu Srbije«, sa potkom »radi povratka u medjunarodnu zajednicu«, konstatacijom da »nova vlast nece moci da finansira reforme iz domacih izvora« i da na »startu mora imati na raspolaganju novac iz inostranstva«. Od donacija, pre svega, i to u okviru Pakta stabilnosti. Napravljen je i plan koriscenja strane pomoci, po kojem bi jedan deo bio namenjen formiranju Fonda za makroekonomsku stabilizaciju, dok bi drugi deo bio ulozen u rekonstrukciju i modernizaciju infrastrukture. To bi, prema proceni strucnjaka G 17, stajalo vise od sedam milijardi dolara, a naveli su i za sta bi se toliki novac upotrebio. Taj program prenosimo gotovo u celini, kao ilustraciju za to na sta je DOS dobio obecanja da ce biti skinut spoljni zid sankcija i Jugoslaviji biti odobrena strana novcana pomoc.
Iz Fonda za makroekonomsku stabilizaciju pokrivao bi se deficit javnih finansija u Srbiji u prvoj godini nove demokratske vlade, sto bi omogucilo: neinflatorno finansiranje javnih rashoda i makroekonomsku stabilnost privrede; pozitivno bi uticalo na privredni rast zemlje; stvorilo bi pretpostavke za reformu celokupnog fiskalnog sistema. Kako se navodi u projektu »to bi bila jasna podrska medjunarodne zajednice novoj demokratskoj vladi i njenoj orijentaciji ka sprovodjenju politickih i ekonomskih reformi«. Drugim recima, stabilizovala bi se drzavna uprava, kao sto je to ucinjeno, uz pomoc stranog kapitala, u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. U materijalu se dalje navodi:
• Potrebna sredstva za finansiranje deficita javnih finansija u 2001. iznose 942 miliona dolara i predstavljaju 6,9 odsto drustvenog proizvoda (DP). Ovaj deficit je moguce delimicno finansirati iz domacih izvora. Na osnovu brze prodaje jednog dela domacih (drzavnih i drustvenih) preduzeca, na cijoj se privatizaciji vec radi, moguce je u najpovoljnijem slucaju prikupiti oko 350 miliona dolara. Preostali iznos od oko 600 miliona dolara valjalo bi finansirati iz stranih izvora. Posto ce kreditni rejting zemlje biti nizak, nije realno ocekivati da bi na evropskom trzistu kapitala moglo da se prikupi vise od 100 miliona dolara. Preostali iznos od oko pola milijarde dolara trebalo bi obezbediti kroz Fond za makroekonomsku stabilizaciju, koji bi se formirao u okviru Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope.
• Sredstva iz Fonda bila bi koriscena za premoscavanje budzetskog jaza, ali istovremeno i za stabilizaciju domace valute. Prilivi Fonda bili bi korisceni za jacanje deviznih rezervi, na osnovu kojih bi bilo moguce emitovati novu domacu konvertibilnu valutu, uz prelazak na neki od modaliteta fluktuirajuceg deviznog kursa. Za odbranu kursa u pocetku bi bio potreban relativno skroman nivo deviznih rezervi, imajuci u vidu da je polovinom ove godine realna novcana masa u Srbiji iznosila oko 330 miliona dolara. Prilikom procene potrebnih deviznih rezervi za trajnu odbranu kursa, treba imati u vidu cinjenicu da se znacajan deo finansijskih transakcija u Srbiji danas vrsi u zoni sive ekonomije (barem 50 odsto), te da ce sprovodjenjem fiskalnih reformi ona biti integrisana u formalni sektor.
• Nakon formiranja nove demokratske vlade u Srbiji predvidjamo relativno brz oporavak privrede, sto ce znacajno ublaziti problem javnog deficita. Ocekivane stope rasta DP u ovoj i narednoj godini su 14 i 10 odsto. Medjutim, u 2001. DP nece dostici nivo iz 1998. godine. Zbog toga ce nizak nivo DP i dalje predstavljati najvecu smetnju za uravnotezavanje javnih prihoda i rashoda.
• U prethodnim godinama kvazifiskalni deficit (gubici javnih preduzeca) formirali su od jedne polovine do dve trecine ukupnog deficita. U 2001. godini predvidjamo liberalizaciju cena, privatizaciju i pocetak prestrukturiranja javnih preduzeca. Kvazifiskalni deficit ce biti drasticno smanjen, mozda i potpuno ponisten, ali ce zbog toga morati da poraste deo budzetskih sredstava za socijalnu zastitu i za pomoc nezaposlenima, odnosno za prekvalifikaciju i produktivno zaposljavanje viska radne snage.
• Bice eliminisani rashodi koji su izazvani nepotrebnom zategnutoscu odnosa nase zemlje sa medjunarodnim okruzenjem i rashodi koji su vezani za represiju. Vojni izdaci ce se smanjiti sa sadasnjih 7 na 5 odsto DP, koliko su iznosili dugi niz godina (i pre raspada bivse Jugoslavije). Dalje procene visine vojnih rashoda zavisice od strategije odbrane zemlje koju ce usvojiti nova skupstina. Rashodi za policiju bice smanjeni (sa 3,8 odsto u prosloj godini) na 1,3 odsto DP, jer se predvidja otklanjanje razloga za »posebnu primenu« policijskih snaga, zbog kojih su ovi rashodi snazno porasli u poslednje dve godine. Umesto nepotrebnih izdataka za nabavku skupe opreme koja se koristi za represiju nad gradjanima, sredstva ce biti usmerena za poboljsanje materijalnog polozaja policajaca.
• Izdaci za penzije su najveci problem javnih finansija. Predvidjeno je smanjenje njihovog ucesca u DP za jedan odsto u odnosu na njihov trogodisnji prosek (tako da bi dogodine ucesce penzija u DP iznosilo 18 odsto). To bi omogucilo blagi rast penzija u odnosu na 1999. godinu, ali bi njihova visina bila ispod nivoa za 1997. Dalje smanjenje izdataka za penzije vezano je za ozbiljnu reformu penzionog sistema.
• Izdaci za obrazovanje i zdravstvo vracaju se na ucesce koje su imali u 1997, a s obzirom na to da se ocekuje ubrzanje privrednog rasta, trebalo bi da se povecaju barem za pola procenta DP. (Troskovi za obrazovanje su lane u DP iznosili 4,4 odsto, dogodine se predvidja 6,5 odsto, dok bi se istovremeno udeo zdravstva u DP povecao sa 9 na 10 odsto.)
• Uvodjenje nezavisnog sudstva i borba protiv korupcije zahtevace povecanje rashoda za podrsku pravnoj drzavi. Zbog ogranicenog manevarskog prostora, predvidja se porast ovih rashoda za samo jedan odsto DP. (Na ukupno dva odsto u DP.)
• Zbog potrebe demilitarizacije, zaposljavanja i prekvalifikacije viska radne snage, koja ce nastati prestrukturiranjem javnih preduzeca i liberalizacijom njihovih cena, povecavaju se izdaci za socijalnu zastitu i za trziste rada za jedan, odnosno dva procenta DP. (Time bi ucesce prvog u DP dogodine iznosilo tri odsto, a drugog 2,5 odsto.)
• U 2001. predvidja se pocetak urednog servisiranja javnog duga. Ako bi se prihvatile obaveze iz Memoranduma potpisanog sa Londonskim klubom poverilaca 1998. i zakonske obaveze o servisiranju zamrznute devizne stednje gradjana, budzetska obaveza po ovim osnovama iznosila bi 1,2 odsto DP. (Sto je nova stavka u budzetu, jer Milosevicev rezim nije vracao dugove inostranstvu i domacim stedisama.)
• U odnosu na 1997. predvidja se smanjenje fiskalnih prihoda za 1,5 odsto i rashoda za jedan odsto DP. Oni ce, medjutim, jos uvek biti na visokom nivou od 53 i 59,9 odsto DP. Dalje smanjenje njihovog ucesca u DP moguce je postici samo ubrzanim privrednim rastom.
• Ukupni fiskalni i kvazifiskalni deficit ce se smanjiti sa 12,8 i 9,1 odsto u 1997. i prosloj godini na 6,9 odsto u iducoj. Ovo smanjenje ce prvenstveno biti rezultat eliminisanja kvazifiskalnog deficita, ali i dalje ostaje problem visokog budzetskog deficita zemlje (1997. je iznosio 6,4 odsto DP, za iducu godinu ocekuje se 6,9 odsto).
• U 2001. nije realno ocekivati brzi dotok stranog kapitala po osnovu privatizacije domacih preduzeca, pa valja ocekivati maksimalan prihod od oko 350 miliona dolara. Kandidati za brzu privatizaciju su cementare, fabrike duvana, JAT, delovi naftne i hemijske industrije i EPS-a.
U drugom delu ovog materijala, nazvanog Obnova i modernizacija infrastrukture, G 17 navodi da »investicije u infrastrukturu predstavljaju neophodnu komponentu buduceg privrednog razvoja Srbije«, te da plan koji nudi predstavlja deo kompleksnih studija oporavka gradova. Infrastrukturne projekte G 17 je podelila u tri grupe: projekti nacionalnog znacaja (investicije u kompletiranje mreze medjunarodnih puteva, pruga i obnova mostova, revitalizacija elektroprivrede, izgradnja magistralnih gasovoda i naftovoda); projekti regionalnog znacaja (odrzavanje i ciscenje plovnih puteva, pre svega Dunavom, odbrana od poplava, rehabilitacija mreze kanala u Vojvodini, izgradnja akumulacije Rzav, radi vodosnabdevanja); projekti lokalnog znacaja (investicije u vitalnu infrastrukturu u 13 opstina Srbije). G 17 navodi: »Ukupna potrebna sredstva za realizaciju svih ovih projekata iznose oko 6,8 milijardi dolara. Ta suma predstavlja rezultat preliminarnih sagledavanja potreba za ulaganjima u infrastrukturu Srbije. U zavisnosti od oblasti ulaganja, potrebe se odnose na period od tri godine (elektroprivreda) do deset godina (saobracaj). Finansiranje velikih infrastrukturnih projekata iz domacih izvora nece biti moguce, s obzirom na katastrofalno stanje u privredi koje ce biti zateceno nakon demokratskih promena. Zbog toga bi na pocetku ekonomskih reformi najveci deo sredstava potrebnih za finansiranje infrastrukture trebalo da bude obezbedjen donacijama ili zajmovima evropskih banaka, pre svega Evropske investicione banke. U kasnijem periodu projekti bi se finansirali i iz direktnih inostranih investicija i koncesija«. Dalje se navodi da »zamasan obim investicija i dug period njihove realizacije namecu potrebu da se ulaganja podele u vremenske faze«. Tako bi u prvoj godini mandata nove vlade krenula realizacija »projekta za brzi pocetak«: izgradnja magistralnih puteva na Koridoru 10, obnova unistenih kapaciteta elektroprivrede i izgradnja novih objekata u prenosnoj mrezi i na povrsinskim kopovima, ciscenje Dunava, revitalizacija sistema kanala Dunav–Tisa–Dunav i realizacija projekata urbane infrastrukture na lokalnom nivou. Strucnjaci G 17 ocenili su da bi strane investicije u Srbiju bile od obostranog interesa, narocito zbog transporta robe i povezivanja trzista u regionu, a finansijski efekti, ukljucujuci i one od koncesija, isplativi.

Privredna platforma

U okviru ekonomskog programa DOS-a je i projekat »Oporavak i tranzicija privrede SRJ«, koji je izradila grupa strucnjaka G 17 plus, na celu sa akademikom Dragoslavom Avramovicem i prof. Pavlom Petrovicem. Ovaj rad ce verovatno, kao i prethodno naveden, predstavljati okosnicu programa nove savezne vlade, za ovde i za ulazak u evropske institucije i tokove, pa citiramo njegova tri kljucna dela.
Nas program obezbedjuje i garantuje:
• Novi privredni sistem zasnovan na najboljim svetskim iskustvima, a ne jos jednu popravku propalog sistema;
• Jednake uslove poslovanja za sve gradjane i preduzeca;
• Stabilne cene i konvertibilni dinar;
• Slobodno, trzisno formiranje cena, izuzimajuci nekoliko infrastrukturnih delatnosti (struja, komunalne usluge, zeleznica), utvrdjivanje zastitnih cena u poljoprivredi;
• Ukidanje administrativnih ogranicenja u unutrasnjoj trgovini (propisan broj ucesnika, maksimalna marza i slicno) i u spoljnoj trgovini (ukidanje sistema dozvola/kontigenata), postepeno smanjivanje carinskih stopa na maksimalnih 20 odsto;
• Eliminisanje korupcije iz uprave, sudstva i izvrsne vlasti;
• Mogucnost da se stedi u bankama i da se dobijaju krediti od banaka;
• Investicije u infrastrukturu u vrednosti od 5–6 milijardi dolara u sledecih pet godina;
• Sigurnost i redovnost u snabdevanju stanovnistva i privrede svim proizvodima i uslugama;
• Kreiranje jednostavnog, decentralizovanog, neutralnog poreskog sistema sa sirokom poreskom osnovom, jednostavnom strukturom i niskim stopama;
• Socijalna sigurnost za ugrozene slojeve drustva;
• Rast realnih plata i socijalnih izdataka i smanjenje ulaganja u vojno-bezbednosni sektor do nivoa koji je primeren razvojnim mogucnostima zemlje i boljim odnosima sa svetom. Isplata 12 plata, penzija, decjih dodataka godisnje. Jacanje javnosti u planiranju i izvrsenju fiskalnih rashoda u cilju polaganja racuna pred Skupstinom i narodom;
• Izmirenje nagomilanih dugova drzave (devizna stednja i slicno) iz njene imovine (poslovni prostor, gradjevinsko i poljoprivredno zemljiste i prava /akcije javnih preduzeca/) i fiskalnih prihoda;
• Obaveznu, orocenu i pravednu privatizaciju;
• Ukidanje svih postojecih sankcija i diskriminacija prema SRJ.
Zahtevacemo od medjunarodne zajednice:
• Deblokadu deviznih rezervi jugoslovenskih poslovnih banaka;
• Regulisanje clanstva u medjunarodnim finansijskim organizacijama;
• Otpis najmanje 40 odsto spoljnog duga;
• Kredite za obnovu zemlje i stabilizaciju dinara;
• Donacije za siromasne, izbeglice i obnovu porusene infrastrukture;
• Dobijanje preferencijalnog statusa u trgovini sa EU, kao i jacanje saradnje sa EU;
• Sustinsku liberalizaciju uslova putovanja u inostranstvo i reciprocno ukidanje viza.
Nase obaveze su:
• Stvaranje efikasne trzisne privrede sa dominantnom privatnom svojinom i konkurentnim ambijentom;
• Uspostavljanje poverenja stanovnistva i privrede u domaci novac, drzavu i njene zakone;
• Uspostavljanje poverenja inostranih partnera (od kompanija, preko drzava, do medjunarodnih institucija) u solidnost jugoslovenskih partnera i drzave;
• Modernizacija privrede, stabilan i brz razvoj;
• Rast plata tokom prve godine sa sadasnjih 90 na oko 170 DEM i kontinuirani rast u narednim godinama;
• Nova radna mesta;
• Radikalna redukcija siromastva;
• Bitna promena opredeljenja i strategije u saradnji sa svetom;
• Priliv stranog kapitala u obliku direktnih investicija, povoljnih kredita i donacija u toku prvih pet godina, u iznosu preko 10 milijardi dolara, odnosno dve milijarde dolara godisnje;
• Stvaranje zone slobodne trgovine izmedju zemalja jugoistocne Evrope;
• Ulazak u Evropsku uniju.
U obecanjima nove vlasti gradjanima, kao i u njenim prvim potezima, prepoznaju se delovi ovog programa i postaje jasnije zasto je lakse nastalo partnerstvo DOS-a sa razvijenim delom Evrope, nego korektna saradnja sa novom opozicijom (SPS, JUL, SRS).

Razbijanje unutrasnjeg zida sankcija

Padom Milosevica sa vlasti i spoljne blokade, nacet je unutrasnji zid ekonomskih sankcija, kao i institucije preko kojih ga je rezim nametnuo gradjanima. Rusenje unutrasnjeg srpskog zida jos traje i u tom procesu dosli su do izrazaja interesi, moc i maniri aktera starog i nastajuceg sveta rada. Tako je republicki premijer, Mirko Marjanovic, ciji se drzavni tim godinama nametao za generalnog direktora srpske privrede (kroz vladavinu uredbama), a peljeseci je uzduz i popreko, hladno izjavio da »ne vidi zasto bi njegova vlada pala kad je legalno izabrana«. Ovakva reakcija Marjanovica na inicijativu dela Skupstine Srbije da »vlada narodnog jedinstva« podnese ostavku ili da je poslanici smene imala formalno pokrice u cinjenici da joj mandat istice tek posle redovnih republickih parlamentarnih izbora. Medjutim, pozivanje Marjanovica na zakonitost, posle njegovih sedam godina premijerskog staza na unistavanju privrede, bio je samo pokusaj da dobije na vremenu. Tih 20 dana do odlaska sa vlasti (racunajuci od 5. oktobra), Vlada je bila veoma zaposlena zataskavanjem visegodisnje pljacke naroda, prikrivajuci tu rabotu mimikrijom o ugrozenosti »legalno izabranih predstavnika gradjana« i »brigom za sudbinu zemlje«. O licemerju Marjanoviceve Vlade mozda najbolje svedoci saopstenje sa njene sednice, 16. oktobra, da su »svi rezultati ostvareni od januara do septembra u oblasti proizvodnje, izvoza i zauzdavanja cena pali u vodu dogadjanjima posle objavljivanja rezultata predsednickih izbora«. 

Da je DOS imao vremena za natezanje verovatno bi ovakav pristup primopredaji vlasti danima osudjivao kao opstrukciju, ovako, skratio je pricu promovisuci »demokratski obracun« sa celnicima starog rezima. Kad-tad ce se saznati ko je od njih, zasto i kakve kompromise sklapao sa novom vlascu iza zatvorenih vrata, ali je sigurno da ih je bilo. Kompromisi na krace staze vidljivi su u pregovorima oko sklapanja koalicione prelazne vlade. Direktno ili precutno DOS je dozvolio i zbrinjavanje rezimlija koji su se pokazali kooperativni. Tako je Uredbom o uslovima i nacinu koriscenja prava predsednika Republike po prestanku obavljanja funkcije, koju je Vlada Srbije donela 18. oktobra, a stupila je na snagu osam dana kasnije, »obezbedjen« Milan Milutinovic. Da bi nastavio da radi »odgovarajuce poslove« (tako su definisani u Uredbi), »potrebno mu je« pet ljudi za administrativne poslove i deset ljudi za odrzavanje objekata. Tih 15 ljudi bi, po slovu Uredbe, izdrzavala drzava. Skupstina je 24. oktobra, dan pre raspustanja, zbrinula 23 poslanika tako sto ih je rasporedila »na stalni rad« i platu u Skupstini Srbije. Medju njima su i bivsi direktor Javne ustanove »Borba«, Zivorad Djordjevic, i novinarka RTS, Tatjana Lenard. Sa novih dvadeset troje na stalnom radu u Skupstini sada je ukupno 119 od 250 poslanika raspustenog saziva. Odgovor na pitanje da li je neko, pocev od Milosevica nadalje, sklopio neki dil o svom zbrinjavanju na duze staze, ostace za vreme kada se razgranice sudska, izvrsna i zakonodavna vlast i otvore prostori za vladavinu prava. DOS je, doduse, obecao da ce svako snositi odgovornost za nedela ucinjena dok je bio na vlasti. Stampa je do sada obelodanila da je Marjanovic 21. jula podigao na ime stare devizne stednje 75 000 maraka, iako je isplata za ovu godinu zakonom bila limitirana na 150 DEM. Objavljen je i spisak ljudi koji su od bivseg direktora Savezne uprave carina, Mihalja Kertesa, dobili na poklon automobile koje je njegova sluzba zaplenila. U javnost je stigla i vest da je u Zemunskom informativno-poslovnom centru bio zaposlen maloletni Seseljev sin Nikola. Medju svim otkricima o pljacki i poslovnim manipulacijama celnika bivseg rezima, najvece je ono o 10 milijardi dolara, koliko po proceni londonskog Sandi tajma, Slobodan Milosevic ima na stranim racunima. Ovi i drugi primeri pokazuju da dok je Evropa spolja kucala na »srpski zid«, narod je poceo da kuca na vrata njegovih cuvara. Da li zbog straha da ce posle gubitka vlasti morati da podnesu racune narodu, ili zbog neceg drugog, tek, cuvarima »zida« pocelo je da biva jasno da ih narod definitivno nece i da Evropa bira partnere u Srbiji medju onima koje su ovdasnji gradjani izabrali.

Posto »Nezavisnost« nije clan DOS-a, niti ce, kako kaze Nikolic, ubuduce pripadati nekoj politickoj strukturi, »radnici koji su izabrali nas sindikat za zastupnika svojih interesa pokazuju da traze definisan oslonac u svetu rada«. UGS je pred izbore ponudio opozicionim strankama Ugovor o socijalno pravednoj i demokratskoj Srbiji kojim je definisao ekonomsko-socijalne ciljeve u programima razvoja i restrukturiranja privrede, privatizaciji, politici plata, reformi poreskog sistema, reformi sistema zaposljavanja, oblastima socijalne i zdravstvene sigurnosti, reformi penzionog sistema i u novom radnom i socijalnom zakonodavstvu. Od 25 stranaka Ugovor nisu potpisale samo DS i SPO, ali »Nezavisnost« ima crno na belom da su se 23 stranke, uglavnom iz DOS-a, obavezale da ce kad dodju na vlast ostvarivati ciljeve iz zajednickog programa sa sindikatom. Ovaj sindikat se na taj nacin profilisao kao kvalitetan akter u kreiranju novog sveta rada, a verovatno je i najkvalifikovaniji za to medju sindikatima u Srbiji, jer je i pod Milosevicevim rezimom jedini bio medjunarodno priznat. »Nezavisnost« je punopravni clan Medjunarodne konfederacije slobodnih sindikata i blisko saradjuje sa Evropskom konfederacijom sindikata. »Pravila ovih asocijacija obavezuju nas da radimo na demokratizaciji sindikalne scene i uspostavimo solidarnost medju sindikalnim centralama. To ce zavisiti od snage drugih sindikata da se demokratski transformisu, ali i od novih vlasti koje treba da definisu savremeno radno zakonodavstvo«, kaze Darko Marinkovic, direktor Centra za obrazovanje »Nezavisnosti«. On smatra da ce se rejting sindikata meriti njihovim uticajem na odluke u kreiranju novih pravila sveta rada i odgovornoscu za posledice tih odluka.
Treci iz grupe vecih sindikata, ASNS, clan je DOS-a, a njegov predsednik, Dragan Milovanovic, novi je savezni poslanik. Sa liste DOS-a na lokalnim izborima, oko 80 clanova ASNS izabrano je za odbornike u opstinama i gradovima Srbije cime su postali deo institucija vlasti. »To znaci da ce ‘Nezavisnost’ sa njim pregovarati kao sa predstavnikom drzave«, kaze Marinkovic i iznosi misljenje da je ASNS zbog toga izgubio svojstvo sindikata i pretvorio se u politicku stranku.
Privredne komore – asocijacije profesionalnog, vladajuceg segmenta sveta rada, direktora i drugih poslovnih menadzera – jos tavore pod pecatom kljucnog ekonomskog igraca u starom rezimu. Iza zatvorenih vrata u saveznoj, srpskoj i beogradskoj komori, sama rukovodstva formirala su krizne stabove da bi preraspodelom funkcija sacuvala svoje pozicije. Predsednik PKJ, Mihajlo Milojevic, kao predsednik KS preneo je svoja ovlascenja na svog potpredsednika Milutina Cirovica i ta »smena« vazice do isteka Milojevicevog mandata. Na ovom i ostalim nivoima komorskog sistema jos se lome koplja oko toga da li braniti »Slobine i Mirine direktore« od reseta na koja ih stavljaju KS u preduzecima i da li sacuvati sluganjski manir ove asocijacije privrede prema vlastima ili je reorganizovati. Zbog resavanja unutrasnjih dilema, komore se jos nisu eksponirale ni kao akter nove ekonomske scene, a pogotovo ne kao njen kreator. To je naislo na zestoku reakciju samostalnih privrednika, koji kao dugogodisnje zamorce komorskog sistema sada tragaju za boljom pozicijom u svetu rada. Sa oko deset odsto zaposlenih u SRJ privatnici stvaraju 55 odsto ukupnog dohotka zemlje i »prirodni« su akter tranzicije koga zasigurno ne treba ignorisati. Kao ni apel Opsteg udruzenja samostalnih privrednika Beograda, upucen 17. oktobra novim vlastima da pokrenu proces denacionalizacije »jer nicija svojina ne moze biti bezbedna ukoliko se ne utvrde pravi vlasnici«. Ovo udruzenje podseca da je od 27 zemalja u tranziciji, 26 sprovelo denacionalizaciju ili pristalo da to ucini, dakle sve osim SRJ.

Privremena ekonomija

Ekonomska »revolucija« zapoceta preuzimanjem NBJ naoko je tekla glatko, posto se guverner Dusan Vlatkovic odmah stavio »na raspolaganje postovanom predsedniku Kostunici«. Vec 6. oktobra Mladjan Dinkic je obavestio javnost da je nova jugoslovenska vlast preuzela kontrolu nad deviznim sektorom NBJ i tako sprecila da se 50 miliona maraka rastopi po zvanicnom kursu (6 dinara), mada je ova pljacka bila pokrivena odlukom Savezne vlade u ostavci. Dinkic je na racunu u centralnoj banci zatekao 410 miliona dolara deviznih rezervi i zajedno sa svojim kolegama iz G 17 plus ucinio sve da spreci iznosenje para i dokumentacije iz te kuce. Nova vlast brzo je posmenjivala kljucne direktore i postavila svoje izabranike i za nepunih sest dana G 17 plus je imala punu kontrolu nad radom glavne bankarske vlasti. Optuzbe Vlade Srbije da se tu radilo o pucu presekao je sam Vlatkovic, legalizujuci 12. oktobra sve kadrovske promene u NBJ. Takodje 6. oktobra, DOS je preuzeo Saveznu upravu carina, pa je posle i ta stvar pravno resena kako treba.
Postavljanjem novih ljudi ili diktatom ekonomskih mera preko potpisa i pecata funkcionera zatecenih u drzavnim institucijama, Dinkicev i Labusov tim za nekoliko dana je uspeo da postavi osnove ekonomije koja bi se mogla definisati kao privremena, znacaja ne veceg od velikog spremanja u finansijama zemlje. Ne samo zbog privremenosti konglomerata nove i stare vlasti, koji je ad hoc odlukama zavrtao slavine za odliv novca u nelegalne tokove (crno monetarno trziste i siva ekonomija) i intervenisao iz deviznih rezervi zemlje za nabavku goriva, lekova i hrane. Nego i zbog kratkotrajnih efekata mera ovakve strukture »vlasti«. Primera radi, 8. oktobra, odlukom predsednika SRJ i Savezne uprave carina, ukinute su rampe izmedju Srbije i Crne Gore koje je postavila Savezna vlada radi blokade robnog prometa. Iako je Savezna vlada jedina nadlezna da ukine carinske rampe, blokada je pala, ali vec 13. oktobra MUP Srbije (kojim je tad zvanicno upravljao premijer Marjanovic) postavio je policijske punktove na medjurepublickoj granici i zabranio izvoz hrane u Crnu Goru i uvoz aluminijuma i gvozdja u Srbiju. I ova odluka je bila nelegalna, ali je Marjanoviceva Vlada u njoj videla sansu da se pokaze kao ziv centar moci. Rampe su posle ipak srusene, snagom ponude i traznje za robama, dakle delovanjem ekonomskih zakonitosti. Na to je Savezni ustavni sud, 25. oktobra, dodao odluku o ukidanju Uredbe o posebnom porezu na promet roba sa Crnom Gorom, proglasavajuci ovaj namet nezakonitim.

Kreatori »privremene ekonomije«, dakle strucnjaci G 17 plus, nastojali su da osim gasenja pozara koje je podmetala Vlada Srbije, sondiraju teren za uvodjenje trajnijeg ekonomskog reda, pa su izboksovali neke vazne, uglavnom monetarne odluke. Prvo je, nakon samo dva dana rada Dinkicevog tima u NBJ, ova institucija zabranila bankama da izbacuju na trziste novca gotovinu iz obaveznih rezervi i crni kurs je prepolovljen, sa 40 na 22 dinara za marku, da bi ga trziste ponude i traznje postepeno vratilo na blizu 30 dinara. U tom trenutku, tacnije 13. oktobra, Poslovni savet medjubankarskog trzista deviza odredio je stimulaciju od 24 dinara za marku (koja zvanicno vredi 6 dinara) i tako neformalno izvrsio devalvaciju. Ova nezakonita odluka (zvanicno pomeranje kursa u nadleznosti je Savezne vlade) mozda je najbolji primer za to kako je stvarana »privremena ekonomija«. Da je takva ekonomija zaista funkcionisala svedoci desavanje istog dana kada je pomenuta drzavna institucija nezvanicno devalvirala dinar – marka je na ulici skocila sa 28 na »drzavni kurs« od 30 dinara i tu vrednost zadrzala do kraja oktobra. Stavise, dileri su se gotovo povukli sa ulica, jer su banke i Zavod za obracun i placanja poceli slobodno da trguju devizama i da se prema gradjanima ophode kao prema klijenteli, obavestavajuci ih koliko dinara imaju za kupovinu deviza i koliku kolicinu deviza za prodaju. Za kupoprodaju deviza i zamenu jedne valute drugom banke nisu naplacivale proviziju, delom zbog toga da bi se otvorile prema gradjanstvu, a delom zbog finansijske koristi zbog odluke Saveznog ustavnog suda da ukine obavezu banaka koje imaju ovlascenja za poslove sa inostranstvom da poloze milion dolara na racun NBJ. Nadlezni u ZOP cak su najavili da ce svakih deset dana obavestavati gradjane o obimu razmene deviza u celoj Srbiji. Na javnost rada finansijskih institucija je, inace, insistirao Dinkic, koji je obecao, i to ispunio, redovne izvestaje narodu o stanju deviznih rezervi zemlje.