»Kome je dosadno nek ide kuci«, napisao je neki saljivdzija na plafonu celije u SUP Beograd u koju sam smesten 15. avgusta oko 16 casova, dva sata nakon hapsenja u Novom Beogradu. Razmisljao sam o duhovitom prethodniku pokusavajuci da proniknem kako mu je poslo za rukom da se popne na zidic koji »cucavac« odvaja od ostatka celije i cime je uspeo da ureze poruku kada su mu sigurno, kao i meni, prethodno oduzeli pertle, kais, novac i ostale stvari. U toj celiji sa uskim prorezom ispod plafona umesto prozora, zatamnjenim gustim resetkama, satima sam iscekivao da me policajci povedu u pretres stana, jer je tih dana to bila standardna procedura posle hapsenja otporasa. Cudno, ali kako je vreme u celiji prolazilo tako sam poceo da osecam olaksanje sto su me uhapsili, posle svih peripetija oko sudjenja, pisanja zalbi, posle bombardovanja, unistavanja Dnevnog telegrafa i ubistva Slavka Curuvije. Tek duboko u noc policajci su se vratili i saopstili mi da cu biti transportovan u zatvor u Padinskoj Skeli. Iza ponoci, nas sestorica, medju kojima dvojica klosara, jedan osudjen zbog ubistva iz nehata i dvojica za koje nisam znao zasto su uhapseni, smesteni smo u »Padinjak«, u celiju sa desetak metalnih kreveta na kojima su bili sundjeri i nekoliko iscepanih i prljavih cebadi. Carsava nigde. Zahod sa »cucavcem« nalazio se u istoj prostoriji i u prvom trenutku cinilo mi se da sve neizdrzljivo smrdi. Na to sam zaboravio kada su rojevi komaraca krenuli na nocnu gozbu. Do zore sam odsedeo na krevetu, pokusavajuci da dimom cigareta rasteram komarce. Svaku cigaretu delio sam na dva dela kako bi mi potrajale do jutra. Razmisljao sam o tome da li je moja porodica saznala gde sam. Na jedan telefonski poziv, o kojem se toliko govori, ja nisam imao pravo.
Ujutru sam saznao da su Blic i Glas tokom noci dosli do informacija o mom hapsenju i to objavili u prvom izdanju. Uprava mi je omogucila deset minuta susreta sa sestrom koja je doputovala iz Arilja. Rece mi da je moj otac, koji zivi u okolini Arilja, istog jutra cuo u autobusu komentare putnika o tome da je u Beogradu uhapsen »strani placenik«, »neki Lukovic rodom iz Arilja«. Mog oca su posle odvezli u bolnicu. Tog dana nisam mogao da kontrolisem emocije, da zadrzim suze, pitajuci se na sta je sve osudjena moja porodica. Slicno sam se osecao kada me je dvadesetak dana kasnije posetila delegacija NUNS-a, predsednica Gordana Susa i zena pokojnog Slavka Curuvije, Branka Prpa. Susret sa njima podsetio me je na tragicnu Slavkovu sudbinu. U jednom od nasih poslednjih razgovora, kada su vec uveliko padale bombe, Slavko mi je rekao da ce, ako treba, on ici na izdrzavanje kazne, a da Srdjan Jankovic i ja moramo da izbegnemo zatvor. Toga sam se setio i 21. oktobra, u subotu popodne, kada sam izasao kroz kapiju »Padinjaka«. Plakao sam. Skoro svi mediji su objavili da mi je tog dana bilo teze nego kad su me doveli u zatvor. Poznanici i prijatelji kasnije su me stalno zapitkivali zasto sam to rekao, ali nisam imao snage da im objasnjavam. U nedelju sam otisao na Slavkov grob i zapalio svecu.
U petak, 20. oktobra, iz uprave zatvora preneli su mi poruku iz kabineta predsednika Srbije, Milana Milutinovica, da treba da napisem molbu za pomilovanje, ali sam to odbio. Popodne me je advokat Gradimir Nalic obavestio da mu je ministar pravde, Dragoljub Jankovic, rekao da je »u ostavci« i da ne zeli da po sluzbenoj duznosti dostavi predsedniku Republike zahtev za pomilovanje. Nalic me je tesio da postoji nada, jer iduce nedelje Skupstina Srbija treba da formira novu vladu pa ce mozda kopredsednici u Ministarstvu pravde imati »vise sluha«.
U subotu, 21. oktobra, ustao sam u uobicajeno vreme, u 5,30, ali nisam isao na dorucak. U sedam sati otisao sam na radno mesto u biblioteku. Citao sam novine od prethodnih dana, koje mi je donela porodica, i zamenio knjige nekolicini zatvorenika. Oko 13,30 krenuo sam na rucak, uzeo sam samo hleb, drugo jelo je bilo kuvani krompir. Vratio sam se u biblioteku i posle pola sata dosao je komandir Nesa i trazio da hitno predam posao drugom bibliotekaru, Ljubi, jer ja izlazim. Komandir nije znao da mi kaze po kom osnovu me pustaju iz zatvora, ali je napomenuo da upravnik samo sto nije stigao po mene. Mislio sam da se sali. Trazio sam da se cujem sa advokatom Nalicem i on mi je rekao da je ministar pravde u ostavci ipak prethodne noci po sluzbenoj duznosti podneo zahtev predsedniku Srbije da me oslobodi daljeg izdrzavanja kazne. Pola sata kasnije sa Nalicem sam izasao iz prostorija uprave zatvora, a na kapiji »Padinjaka« stajalo je desetak novinara, nekoliko fotoreportera i TV snimatelja. Ponovo sam bio medju svojima.