Dragos Ivanovic

Nikada se, valjda, u istoriji parlamentarizma, jedan najvisi zakonodavni organ zemlje nije nasao u tako kontroverznoj situaciji kao Narodna skupstina Srbije 9. oktobra. Na jednoj strani stranke vlasti, koje su fakticki vec izgubile legalitet, na drugoj partije sa upravo stecenim legitimitetom – okupljene u iznudici da zajednickim dogovorom nadju miran izlaz iz do sada najvece drzavne krize. Prava politicka groteska!
Ali, sem ove gorko zabavne strane ovaj je skup imao i znacajna iskusenja: da li ce vlast koja je vec jednom odbila da prizna izborne rezultate od 24. septembra sada da kapitulira pred narodnim prevratom od 5. oktobra i da li ce opozicija moci zakonski da organizuje drzavu, a da ne sklizne u nasilje. Oko osnovnih tema ove Skupstine – zakazivanje novih republickih izbora, obrazovanje prelazne vlade, raspustanje Skupstine, donosenje novog izbornog zakona, ukidanje represivnih zakona – nastalo je visednevno odmeravanje snaga bremenito raznoraznim, cak i eksplozivnim rizicima. 

Pokusaj restauracije starog rezima

Glavni politicki akteri na strani dosadasnje vlasti, SPS i JUL, krenuli su u ovu bitku oprezno i uzdrzano, popustajuci mucno i samo na kasicicu. U pocetku su prihvatili da se u decembru odrze novi skupstinski izbori, ali ne i izbori za predsednika Republike. Vec sutradan, 10. oktobra, dok se cekalo na nastavak skupstinske sednice, zahtevi espeesovaca i julovaca prerasli su u ucenu – nema, kazu oni, nastavka dijaloga o novoj vladi dok ne prestanu »svi neredi, nasilje, i bezakonje po gradovima i nad gradjanima Srbije«. To je, svakako, bio vrhunac cinizma kada su do tada najokrutnije autokrate ustale u odbranu Ustava i zakona.
Ponasali su se kao pravi davljenici, mada im se cinilo i da nisu tako nemocni. Zamajavali su i Skupstinu i javnost pojedinacnim ostavkama, kao sto je ona ministra unutrasnjih poslova Vlajka Stojiljkovica, a zabasurivali su i odlagali onu glavnu stvar, smenu cele vlasti. Cak su se i naprasno dosetili da, pored ostalih anketnih odbora, zatraze i anketni odbor za istrazivanje ubistva ranijeg zamenika ministra unutrasnjih poslova Radovana Stojicica Badze i julovskog prvaka Zorana Todorovica Kundaka, ne objasnjavajuci zasto to nisu uradili pre nekoliko godina kada je tome i bilo vreme. Sve je to, ocigledno, pokazivalo da se ne samo protive promenama, nego da i dalje pomisljaju na restauraciju svoje vlasti.

Revidiranje narodne volje

Prava parada licemerja nastala je kada je Seselj, na svoj bezobziran i agresivan nacin, tvrdio da dogadjaji od petog oktobra i svrgavanje rezima i nisu narodna volja, pa on stoga i nece da ucestvuje u vladi koja bi legalizovala ovaj puc. Kurazeci tako sami sebe na sve drskije poteze, radikali, zajedno sa espeesovcima i julovcima odbili su da u dnevni red uvrste ukidanje Zakona o univerzitetu, iako je tog dana bilo prihvaceno ukidanje Zakona o javnom informisanju. Ovaj najnoviji pokusaj sprecavanja promena izazvao je revolt u javnosti i ponovno okupljanje naroda, a narocito studenata ispred Skupstine Srbije. Seselj i njegovi saradnici su na izlasku iz skupstinske zgrade zasuti pogrdama i kamenjem, na sta su njihove »gorile« potrgle heklere i pistolje, pucajuci u vazduh. U tom trenutku je izgledalo da je Beograd ponovo na ivici pravog krvoprolica. Bila je to prava slika i prilika toga u kakvom sunovratu zavrsava jedna skupstina koja je odavno prestala da bude narodna. 
Celom ovom neprincipijelnom i zaverenickom zamesateljstvu dodao je svoj kolorit i Vuk Draskovic, koji se za tu priliku ponovo obreo u Beogradu. Istina, njegov SPO se na skupstinskim sednicama zalagao za novu vladu, izbore, kao i za to da se ukidanje Zakona o univerzitetu uvrsti u dnevni red, ali ponasanje samog Draskovica izazivalo je u najmanju ruku nedoumicu sta on zapravo smera i kakvu ulogu zeli da igra. Na izlasku iz skupstinske zgrade domogao se jednog megafona i pokusao da se obrati okupljenom narodu. Docekalo ga je gromko negodovanje i zaglusujuci zvizduci, tako da se od njegovog govora ni rec nije cula. Sutradan na B2 92 gotovo apokalipticnim tonom upozoravao je narod da zemlja tone u bezakonje i da hitno nesto mora da se uradi.
Za SRS i SPO bi sada jedino moglo da se kaze sledece – ako su na izborima od 24. septembra doziveli politicki slom, posle ovih dogadjanja u Skupstini i oko Skupstine te dve stranke su pretrpele i nenadoknadiv moralni pad. 

DOS u nebranom grozdju

Ruku na srce, atmosferi haosa donekle su doprineli i celnici DOS-a jer su se pokazali nespremni da se ponesu sa dogadjajima koje su i sami inspirisali. Takozvani krizni stabovi u pocetku su se munjevito sirili po zemlji na precutno ili izricito podsticanje dosovaca. Nastao je talas divljeg i samovoljnog preuzimanja institucija, u cemu je carina samo jedan od mnogih slucajeva. Naravno, u ovakvim prilikama eksplozije narodnog gneva i potrebe da se spreci da stara vlast nanese i vecu stetu, ne biva uvek sve regularno. Ali je nedopustivo da najodgovorniji u takvim situacijama ne ukazu bar na granice izmedju dozvoljenog i nedozvoljenog. 
Tek kada su iz sire javnosti poceli da pristizu glasovi zabrinutosti, predstavnici DOS-a, na konferenciji za stampu, ogradili su se od ovakvog bezakonja. Zoran Djindjic je podrzao ona preuzimanja preduzeca i institucija, koja su, kako kaze, uradjena sa opravdanim i valjanim razlozima, a ostro osudio samovolju grupa i samozvanih pojedinaca. Miroljub Labus je kao lek protiv bezvlasca preporucivao privremeno obnavljanje samoupravljanja, sto znaci da radnici i sindikat sami stite svoje organizacije. Da li ovakva sredstva gase ili razgorevaju vatru ostaje da se vidi.

Na tacki kljucanja

U svemu ovome najspornije i najosetljivije pitanje bilo je status bivseg predsednika SRJ Slobodana Milosevica. Sa rusenjem rezima gradjani Srbije jos nisu poravnali sve racune s njim. Umesto da se pripremi zakoniti put njegovog privodjenja pravdi, Milosevicev polozaj i mesto boravka danima su ostali velika misterija. Posle sastanka sa novim predsednikom Kostunicom, o cemu je javnost dobila samo skrte informacije, Milosevic se cak odvazio i na izjavu kako ce se ponovo vratiti u politicki zivot zemlje. To je dalo nova krila klonulim espeesovcima i julovcima koji su opet stali da zubato napadju DOS, pa su cak u Skupstini Srbije blokirali svaki razgovor o novim izborima i obrazovanju prelazne vlade. Mirko Marjanovic je uspostavio licnu kontrolu nad policijom Srbije, a savezni ministar odbrane general Dragoljub Ojdanic govori u jednom svom pismu, koje je kasnije povuceno, o propasti srpskog naroda sa jasnim aluzijama da vojska to nece dozvoliti. Na ovaj ponovni avetinjski ples propalog rezima, demokratska opozicija je upozorila da ce, ukoliko se promilosevicevske snage ne manu opstrukcije u Skupstini, ponovo pozvati narod na ulice.
Tako smo u borbi za legalnost jos jednom stigli do tacke kljucanja. U prvom krugu, na izborima 24. septembra gradjani su se ubedljivom vecinom izjasnili za promene. U drugom krugu 5. oktobra, posto je rezim odbio da prihvati izbornu presudu, narod je oborio Slobodana Milosevica s vlasti. Ako gradjani budu prinudjeni da i treci put izadju na politicku scenu, s razlogom se strahuje da do konacnog raspleta nece doci bez prolivanja krvi.