 |
Broj 247 |
|
|
|
| Hronika
In memoriam Tri pogreba Za nepuna dva meseca umrla su trojica velikih Poljaka: Jezi Gjedroic, Gustav Herling-Grudjinski i Juzef Tisner. Prvi je bio urednik, izdavac, osnivac pariskog Knjizevnog instituta i casopisa Kultura, najznacajnije emigrantske kulturne institucije; drugi dugogodisnji saradnik Kulture, politicki publicista i sjajan prozni pisac, a treci teolog, profesor filozofije, mislilac i drustveni radnik. Zajednicki im je specifican patriotizam, tj. slobodna, napredna Poljska kao osnovni cilj njihovog zivljenja i delanja. * Kultura podrzava promene u Poljskoj i Gomulku, 1956; 1960. izlaze tri tematska broja posvecena sovjetsko-poljskim odnosima; 1962. Knjizevni institut pocinje da objavljuje polugodisnjak Istorijske sveske. Od 1952. u Kulturi postoje stalne rubrike, »Poljsko-ukrajinska hronika«, koju vodi Bohdan Osadcuk, i »Pismo iz Nemacke«, koju pise Jezi Prondjinjski. Herling Grudjinski 1966. postaje stalni dopisnik Kulture iz Italije. U Poljskoj jos uvek ne postoji samizdat i pisci koji su se razocarali u Gomulku i kritikuju njegovu politiku primorani su da objavljuju u emigrantskim izdavackim kucama i periodici. Medju prvim takvim knjigama je roman ubojitog pera poljske publicistike Stefana Kisjelevskog Vidjenoodozgo. On ce objavljivati i druga svoja dela pod pseudonimom Tomas Stalinski. Specijalni brojevi posveceni Praskom prolecu izlaze 1968. i 1969. Cuveni feljtonista Leopold Unger prikljucuje se 1970. sa rubrikom »Vidjeno iz Brisela«. Iste godine u Poljskoj se odrzava »sudjenje alpinistima«, odnosno ljudima koji su preko cehoslovacko-poljske granice tajno prenosili u Poljsku izdanja Knjizevnog instituta i Kulturu. I posle toga sudice se, bice kaznjavani na vise godina zatvora svi koji su Kulturu citali, drzali je u stanovima, pozajmljivali prijateljima. Sve do 1990. godine, od kada se u Poljskoj prodaje normalno. Gjedroic je veoma drzao do medjuzanrova, kao sto su dnevnici, secanja, putopisi, autobiografije. Posle Gombroviceve smrti (1969) pocinje da objavljuje drugi znacajan dnevnik, Dnevnik pisan nocu (1973) Herlinga-Grudjinskog. Juljus Mjerosevski, njeno najznacajnije politicko pero, umire 1976. Zamenjuju ga feljtoni Stefana Kisjelevskog pod naslovom »Vapaj u pustinji«, koji ce izlaziti do 1981. Od 1976. Kultura se bavi radnickim pitanjem, odnosno pitanjem nastanka KOR-a. Godine 1979. umro je znacajan clan redakcije Zigmunt Herc. Iste godine Knjizevni institut utemeljuje Knjizevnu nagradu Zigmunt Herc i Publicisticku nagradu Juljus Mjerosevski. Od sredine 80-ih u Poljskoj se siri samizdat. Posebno je aktivna izdavacka kuca »Nova«, kojoj Kultura dopusta prestampavanje pojedinih svojih tekstova. Godine 1981. Milos dobija Nobelovu nagradu. Knjizevni institut je u medjuvremenu objavio sva njegova dela. U Poljskoj od 1951. nije objavljivan. Pre nego sto su vlasti dopustile objavljivanje njegovih dela »Nova« ga objavljuje na osnovu Kulturinih izdanja. Slicno ce se dogoditi sa Gombrovicem, cija sabrana dela pocinju da izlaze 1982. Godine 1986. proslavljena je 40-godisnjica nastanka Gjedroicevog izdavackog carstva, koju je pratila izlozba »Kultura i njen krug«. Godine 1987. obiman broj posvecuje Gorbacovu i perestrojci. Od 1991. pojedini poljski univerziteti proglasavaju ga doktorom honoris causa, pozivaju ga da poseti Poljsku, medjutim, on odbija i jedno i drugo. Juzef Capski, veliki slikar i pisac, znacajan Kulturin saradnik na planu diplomatije i uspostavljanja njenih veza sa Zapadom, umro je 1993. Poticao je iz jedne od najmocnijih evropskih aristokratskih porodica koje su s Prvim svetskim ratom izgubile sve. Za poljsku stvar angazovao se i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Napisao je jednu od prvih posleratnih knjiga o Katinskoj sumi i sudbini Poljaka pod sovjetskom okupacijom, pod naslovom Na nicijoj zemlji. Medjutim, levo orijentisani evropski intelektualci, oglusili su se o nju, proglasivsi je izmisljotinom. Ksistof Pomjan obradio je Gjedroicevu autobiografiju koja se pojavila pod naslovom Autobiografija za cetiri ruke u varsavskoj izdavackoj kuci »Citelnjik« i dragocen je dokument o samom autoru i krugu Kulture, o ljudima sa kojima je saradjivao pre rata u Poljskoj i posle rata u Parizu. Godine 1995. osnovano je Drustvo za brigu o arhivu Knjizevnog instituta, jer se postavilo pitanje njegove sudbine posle Gjedroiceve smrti. Godine 1996. doslo je do razilaska Gjedroica i Herlinga-Grudjinskog zbog neslaganja oko politike, pre svega u vidjenju Poljske. Posle toga, Herling-Grudjinski pocinje da objavljuje svoje dela, a pre svega Dnevnik pisan nocu u Poljskoj, u izdavackoj kuci »Citelnjik«. Za razliku od Gjedroica, prima nagrade i druga priznanja u Poljskoj sto je, verujem, takodje dovelo do razilaska dvojice starih prijatelja. Od 1997. ista izdavacka kuca pocinje da objavljuje i Gjedroicevu visetomnu prepisku u Biblioteci »Arhiv Kulture«, pre svega sa njegovim saradnicima: Andzej Bobkovski, Gombrovic, Kot Jelenjski, Jezi Stempovski, Juljus Mjerosevski, Jan Novak-Jezjoranski i dr. Godine 1996. Mezon Lafit posetio je predsednik Kvasnjevski i otad je Gjedroic prestao da vazi za poljskog neprijatelja broj 1. Godine 1999. poljski ambasador u Francuskoj, Stefan Meler, urucio mu je i dosije poljske SDB. Nesto pre toga prihvatio je da bude pocasni gradjanin Litvanske Republike, odbivsi pre toga Orden Belog orla, najznacajnije poljsko priznanje. Na vest o smrti Jezija Gjedroica reagovali su Ceslav Milos, Lesek Kolakovski, Jacek Bohenjski, knjizevnik, Mihal Glovinjski, teoreticar knjizevnosti, Risard Kapuscinjski, Tadeus Mazovjecki, Adam Zagajevski, Jan Novak-Jejoranski, bivsi direktor Slobodne Evrope, Teresa Toranjska, poznata publicistkinja, Juzef Zicinjski, mitropolit lubelski, Tatjana Maksimova, supruga Vladimira Maksimova, Uladjimir Arlou, beloruski istoricar, Bohdan Osadcuk, saradnik Kulture i ukrajinski istoricar, Aleksander Tomski, ceski publicista, Sokrat Janovic, beloruski pisac, Stanislav Lem, Pjotr Vandic, istoricar, Natalija Gorbanjevska, Andzej Vajda i njegova supruga Kristina Zahvatovic, poznati scenograf, o. Adam Bonjecki, i mnogi drugi. Bez obzira da li su ga licno poznavali, da li su bili njegovi saradnici ili samo citaoci njegovih izdanja, svi isticu »njegovo stalno prisustvo medju Poljacima«, da je »za nekoliko generacija poljske inteligencije bio simbolicna legenda«, da je »kuca u Mezon Lafitu, predgradju Pariza za Poljake posle rata bila isto sto i Hotel Lamber za Veliku emigraciju i Poljake u Poljskoj u XIX veku, odnosno »mala oaza slobodne Poljske« itd. Neki smatraju da je »trezvenijim ocima od bilo kog Poljaka video proslost, sadasnjost i buducnost«. Vecina se slaze da je Gjedroic pozdravio radjanje Solidarnosti, ali da je od Solidarnosti sa kojom su se identifikovali milioni zahtevao stvari koje niko nije zahtevao. Zbog toga postkomunistickim vlastima zamera neodgovorno ponasanje, kradje drustvene imovine, lenjost, podleganje u spoljnoj politici Americi. Smatrao je da Poljaci imaju i kompleks inferiornosti u odnosu na Zapad, isticuci da se sam na Zapadu oseca Poljakom, jer ne moze da se oseca kao Francuz ili slicno, da su Poljaci kroz istoriju na raznim planovima dovoljno dali Evropi i da nema sta da ih ona ponovo prima u svoje okrilje, kad ih je u Jalti odbacila, gurnuvsi ih hladno u zagrljaj komunizma. Nervirao ga je i poljski snobizam, odnosno oponasanje Zapada. Iako je bio zakleti protivnik komunizma veoma ga je interesovala Rusija, smatrajuci da Poljska svojom kulturom, tolerancijom i demokratijom moze uticati na promene u njoj. Veoma se interesovao za disidentski pokret uopste, podrzavao je ruske disidente, na koje su uticali poljski revizionisti s kraja 50-ih i prve polovine 60-ih godina. Kada je saznao za jugoslovenskog disidenta Misu Mihajlova poslao je Jezija Stempovskog u Zadar da uspostavi vezu sa njim. Pre toga slao je u Beograd Herlinga-Grudjinskog da se sretne sa Djilasom. Ukrajinci, Litvanci, Belorusi, zahvalni su mu sto je imao razumevanja za njihove probleme i odnose sa Poljacima. Bio je kritican prema poljskoj Crkvi. Manje ga je interesovao njen duhovni aspekt a vise politicki znacaj. Smatrao je da se previse mesa u drzavne poslove i da je krajnje vreme da u Poljskoj dodje do razdvajanja crkve i drzave. Za papu Jovana Pavla II je rekao: »Meni se ovaj papa ne dopada«, sto je Poljake veoma pogadjalo. Sto se tice postkomunizma uopste, savrseno je bio svestan sta se dogadja u srednjoj i istocnoj Evropi i nije sebi dopustao naivni i bucni antikomunizam i antiruskost. Nije se nikada opredeljivao ni za levicu ni za desnicu, jer se nije mogao identifikovati ni sa jednom od njih. Iznad svega stavljao je drzavu, njenu organizaciju i funkcionisanje, u tom smislu »u sebi je povezivao romanticarski plamen i hladnu mudrost«. Zbog toga se stoicki odnosio i prema zivotu i prema smrti. Gotovo ceo zivot posvetio je poljskoj kulturi i knjizevnosti i bez njega ne bi mozda bilo najboljih poljskih pisaca, kao sto su Milos, Gombrovic, Herling-Grudjinski, Jezi Stempovski, Leo Lipski, Zigmunt Haupt, Aleksandar Vat, Marius Vilk i mnogi drugi. Smatrao se pre svega politickom zivotinjom. Medjutim, aktivnost u politickom zivotu shvatao je na svoj nacin. Nije zeleo, nije imao ambicija da u njemu ucestvuje neposredno. Pre ga je interesovalo da politicka pitanja razmatra, analizira, oblikuje, utice na njihovo resavanje, sto je zahvaljujuci titanskom radu, potpunoj posvecenosti svom redaktorskom poslu rezultiralo sa 636 brojeva najozbiljnijeg i najdoslednijeg poljskog casopisa svih vremena, 511 tomova Istorijskih svezaka i preko 500 tomova knjiga koje se u komunistickoj Poljskoj nikada ne bi pojavile. * Rano pocinje da se bavi knjizevnoscu. Pise eseje i price. Objavljuje ih u pariskom Knjizevnom institutu i casopisu Kultura. Pre toga objavio je jedno od prvih svedocanstava o sovjetskim logorima, knjigu Drugi svet, koja dugo nije prevodjena na evropske jezike jer su levo orijentisani intelektualci koji su posecivali Sovjetski Savez izjavljivali da logori tamo ne postoje. Ne prevode ga ni u Italiji, jer je antikomunista, iako se druzi sa najpoznatijim italijanskim intelektualcima, saradjuje sa vise novina i knjizevnih casopisa, ali pre svega kao publicista. Kao sto vec rekoh, posle Gombroviceve smrti Gjedroic mu je predlozio da pise dnevnik i objavljuje ga u Kulturi. Izlazi u nastavcima pod naslovom Dnevnik pisan nocu. Glavna tema dnevnika su politika i likovna umetnost. Kako izbegava da pise o svojim intimnim stvarima u dnevnik smesta i svoje price i eseje, koje ce kasnije objaviti u posebnim knjigama. Zanrovski, sustinu svoga Dnevnika pisanog nocu, koji cine sest tomova, odredio je ovako: »U njemu se cas brze cas sporije, cas na sceni cas u pozadini krece ‘istorija pustena s lanca’, kako je nase vreme sjajno okarakterisao Jezi Stempovski, a u levom donjem uglu nalazi se autoportret posmatraca i hronicara«. Autobiografsko Herlinga-Grudjinskog ipak je izaslo na videlo. U dvema knjigama razgovora sa kriticarem Vlodjimjezom Boleckim, Razgovori u Dragonei (1997) i Razgovori u Napulju (2000). Pisac je te razgovore vodjene dugo, strpljivo i znalacki, nazvao »monolog o samom sebi«. Govoreci o razlicitim etapama svog zivota i o pojedinim delima, pre svega je analizirao problem zla. Kako je sebe smatrao gnostikom verovao je u realno postojanje zla i u covekovu cestitost. Zbog toga se nije slagao sa svetim Augustinom da je zlo odsustvo dobra, kao ni sa Hanom Arent da je zlo banalno. Kada je posle 1990. poceo da posecuje Poljsku, da u njoj objavljuje svoje knjige i za njih prima nagrade, shvatio je da je Poljska koju je pratio izdaleka, na osnovu stampe, knjiga – drugacija. Kao i Gjedroic, zamerao je opoziciji na vlasti sto je olako presla preko nekih stvari iz nedavne proslosti, pre svega sto nije do kraja sprovela dekomunizaciju i lustraciju. Ne samo sto ju je osudjivao u nacelu nego je prozvao i neke »zasluzne ljude«, bivse disidente. Licno ga je pogodilo Mihnjikovo »udvoricko« ponasanje prema generalu Jaruzelskom, Jeziju Urbanu i nekim drugim komunistickim funkcionerima na visokim polozajima. Sve to toboz u ime hriscanskog oprastanja, tolerancije. Herling-Grudjinski je smatrao da se »etika pravednosti, koje se drzao celog zivota, ne slaze sa etikom slobode koja se u Poljskoj shvata kao prihvatanje demokratske igre politickih snaga bez obzira na njihovo poreklo«. Odnosno, hteo je da »javna etika bude temelj III Zecpospolite (Poljske), a ne politicki savezi«, mada nije odbio Orden Belog orla koji mu je urucio predsednik Kvasnjevski. Sve to dovelo je do raskida s Gjedroicem i izbegavanja od strane nekih krugova u Poljskoj koje je otvoreno kritikovao. Sto se tice Herlinga-Grudjinskog kao pisca – Milos, kriticar Jezi Jazempski, o. Adam Bonjecki, istoricar umetnosti Vojceh Karpinjski, knjizevnik Vladimir Odojevski, prevodilac poljske knjizevnosti Francesko Kataluci, knjizevnik Jan Juzef Scepanjski, pisac i scenarista Mihal Komar, kriticarka Grazina Borkovska, Natalija Gorbanjevska, urednik »Citelnjika« Pjotr Klocovski, kriticar Bogdan Rogatko – na vest o njegovoj smrti, izjavili su da su Poljaci izgubili istinski evropskog intelektualca i pisca. Sam Herling-Grudjinski o sebi kao piscu kaze: »Moja biografija je simbolicna za XX vek. Ziveo sam u totalitaristickom, prokletom veku koji se, nadam se, zavrsio. Totalitarizam, hitlerizam, fasizam, sovjetizam i komunizam su sistemi koji su zaziveli na ljudskom zlu«. To su reci koje je malo ko posvedocio tako specificnim vlastitim iskustvom. * U Krakovu je bio povezan sa redakcijom nedeljnika Tigodnjik povsehni (»Opsti nedeljnik«) koji je po karakteru, ulozi koju je u komunistickoj Poljskoj igrao, jedini odgovarao pariskoj Kulturi. Godinama ga je uredjivao Jezi Turovic, koji je umro pre godinu dana. Bio je »oaza slobode« cuvar odredjenih vrednosti, odredjenog morala, patriotizma. Takve oaze, centre, cine ljudi. Kada oni odu obicno nema ko da ih zameni. Mnogi iz njihovog okruzenja pokusavaju da nastave njihov rad na izdavackom planu i u tome prilicno uspevaju, ali se oseca praznina iza onih koji su bili jedinstveni. Jezi Pilh, koji je godinama saradjivao sa Tigodnjikom povsehnim, posle Turoviceve smrti ga je napustio i presao u varsavsku Politiku. O Tisneru pise da je bio magnet koji je neverovatnom brzinom privlacio sve u redakciji Tigodnjika. To se dogadjalo zahvaljujuci njegovoj neverovatnoj elokventnosti, duhovitosti i ironicnosti, jer, kako Pilh kaze: »Sve sto je govorio pretvaralo se u povest, u literaturu...«, i kada je pricao o obicnim stvarima. U tom smislu bio je krajnje nekonvencionalan svestenik. Tisner je pronasao nacin da bude maksimalno slobodan. Taj nacin se sastojao u povremenom govorenju gorstackim jezikom svog detinjstva, koji je veoma zivopisan. Kako je Tisner voleo planine, narocito poljske Tatre, bio je u neprestanom dodiru sa gorstacima i sa njima razgovarao iskljucivo gorstacki. Da im ne bi objasnjavao cime se to u Krakovu bavi i sta je filozofija, odlucio je da za njih napise istoriju filozofije na njihovom jeziku i ucinio je to. Upravo sam bila u Poljskoj kada je ona promovisana. Po izrazito srednjoevropskom Krakovu svuda su visili plakati koji su obavestavali o knjizi i njenoj promociji. Na njima se nalazio Tisner u gorstackoj nosnji kakva se jos nosi na seoskim svadbama. Ta slika se nalazila na koricama Istorije filozofije na gorstackom jeziku i na CD-u ili knjizi koja govori, jer je autor celu knjigu citao ili tacnije govorio na autenticnom gorstackom. I knjiga i CD doziveli su vise izdanja. Kupovali su ih, citali i oponasali svi, cak i oni od kojih se najmanje ocekivalo. Inace, u Krakovu gde se sve dogadja na Velikom trgu i oko njega, nema dana da se Tisner nije pojavljivao. Iako u svestenickoj odori, kretao se brzo, primecivao svakoga i sa njim se pozdravljao, sipajuci dosetke, opaske, viceve, naravno i poneku psovku, sto u Poljskoj nije bas uobicajeno u crkvenim krugovima. Medjutim, kad je otac Tisner bio u pitanju, njemu se oprastalo, jer se njegov govor smatrao prirodnim, neuvredljivim. Psovku je umeo da prospe i u najozbiljnijim razgovorima i diskusijama na teoloske i filozofske teme. To mu niko nije uzimao za zlo, cak naprotiv. U svaki ozbiljan razgovor unosio je dodatnu dimenziju – ljudsku, svet pojedinacnog coveka. U biti, Juzef Tisner je bio veliki prakticni reformator poljske Crkve i katolicizma. Cesto se moglo cuti »verovati na tisnerovski nacin«, »misliti na tisnerovski nacin«, »katolicizam na tisnerovski nacin«, sto je znacilo toleranciju, otvorenost, intelektualni i duhovni nivo. To je posebno vazno kao vid promene za Krakov koji se uvek odlikovao odredjenim konzervativizmom, ustogljenoscu, otudjenoscu medju ljudima, cvrstim drzanjem za hijerarhiju. Zahvaljujuci Tisneru poceo se menjati i veoma se promenio, pogotovo u poredjenju sa drugim sredinama. Iako tvrdi polemicar, iako veliki prijatelj sa papom Jovanom Pavlom II, nikada nije ispoljio ambicije penjanja u crkvenoj hijerarhiji. Na pamet mu nije padalo da bude papa, pa cak ni primas, iako se nalazio na listi zamenika kardinala Visinskog. Nije, jer nije mogao. Znao je da nije za te funkcije. Morao bi da se odrekne sebe, neposrednog pomaganja ljudima. Kao otvorena licnost u filozofiji, kojom se pre svega bavio, nije stvarao zatvorene sisteme. Hteo je da ga ljudi razumeju, da dopire do njih, da im pomaze koliko moze u resavanju njihovih problema. Zbog toga se u svojim propovedima, javnim nastupima, narocito u medijima, sluzio »nenaucnim jezikom«, odnosno svima razumljivim jezikom. I vecinu svojih knjiga tako je pisao. Da bi jednostavno bio citan i da to citanje nekome u necemu pomogne. Jer, ne zaboravimo, bio je sve vreme svestenik. U pravu su oni koji kazu da ga nisu interesovali problemi vec covek. Covek sa kojim razgovara, koji mu se ispoveda. U tom smislu, njegova filozofija je filozofija dijaloga ili Drugog. Da bi to bio, sam je isticao: Pre svega moras biti covek, a onda profesija. Zbog toga se u vreme KOR-a i Solidarnosti bavio politikom. Naravno, na veoma poseban nacin. Zanimalo ga je kako radnik na Baltiku ili u nekoj fabrici, rudniku, zivi, ima li stan, sta jede, kako odgaja decu. Veoma ga je zanimao rad. S tugom je konstatovao da je rad u komunizmu bolestan. Ljudi nisu motivisani da rade i rade gore nego sto bi trebalo. Veoma zanimljivo je pisao o Solidarnosti. Kao o sindikalnoj organizaciji i kao tipu medjuljudskih odnosa. I tu je pre svega isticao ljudski, konkretan aspekt tog pitanja. Rano je uocio da je »marljivo gradjen sistem tamnica za misljenje« koja u zavisnosti od okolnosti moze postati i tamnica za coveka. Zbog toga je odbacivao marksizam i tomizam, kao potencijalne primenitelje te tamnice. Recju, Tisner nije bio knjiski filozof, iako je bio Ingardenov ucenik. U fenomenolosko-hermeneutickom metodu osecao je da sa same stvari lako moze skrenuti ka formi i baviti se iskljucivo njom, a njega je zanimao »problem s ulice«. Iz tog problema izrastalo je pitanje, iz pitanja misljenje itd. Zbog toga je podrsku trazio i nalazio u povezivanju razlicitih metoda istrazivanja, izbegavajuci pri tom njihove nedostatke, kao sto su formalizam, istorizam i sl. Da bi postigao razumevanje sa drugima nije se klonio sporova, cak je bio strastan polemicar. Priznavao je da njegovo misljenje nije strogo hriscansko vec da poseduje i elemente judaizma. Osnovna njegova poruka otprilike je sledeca: Ne moze se verovati okrenut od sveta i drugog coveka, jer Bog cesto dolazi u vidu coveka. *
Sa Gjedroicem i Herlingom-Grudjinskim bila sam u prepisci. Prepiska sa Gjedroicem zapocela je pocetkom 80-ih, kada sam sastavljala antologiju tekstova o putevima poljske demokratije i demokratizacije Poljske iz vremena stvaranja disidentskog i opozicionog pokreta, KOR-a i Solidarnosti, stedro mi je pomagao knjigama i Kulturom, tekstovima poljske intelektualne elite i demokratskih opozicionista koje do danas prevodim, iako je moja antologija Poljsko pitanje objavljena jos 1985. Sa Herlingom-Grudjinskim dopisivala sam se od pocetka 90-ih. Najpre u vezi sa prevodjenjem njegovih knjiga kod nas. Na kraju smo se dopisivali normalno, jer ga je zanimalo sta se dogadja kod nas. Sa Juzefom Tisnerom sam se sretala u Krakovu. Na poznatom krakovskom Velikom trgu, u redakciji Tigodnjika povsehnog i na knjizevnim vecerima. Posebno mi je u secanju vece u izdavackoj kuci »Znak«, kada su pored njega ucestvovali Lesek Kolakovski, Ceslav Milos i profesor Marija-Podraza-Kvjatkovska. Raspravljali su o zlu. Tada je Tisner briljirao jer mu je partner u razgovoru bio Kolakovski. Bila je to prava parada znanja, mudrog zakljucivanja i govorenja jednostavnim, svima razumljivim jezikom o veoma slozenim stvarima ili, kako bi Kolakovski rekao: Mini predavanja o maksi stvarima. Na kraju, s tugom mogu da zakljucim da je u celom svetu takvih ljudi danas veoma malo, a kod nas, nazalost, gotovo da ih nema. Biserka Rajcic |
|
|
|
|