Zlatoje Martinov

Raspisivanju redovnih saveznih parlamentarnih i predsednickih izbora, kao i izbora za pokrajinski parlament Vojvodine i lokalnu samoupravu u Srbiji za 24. septembar 2000. godine, prethodila je odluka Savezne skupstine od 6. jula o promeni dva kljucna clana Ustava SRJ kojima se menja nacin izbora predsednika savezne drzave (neposredno na opstim izborima umesto kao do tada u saveznom parlamentu) i poslanika iz republika–clanica u Vece republika. (Na isti nacin kao i za Vece gradjana, dakle neposredno, umesto da o tome odlucuju skupstine republika–clanica.)
Ova odluka saveznog parlamenta koja je donesena na inicijativu vladajucih partija u Srbiji SPS–JUL–SRS i podrzana od crnogorskih opozicionih partija Socijalisticke narodne partije (SNP) i Srpske narodne stranke (SNS), izazvala je, s pravom, burnu reakciju zvanicne Crne Gore jer, premda ustavne promene derogiraju izborne nadleznosti obe republike, one iskljucivo Crnu Goru cine manje ravnopravnom federalnom jedinicom s obzirom da je biracko telo ove republike nesravnjeno manje u odnosu na Srbiju pa je majorizacija kod izbora sefa savezne drzave vise nego ocigledna.¹
U skladu sa svojim ranijim opredeljenjem da je savezni parlament krnji jer u njemu ne ucestvuju crnogorski poslanici koje je nakon republickih parlamentarnih izbora maja 1998. delegirala republicka skupstina Crne Gore, po Ustavu SRJ jedina institucija nadlezna za to, a koje Savezna skupstina nije verifikovala kako joj to Ustav nalaze, crnogorska vlada je odlucila da nelegitimne savezne izbore cim budu raspisani naprosto bojkotuje. Ovom zvanicnom crnogorskom stavu prikljucio se i Srpski pokret obnove.
Zanimljivo je da je Demokratska opozicija Srbije (DOS) koja je od 10. januara formalno ujedinjena, posle dugih i iscrpljujuci sastancenja i (ne)uspelih mitingovanja (14. aprila i 15. maja) nepokolebljivo insistirala na izborima, iako je u javnosti vladao opsti utisak da su uslovi u kojima je opozicija delovala bili za nju najnepovoljniji jos od 1990. godine.
Nezakonita promena ustavnih odredbi koje narusavaju ravnopravne odnose u federaciji – mnogi su ih nazvali ustavnim udarom s obzirom na konspirativnost, brzinu i odlucnost sa kojom su promene izvedene – nesumnjivo je imala za cilj jacanje institucije saveznog predsednika i buduce prosirenje njegove nadleznosti,² s jedne strane, i nedopustanje poslanicima koje bi delegirala skupstina Crne Gore, sa kojom su odnosi vec tri godine na najnizoj mogucoj razini, da eventualno ometu rad vladajucih partija u saveznom parlamentu (SPS–JUL i SNP).
Cinjenica da je promenjena i ustavna odredba o nacinu izbora saveznog predsednika ukazivala je da se uskoro mogu ocekivati ne samo redovni savezni parlamentarni i opstinski izbori, nego i izbori za sefa savezne drzave iako mu je mandat trajao do 23. jula 2001. godine.
Cim je 24. jula skupstina SRJ po hitnom postupku usvojila izborne zakone raspisivanje izbora nije bilo daleko.
Izbori su 27. jula zaista raspisani i to za nedelju 24. septembra 2000. godine po proporcionalnom principu za savezni parlament i dvokruznom vecinskom za pokrajinski parlament u Vojvodini i jednokruznom za lokalnu samoupravu.

Donosenje izbornih zakona

Savezna skupstina je usvojila set izbornih zakona i to Zakon o izboru i prestanku mandata predsednika SRJ, Zakon o izboru saveznih poslanika u Vece republika Savezne skupstine, Zakon o izmenama i dopunama zakona o izboru saveznih poslanika za Vece gradjana Savezne skupstine, Zakon o izbornim jedinicama za izbor poslanika u Vece gradjana i Zakon o izbornim jedinicama za izbor poslanika u Vece republika.
Izborne zakone je u Saveznoj skupstini donela vladajuca koalicija pa su oni, razumljivo, bili u demokratskoj javnosti odmah shvaceni kao zakoni koji su u funkciji ocuvanja dalje vlasti aktuelnog rezima. To se pre svega odnosilo na Zakon o izboru predsednika Republike jer se po prvi put savezni sef drzave birao neposredno na principu »jedan covek – jedan glas« sto je neprihvatljivo za dvoclanu federaciju u kojoj jedna clanica ima nesrazmerno manji elektorat u odnosu na drugu. Takodje po Zakonu o izboru predsednika SRJ, nije bilo potrebno da na biralista izadje vise od polovine biraca, vec je predsednik onaj kandidat koji u prvom krugu dobije vise od polovine glasova biraca izaslih na izbore. Ukoliko ih ne dobije raspisuje se drugi krug.
Analiticari su ovakvo zakonsko resenje s pravom protumacili kao bojazan rezima da zapravo nema vecinsku podrsku gradjana.
»Zakonodavac nema iluzija o tome da sadasnji rezim nema podrsku i zato se smanjuje prag od polovine ucesca biraca na predsednickim izborima. To je pokusaj da se vlast odrzi po svaku cenu.«³ Zakon je jos sadrzavao i odredbu da mandat predsednika SRJ traje cetiri godine ali da se, za razliku od ranijih ustavnih resenja, promenom ustavnih odredbi omogucilo da predsednik moze ponovo biti biran najvise za jos jedan mandat. Nema nikakve sumnje da je ova promena bila skrojena po meri jednog coveka i za jednog coveka – Slobodana Milosevica, ciji je kult poceo da se gradi od njegovog stupanja na predsednicku duznost 23. jula 1997. godine.
U pogledu izbora poslanika za Vece republika prvi put su gradjani obeju federalnih jedinica na neposrednim izborima birali poslanike, umesto da ih predlazu poslanicke grupe skupstine federalnih jedinica i o tome se izjasnjavaju tajnim glasanjem na sednici republickog parlamenta kako je ranije bio slucaj. Na ovaj korak SPS–JUL i njihovi partneri iz crnogorske opozicione partije Socijalisticke narodne stranke odlucili su se upravo zbog toga da bi obezbedili sigurnu vecinu u saveznom parlamentu jer nakon republickih parlamentarnih izbora u kojima je vecinu dobila Demokratska partija socijalista, kandidati za poslanike u Vecu republika Socijalisticke narodne partije sigurno ne bi bili izabrani. Ovaj zakon koji se temelji na promenama ustavnih odredbi koje regulisu ovu materiju, bas kao i te ustavne promene ne samo da nisu bili legitimni, vec su nastali u svrhu odbrane okamenjenih ideoloskih ubedjenja njihovih kreatora i tako ocito bili u funkciji trenutnih odnosa i sukoba interesa izmedju dve federalne jedinice – Srbije i Crne Gore.
Zakon o izbornim jedinicama predvideo je dve izborne jedinice za izbor saveznih poslanika u Vece republika (Srbija i Crna Gora), a za izbor saveznih poslanika u Vece gradjana cak 26.
Iako je predvidjeno da izborni sistem bude proporcionalan, veliki broj izbornih jedinica i nesrazmera izmedju njihove velicine i broja mandata koje one daju u znatnoj meri deformisu izbornu volju gradjana i distribuciju poslanickih mandata. Tako, na primer, dve izborne jedinice na jugu Srbije (izborna jedinica 24 – Prokuplje i 26 – Vranje) sa prilicno malim birackim telom daju 19 poslanika (od ukupno 108 koji se biraju u Srbiji) dakle, gotovo petinu, koliko i dvomilionski Beograd, ukljucujuci i Mladenovac i Lazarevac!
S druge strane, rezim je sam doneo izborne zakone ne konsultujuci nijednu opozicionu grupaciju, sam je odredio da se »clanovi Savezne izborne komisije imenuju iz reda nosilaca pravosudnih funkcija i istaknutih pravnih strucnjaka« (stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru saveznih poslanika u Vece gradjana). Kako to u praksi izgleda neka posvedoci sastav te komisije u kojem su, istina, pravnici, ali svi odreda clanovi vladajuce koalicije.⁴ Predstavnici zainteresovanih politickih stranaka ucestvovali su u radu Savezne izborne komisije, ali im je vec u nedelju oko ponoci zabranjen rad, na sta su oni odmah ukazali javnosti.
Ali, pre nego sto predjemo na razmatranje samog izbornog procesa i dogadjaja koji su potom usledili, bice neophodno da u kracim crtama prezentiramo socijalno-ekonomski polozaj gradjana Srbije i SRJ kako bi, pored ostalog, bila jasnija opredeljenja biraca iskazana na ovim izborima.

Socijalno-ekonomska slika u Srbiji i SRJ uoci saveznih izbora

U Saveznoj Republici Jugoslaviji bez posla ili na prinudnim odmorima je gotovo polovina radno sposobnog stanovnistva. Prema zvanicnim statistickim podacima, u SRJ, bez Kosova, na pocetku protekle decenije bilo je zaposleno 2,1 miliona ljudi ali se taj broj smanjivao po stopi od 2 odsto godisnje. Prosecno 70 000 ljudi godisnje dobije nazad svoju radnu knjizicu i taj negativan trend nije uspelo da kompenzuje ni prelivanje radne snage iz drustvenog u privatni sektor. U maju ove godine broj zaposlenih u odnosu na 1990. godinu smanjen je za pola miliona, stopa nezaposlenosti iznosila je 27,3 odsto, a na trzistu rada nalazilo se 718 000 nezaposlenih. Od tog broja 49 odsto posao ceka duze od tri godine. U strukturi nezaposlenih zenska radna snaga je brojnija (57 odsto), a prvo zaposlenje trazi 64,4 odsto mladih ljudi do 30 godina starosti i cak 45,6 starijih! Slika katastrofalnog stanja u ovoj oblasti jos je jasnija kada se registrovanom broju nezaposlenih pridoda i broj fiktivno zaposlenih (na prinudnim odmorima) koji neophodna sredstva za zivot zaradjuju baveci se sivom ekonomijom. Taj broj je, prema podacima Republickog zavoda za statistiku, samo u Srbiji 273 000!⁵
Mnogi navode da je stopa nezaposlenosti u Srbiji najveca u Evropi.⁶
Prema istrazivanju ekspertskog tima G17 plus, u 1999. godini stvarna nezaposlenost se kretala oko 32 odsto sto ukazuje da je trecina radno sposobnog stanovnistva nezaposlena.
Takodje je znatno opala industrijska proizvodnja. Racuna se, naime, da je srpska industrija tokom prosle godine proizvela trecinu industrijskih proizvoda u odnosu na 1990. godinu.⁷ Drustveni proizvod u SRJ u 1999. godini iznosio je samo 1700 dolara (poredjenja radi u Sloveniji – 10 000), sto je duplo manje nego u 1990. godini (oko 3200). Plate zaposlenih su u SRJ krajem septembra iznosile 87 nemackih maraka ili 39,5 americkih dolara, dok su u Sloveniji iznosile za nas neuporedivih 1100 maraka, odnosno 500 dolara. Penzije su isplacivane neredovno, drzava je penzionerima redovno zakidala po 3–4 penzije godisnje, pravdajuci se praznim penzionim fondovima. Prosecne mesecne penzije 1999. godine iznosile su 50 maraka, sto cini 57,47 odsto vrednosti prosecnih plata. Posle podmirenja troskova struje, vode i komunalija, koji ucestvuju sa preko 80 odsto u ukupnoj prosecnoj potrosnji penzionera, jasno je da je licna potrosnja ispod svakog egzistencijalnog minimuma.
Razmena sa svetom vec godinama ne samo da stagnira, vec strelovito opada. U takvim okolnostima kao i usled visoke uvozne zavisnosti, karakteristicne za slabe ekonomije, nastao je veliki spoljnotrgovinski deficit koji iznosi oko milijardu dolara (uvoz u 1999 – oko dve milijarde, izvoz – oko milijardu dolara).
Cene su dinamicno rasle ne prateci rast zarada pa je zivot najveceg broja gradjana postao izuzetno tezak. Opominjuce podatke o posledicama bede i nemastine navodi ekspertski tim G17 plus: ne samo da stopa nataliteta opada iz godine u godinu (1987 – 12,5 promila, 1998 – 9,5 promila), a stopa mortaliteta raste (1987 – 10,5 promila, 1998 – 13 promila!), vec je znatno porastao i broj samoubistava (1990 – 1250, 1997 – cak 1700!).⁸

Nasilje rezima

Rezim je tokom svih ovih godina vrsio nevidjeno nasilje nad politickim neistomisljenicima, medijima, profesorima univerziteta, sudijama, studentima...
U maju 1998. ukinut je Zakon o univerzitetu i donesen novi, komesarski koji je od Univerziteta napravio firmu sa upravnim odborima na celu, koji je potpuno ukinuo njegovu autonomiju, ogranicio slobode i prava profesora da slobodno i javno iznose svoje misljenje i pretvorio ih u poslusne predavace poput srednjoskolskih profesora. U oktobru iste godine, Skupstina Srbije je donela sraman Zakon o javnom informisanju na osnovu kojeg je kaznjeno 36 medija sa ukupno 30 885 000 dinara. U strukturi kaznjenih medija nezavisni cine 89 odsto (32 novine, agencije, radio i TV stanice) dok samo 11% (4 medija) cine prorezimski orijentisani mediji. Finansijski izrazeno to izgleda jos nesrazmernije: nezavisni mediji morali su da plate ukupno 30 348 500 dinara, a rezimski samo 536 500, sto u relativnim brojevima daje odnos 96,26% prema 1,74%!⁹
Vlast je pokusavala tokom decenije svoje vladavine da »disciplinuje« ne samo medije vec i sudstvo, odnosno da preuzme kontrolu nad sudskom vlascu sto joj je u velikom stepenu i uspelo, zahvaljujuci zastrasivanju, teroru i pretnjama. Pojedinci i grupe casnih sudija od Ustavnog i Vrhovnog suda do opstinskog, pruzali su zilav otpor i zbog toga bili sikanirani, etiketirani kao izdajnici i neposlusnici, a neretko i razresavani. Od onih nama poznatih razresenja (premda je taj broj daleko veci) treba navesti razresenja sudije Ustavnog suda Srbije Slobodana Vucetica, sudije Vrhovnog suda Srbije Zorana Ivosevica, a najnoviji udar na pravosudje izvrsio je rezim tokom jula ove godine kada je grupa od 13 sudija izrazila svoj javni protest zbog nezakonitog Milosevicevog »ustavnog udara« od 6. jula.¹⁰
Samo u toku prvih devet meseci ove godine pohapseno je i privedeno u policijske stanice preko 1000 djaka i studenata uglavnom clanova pokreta Otpor, premlaceno i u policijskim stanicama mrcvareno na stotine gradjana koji odbijaju da se povinuju zakonima sile i podanickog licemerstva.
Svoju osionost, oholost i represiju rezim je pokazivao tako sto nije prezao ni od nezakonitih hapsenja domacih i stranih novinara, navodnih agenata i »atentatora« na predsednika Milosevica. Naposletku, uoci samih izbora, 25. avgusta, na misteriozan nacin je izvrsena i jedna klasicna otmica: bivsi predsednik SR Srbije Ivan Stambolic nestao je bez traga i o njegovoj sudbini javnost ni do danasnjeg dana nema saznanja.
Sve to stvaralo je atmosferu straha i nesigurnosti kod gradjana. Prema jednoj anketi, zabrinutost i strah oseca »veoma i u prilicnoj meri« 42 odsto stanovnika, a »u izvesnoj meri« 25 odsto. Dvadeset odsto gradjana se »malo« plasi, samo 13% nema nikakav strah. Osecaj gneva i besa prema rezimu i njegovoj neuspesnoj i nasilnickoj politici ima 39 odsto gradjana.¹¹
Uprkos strahu, inat, nada i optimizam su na drugom mestu po intenzitetu rasirenosti u ovom istrazivanju. Cak 43 odsto gradjana u »prilicnoj i velikoj meri« gaji nadu da do promena u drzavi i samim tim u socijalno-ekonomskoj slici stanovnistva moze doci izbornom smenom rezima.¹²
S obzirom na napred navedeno, izgleda da se poslednjih meseci nesto definitivno »prelomilo« u inace godinama vrlo nestabilnom i kolebljivom birackom telu Srbije. U zelji i odlucnosti da se bezakonju i korupciji, bedi i oskudici, teroru rezima koji je proizvodio strah definitivno stane na put jer je »voda dosla do grla«, gradjani su se utvrdili narocito tokom septembra i predizborne kampanje koju je sa puno lazi, falsifikata, napada na opoziciju i same gradjane koji su njeni simpatizeri vodila vladajuca koalicija SPS–JUL.

Predizborna kampanja

Odmah nakon raspisivanja saveznih izbora, Demokratska opozicija Srbije vrsila je pritisak na Srpski pokret obnove da se umesto javno proklamovanog bojkota prikljuci ujedinjenoj opoziciji i izadje na »nelegitimne, ali za sudbinu naseg naroda odlucujuce izbore«, tim pre sto su ankete o raspolozenju javnog mnenja ukazivale da samo zajednickim nastupom srpska opozicija moze da pobedi na parlamentarnim i predsednickim izborima. Vuk Draskovic se, uveren u svoju snagu, odlucio da sam pokusa da »promeni rezim«. Na konferenciji sa stampu 18. 07. 2000, dok su izbori bili samo u sferi hipotetickog, portparol SPO-a Ivan Kovacevic je izjavio: »Ko na izbore izadje daje legitimitet Milosevicu«.¹³
Ankete javnog mnenja koje su sprovodile razne specijalizovane agencije davale su nespornu prednost ujedinjenoj opoziciji. Istrazivanje koje je u julu uradio Centar za proucavanje alternativa pokazalo je da bi za ujedinjenu srpsku demokratsku opoziciju sa jednom izbornom listom glasalo 44 odsto birackog tela, a za vladajucu koaliciju JUL–SPS samo 19 odsto. U slucaju da se SPO ne prikljuci demokratskoj opoziciji postotak gradjana koji bi poverenje ukazao opoziciji bio bi 33, a SPO bi osvojio 8 odsto, a SPS–JUL 17 odsto. U tom slucaju znacajno bi se, prema ovom istrazivanju, povecao broj apstinenata i iznosio bi oko 40%, a ako bi se proces razjedinjavanja opozicije nastavio, taj procenat bi bio znatno veci.¹⁴
Istrazivac Instituta drustvenih nauka Srecko Mihajlovic istakao je pocetkom avgusta kako sve analize ukazuju na nadmoc ujedinjene opozicije i njenu sigurnu pobedu kako na predsednickim tako i na parlamentarnim izborima. Prema rezultatima njegovih istrazivanja, samo trecina srpskog birackog tela je stranacki opredeljena i oni manje-vise glasaju za svoju partiju bez obzira na njene zaokrete u politickom kursu, dok je dve trecine politicki neopredeljeno i izborno nestabilno. Tezak ekonomski polozaj vecine u drustvu izazvalo bi »glasanje dzepom, a ne srcem«, pa bi opoziciona grupacija sa jedinstvenom strategijom resenja ekonomsko-socijalnih pitanja imala prednost nad praznom politickom retorikom.¹⁵ Zanimljivo je da se na ove i slicne ankete o raspolozenju biraca uoci izbora osim rezima i njemu odanih medija obrusio i SPO tvrdnjom da su one »lazi i falsifikati«.¹⁶ Najposle, u petak 28. jula, koalicija SPS–JUL istice svoju izbornu listu na celu sa predsednickim kandidatom Slobodanom Milosevicem, u nedelju 6. avgusta predomislio se i Vuk Draskovic izjavivsi da osim na lokalne izlazi i na parlamentarne i predsednicke izbore za koje je kandidat postao gradonacelnik Beograda Vojislav Mihailovic,¹⁷ a Demokratska opozicija Srbije (DOS) u ponedeljak 7. avgusta za svog predsednickog kandidata izabrala je lidera demokratske stranke Srbije Vojislava Kostunicu. Srpska radikalna stranka je odredila Tomislava Nikolica za svog predsednickog kandidata, a Afirmativna stranka Miodraga Vidojkovica.
Predizborna kampanja je sada mogla da pocne i ona se zaista iz dana u dan zahuktavala. Ipak, Demokratska opozicija Srbije je zvanicni deo svoje predizborne kampanje pocela 1. septembra velikom konvencijom u Centru »Sava«, sto su mnogi ocenili kao relativno kasno. »Nasa kampanja ce biti brza i efikasna«, izjavio je dr Zoran Djindjic, menadzer izborne kampanje DOS-a.
Vladajuca koalicija, imajuci u rukama kompletnu vlast, novac, medije, policiju, vojsku i pravosudje, svoju kampanju, cini se, nikada nije ni prekidala. Zloupotrebljavajuci drzavne medije, pre svih Radio televiziju Srbije i list Politika sejala je ne samo propagandne lazi i falsifikate o svojim politickim protivnicima, vec je, u svojoj oholosti, prelazila granice dobrog ukusa. Politicki protivnici iz DOS-a za vladajuce partije su bili neprijatelji, izdajnici, NATO-sluge, strani placenici i sl. Socijalisticka partija i JUL koristili su priliku da i drzavnicke aktivnosti predsednika SRJ, predsednika Srbije, obe vlade i ministara ukljuce u predizbornu aktivnost u korist svojih izbornih ciljeva. Nisu prezali ni da prilikom poseta fabrikama, hidroelektranama, poljoprivrednim kombinatima, skolama i sajmovima isticu svoje zasluge za zemlju, zasluge svojih stranaka. Prilikom obilaska brojnih gradilista u Srbiji, gde su se gradili »stanovi za mlade bracne parove, pripadnike MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije«, sintagma koja je mesecima zujala u usima redovnih gledalaca RTS Dnevnika, kao i objekata koji su bili u fazi rekonstrukcije ili izgradnje posle ostecenja u NATO-bombardovanju, isticana je »mudra i dalekovida politika naseg predsednika Slobodana Milosevica«, njegovo »herojstvo u ratu kada je kao vrhovni komandant znalacki komandovao VJ i njegova odlucna uloga u obnovi zemlje i buducem razvoju«. Iz dana u dan u svim informativnim emisijama na drzavnom radiju i televiziji ponavljali su pet reci: »Obnova, razvoj, reforme, Slobodan Milosevic«. Jos u junu bilo je nekoliko inicijativa da se »nasem predsedniku Slobodanu Milosevicu za ispoljenu hrabrost u ratu i mudru politiku u miru dodeli orden narodnog heroja«, a proces Miloseviceve medijske kultizacije i bozanske adoracije dostigao je kulminantnu tacku tokom septembarskih dana. Milutin Mrkonjic, direktor Direkcije za obnovu zemlje, krstario je gradilistima Srbije poput kakvog partizanskog komesara i nezavisno od zahteva tehnoloskog procesa insistirao da se zgrada mora zavrsiti i useliti u roku od tri meseca obavezno dodajuci »pre roka«. Ovakve primere pomodno su sledili i drugi celnici rezima. Tako je Ivan Markovic, visoki funkcioner JUL-a i tadasnji savezni ministar za telekomunikacije, 10. septembra prilikom oficijelne posete gradilistu nove poste u Rakovici, osiono prekinuo glavnog inzenjera kada je rekao da ce posta biti gotova u predvidjenom roku, a to je 90 dana, sledecim recima: »Cekajte, molim vas, je l’ moze za 45 dana? A? Je l’ moze? Evo kad ministar kaze da moze onda neka tako bude. Je l’ dogovoreno? Je l’ posteno?« Ni aplauz prisutnih, ni osmeh ministra nije mogao da sakrije neprijatno osecanje glavnog inzenjera kada je nevoljno klimnuo glavom.¹⁸
Istoga dana Ivica Dacic je obisao Sajam gde su bile zavrsene pripreme za masovno potpisivanje ugovora za kupovinu stanova za »mlade bracne parove« u novobeogradskim blokovima 32 i 39. Tom prilikom je rekao i ovo: »Uverili smo se da su sve pripreme zavrsene i da ce mnogo mladih ljudi konacno doci do svog stana, do krova nad glavom. To ce biti do kraja ove godine, ovakvu dinamiku ne poznaje svet, ovakvim neimarstvom mozemo da se pohvalimo samo mi. A zasto mi to mozemo? Pa zato sto imamo divan narod, naseg mudrog predsednika Slobodana Milosevica i zato sto su Socijalisticka partija Srbije i Jugoslovenska levica uvek bile i ostale uz narod«.¹⁹
Sedamnaestog septembra, prilikom posete graditeljima mosta u Novom Sadu, nazvanog »Varadinska duga«, savezni ministar za informisanje Goran Matic, covek koji je tek u ministarskoj fotelji otkrio svoje detektivske sklonosti u pogledu otkrivanju mnogih »zavera« protiv »naroda, drzave i predsednika Milosevica«, nije nasao pametnije reci koje bi uputio gradjevinarima koji danonocno, natcovecanski i robovski za ne bas visoku platu rade na montazi mosta kako bi on bio zavrsen »pre roka« tj. pre 20. septembra, od ovih: »Samo neprijatelji nase zemlje mogu negirati nase ogromne uspehe. Izgradnja ovog mosta kao i celokupna obnova zasluga je naseg predsednika Slobodana Milosevica, Socijalisticke partije i Jugoslovenske levice. Gradjani na najbolji nacin shvataju ko radi za ovu zemlju, a ko za NATO pakt«.²⁰
Najeklatantniji primer mesanja drzavnog posla sa stranackim interesima jeste poseta predsednika Milosevica Kusjaku, gde je »otvorio i svecano pustio u rad sesnaesti, ujedno poslednji agregat na sistemu Djerdap 2«. Milosevicev govor je obilovao opstim mestima o uspesima u obnovi zemlje, o »civilizacijskoj superiornosti jednog naroda«, o »pokusajima minimiziranja, omalovazavanja i podsmevanja nasim uspesima«, o tome da se nalazimo u »herojskom dobu velikog stvaralastva i masovnog patriotizma«, da je »sada sve lepse nego ranije i da ce nas junacki narod umeti da stiti svoje tekovine od dezerterske zlobe isto onako kako ih je i stvarao, uprkos zle volje i sile kolonizatora«.
Formalna predizborna kampanja je obilovala jos vecim mistifikacijama, lazima, klevetama i diskvalifikacijom politickih protivnika. U obilju lazi i teskih reci upucenih opoziciji kao najcrnjem neprijatelju gradjana Srbije izdvajamo one koje je izgovorila direktorka JUL-a Mirjana Markovic u Kucevu, 11. septembra: »Privreda je u usponu, obnova je u toku... Kakve to promene hoce takozvana opozicija? Besmislena je njihova agitacija za promene, jer je nase drustvo vec u promenama, zar ne vide tu veliku dinamiku?... Opozicija zeli da po komandi iz Brisela i Vasingtona ostvari promenu vlasti jer tamo zele promenu vlasti... Oni su portparoli okupatora pod imenom toboznjih opozicionih lidera. Oni nemaju nikakav program. Oni su povrsno dresirani papagaji svojih dementnih zapadnih gazda. Mi cemo izvesti promene. Mi necemo dozvoliti da nam postave svoju vladu. Nasi gradjani nece biti beli misevi za tehnoloske eksperimente Zapada. Mi ne damo silama mraka da gase svetlo slobode«.
Mira Markovic je bila jos zesca prilikom promotivnog skupa JUL-a u Pozarevcu, 14. septembra. Pored ostalog rekla je i ovo: »Nas protivnik na ovim izborima je zapravo NATO-pakt. NATO je taj koji hoce da pokrade izbore. Oni su krali svuda u Evropi... NATO nas je 1999. godine napao krstarecim raketama, a sada nas je napao svojim strankama instaliranim u Srbiji... Zato sada biramo izmedju slobode i ropstva... Ne treba smetnuti sa uma da ce velike sile na celu sa Sjedinjenim Drzavama krenuti na svet, a da bi se to sprecilo potrebno je da ustanu, da se pobune siromasni i mali! Treba promeniti svet! Ja verujem u pobunu potlacenih, malih i siromasnih ljudi«.
Milosevic je 20. septembra, dan uoci izborne tisine, odrzao govor na zavrsnoj konvenciji Socijalisticke narodne partije svoje koalicije u Beranama, u kojem nije propustio priliku da ocrni opoziciju nazvavsi ih »menazerijom zeceva, pacova i hijena«. Opozicione lidere je uvredio poredjenjem sa psima utvrdivsi da se u odnosu na Zapad i NATO pakt »pasja lojalnost postize potkupljivanjem«.
Ilustracije radi navodimo i neke numericke pokazatelje o pristrasnosti rezimskih medija u predizbornoj kampanji. Posmatrajuci TV Dnevnik 2 RTS-a u periodu od 1. do 21. septembra 2000. godine, dosli smo do interesantnih podataka o stepenu te pristrasnosti u korist vladajucih partija SPS–JUL.
Prosecno vreme trajanja TV Dnevnika 2 u posmatranom periodu iznosilo je 68,81 minuta, a vreme posveceno predizbornim aktivnostima stranaka 33,0 minuta. Od toga, prosecno vreme poklonjeno koaliciji SPS–JUL iznosi 28,71 minut, Srpskoj radikalnoj stranci 1,75, Srpskom pokretu obnove 0,88, a Demokratskoj stranci Srbije 1,65 minuta, kako to pokazuje tabela 1.

Tabela 1
Prosecno vreme trajanja TV Dnevnika 2 i prosecno vreme posveceno predizbornim aktivnostima stranaka u minutima

Tok i rezultati izbora

U zasenku predsednickih bili su parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. Iako je predsednicka funkcija po vazecem Ustavu SRJ uglavnom ceremonijalna, nesumnjiv fakticki uticaj Slobodana Milosevica na kompletan politicki (i ne samo politicki!) zivot u SRJ, kao i eventualna mogucnost njegovog izbornog smenjivanja bili su faktori koji su ove izbore fokusirali u prvi plan medijske i svake druge paznje u zemlji i svetu. Mirna izborna smena Milosevica simbolicki bi oznacila kraj jedne nesporne nedemokratske vlasti i jednog deceniju dugog fingiranog visepartijskog sistema.
Izbori su odrzani u teskim i neravnopravnim uslovima za opoziciju. Vladala je opravdana bojazan od nepravilnosti i manipulacija prilikom prebrojavanja glasova i utvrdjivanja konacnog ishoda izbora tim pre sto predstavnika OEBS-a nije bilo jer je rezim zabranio njihov dolazak kao monitora. Kao posmatraci su dosli »provereni« prijatelji vlasti u Beogradu, uglavnom predstavnici istorijski porazenih politickih snaga istocnoevropskih zemalja ali i oni iz Indije, Kine i Rusije (pre svih Seleznjov i komunisticki deputati ruske drzavne Dume). Ipak, optimizam Demokratske opozicije Srbije i gradjana Srbije bio je veliki pa je vec u nedelju uvece zakazana velika proslava izborne pobede. Uplaseni rezim, koji kao da je u dubini duse predosecao neminovnost odlaska sa vlasti, pokusao je da organizuje kontraskup svojih pristalica i koncert narodne muzike, ali je vec posle tri cetvrt sata muzika prestala, a nekoliko stotina rezimskih pristalica se pokunjeno razislo ili prikljucilo desetinama hiljada Beogradjana koji su na Terazijama cekali izborne rezultate.
U ponedeljak rano izjutra izborni stabovi stranaka saopstili su preliminarne rezultate na osnovu oko 30 odsto prebrojanih glasova, cime se zaista mogao naslutiti pobednik. Opste je i nepodeljeno misljenje strucnjaka da se vec nakon 10% prebrojanih glasova mogu izvuci sasvim pouzdani trendovi o izbornom ishodu.
Izborni stab DOS-a objavio je sledece privremene rezultate: Vojislav Kostunica 56%, Slobodan Milosevic 36%. Srpska radikalna stranka je prezentirala sledece podatke: Vojislav Kostunica 55%, Slobodan Milosevic 32%, dok je Srpski pokret obnove takodje bio veoma blizak rezultatima prvih dveju politickih grupacija: Vojislav Kostunica 54%, Slobodan Milosevic 34%.
JUL je tek pred samo jutro objavio svoje rezultate koji su izgledali sasvim drugacije od rezultata izbornih stabova DOS-a, SPO-a i SRS-a: Slobodan Milosevic je vodio sa 56% u odnosu na svog rivala Kostunicu koji je navodno dobio 36% glasova.
Socijalisticka partija nedugo zatim objavljuje ovakav raspored snaga imenujuci ga kao trenutan na osnovu 37 odsto prebrojanih glasova: Slobodan Milosevic vodi sa 45 odsto ispred Vojislava Kostunice koji ima 40 odsto glasova! Tada je vec bilo jasno da vlast nece priznati rezultate predsednickih izbora i da se sprema velika izborna kradja
Tokom prepodneva, u ponedeljak 25. septembra, izborni stabovi su nastavljali sa objavljivanjem rezultata nakon novoprispelih zapisnika sa birackih mesta: DOS je na osnovu 65 odsto obradjenog izbornog materijala sa birackih mesta, odnosno 3 395 359 glasova, objavio da Kostunica vodi sa 55,30 odsto ispred Slobodana Milosevica koji je osvojio 34,37 odsto glasova.
DOS je objavio i preliminarne rezultate glasanja za saveznu skupstinu: DOS ima u Vecu gradjana 59 mandata, SPS–JUL 43, SRS – 4, a SPO i Lista za Sandzak Sulejmana Ugljanina po jedan mandat. U Vecu republika DOS je osvojio 10, SPS–JUL 7, SRS 2 i SPO 1 mandat.
Izborni stab levice je 25. septembra na konferenciji za novinare potvrdio podatak objavljen u postizbornoj noci da je na osnovu 37 odsto obradjenog izbornog tela, odnosno 3 021 323 glasova predsednicki kandidat Slobodan Milosevic osvojio 1 383 660, odnosno 45 odsto, Vojislav Kostunica 1 268 636, odnosno 40 odsto, Tomislav Nikolic 243 140, odnosno 8,05 odsto, Vojislav Mihailovic 99 044 ili 3,28 odsto, a Miodrag Vidojkovic 26 843 glasova.
Tom prilikom Gorica Gajevic je priznala ubedljiv poraz na lokalnim izborima gde je DOS osvojio preko 100 opstina u Srbiji, a najavila da je koalicija SPS–JUL osvojila vecinu u saveznom parlamentu ne navodeci broj mandata.
Na istoj konferenciji za novinare Ljubisa Ristic, visoki funkcioner JUL-a, ocenio je izbore kao »velicanstvene« i da su »oboreni svi katastroficni scenariji«.
On je cak rekao i ovo: »Bitka za Jugoslaviju je dobijena sto je bila i osnovna svrha ovih izbora«.²¹ Tada je vec bilo belodano da je rezim odlucio da ide na kartu prevare, manipulacije i izigravanja izborne volje gradjana. To je potvrdjivalo uporno cutanje Savezne izborne komisije koja se nije oglasavala tokom citavog ponedeljka i utorka, iako je bilo najavljeno da ce vec u ponedeljak objaviti preliminarne rezultate.
U utorak 26. septembra DOS je na konferenciji za novinare objavio rezultate izbora posle 78,17 odsto prebrojanih glasova. Vojislav Kostunica je osvojio 54,66 odsto, Slobodan Milosevic 35,01 odsto glasova biraca, Tomislav Nikolic 6,25%, Vojislav Mihailovic 3,11%, a Miodrag Vidojkovic 0,97 odsto. Na izborima za Vece gradjana, saopstio je izborni stab DOS-a, DOS je osvojio 59 mandata, SPS–JUL 44, Srpska radikalna stranka 4, a SPO – 1 mandat. I u Vecu republika demokratska opozicija je osvojila vecinu mandata – 10 mandata, SPS–JUL 7, SRS 2 i SPO 1 mandat.
S druge strane, Ivica Dacic, sef beogradskog odbora beogradskih socijalista, izjavio je iste veceri na RTS-u sledece: »Ono sto je u svakoj zemlji najvaznije, a to su izbori za parlament, u ovom slucaju za Vece gradjana i Vece republika, koje smo mi kao sto znate dobili. Dakle u naredne cetiri godine savezni parlament ce biti sastavljen od ubedljive vecine partija levice, pa ce i Savezna vlada biti vlada levice«.²² Pri tom je Dacic izbegao da ponovi stare ili objavi nove rezultate izbornog staba svoje partije, sto je pronicljivijima bio siguran znak da je kradja glasova uveliko u toku.
Iste veceri RTS je u udarnoj informativnoj emisiji TV Dnevnik 2 emitovao vest da je Savezna izborna komisija saopstila prve preliminarne rezultate 48 casova nakon izbora i to na osnovu obradjenih podataka sa 10 153 birackih mesta. Vest na RTS Dnevniku je glasila: »Od ukupno 7 848 818 upisanih biraca, glasalo je za njih 5 036 478 ili 64,16 odsto. Od tog broja predsednicki kandidati su dobili sledeci broj glasova: Miroljub Vidojkovic 40 765 ili 0,80 odsto, dr Vojislav Kostunica 2 428 714 ili 48,22 odsto, Slobodan Milosevic 2 026 478 ili 40,23 procenata, Vojislav Mihailovic 130 598 ili 2,59 odsto, Tomislav Nikolic 256 876 ili 5,10 odsto, dok je nevazecih listica bilo 3,03 odsto. Prema tome, posto nijedan od kandidata nije osvojio apsolutnu vecinu, dvojica kandidata dr Vojislav Kostunica i Slobodan Milosevic ulaze u drugi krug koji ce biti odrzan 8. oktobra«.
Ova vest je izazvala nevericu i zaprepascenje kod gradjana koji su bili uvereni da je Vojislav Kostunica prema podacima svih izbornih stabova (SPO, SRS i DOS-a) pobedio vec u prvom krugu. Za sutradan, sredu 27. septembra, DOS je zakazao veliki protestni skup na koji se odazvalo preko 300 000 gradjana koji su branili svoj glas i svoju izbornu volju. Na ovom mitingu Vojislav Kostunica je »proglasen« za novog predsednika SRJ. Bukom koju su stvarale hiljade pistaljki i zvecki i povici »Gotov je« i »Puk’o je k’o zvecka« upuceni Milosevicu, gradjani su izrazavali svoj protest zbog besramne kradje glasova, drugi put za cetiri godine. Istovremeno je DOS saopstio nove rezultate predsednickih izbora: Vojislav Kostunica je osvojio 52,54 odsto glasova, Slobodan Milosevic 35,01, Tomislav Nikolic 6,04, Vojislav Mihailovic 2,99, a Miodrag Vidojkovic 0,93 odsto glasova. Nevazecih listica je 118 902, odnosno 2,35%. Sef izbornog staba DOS-a Cedomir Jovanovic je izjavio da »ako ne dodje do zamene glasova vojnika, pripadnika policije i onih koji su glasali pismom, i ako se ne pojave neki novi glasovi sa Kosova, a po svemu sudeci da je oko 150 000 glasackih listica na kojima je zaokruzen Slobodan Milosevic ubaceno u ukupnu masu glasackih listica, tada bi Kostunica imao 2 649 000 glasova, a Milosevic najvise 1 765 000«.
Demokratska opozicija Srbije je tvrdila da nema nameru da se cenjka oko izborne volje biraca i da nece ici u drugi krug. U medjuvremenu su poceli protesti sirom Srbije, u Nisu, Cacku, Novom Sadu, Pozarevcu...
Savezna izborna komisija je u cetvrtak 28. septembra, na osnovu cl. 12, 13 i 22 Zakona o izboru i prestanku mandata predsednika SRJ i clanova 91 i 92 Zakona o izboru poslanika za Vece gradjana, odnosno clanova 96 i 97 Zakona o izboru poslanika u Vece republika, objavila da je na svojoj 28. sednici odrzanoj 27. septembra donela odluku o utvrdjivanju rezultata saveznih izbora.

Tabela 2
Rezultati izbora za Vece gradjana (bira se 138 poslanika)