U cetvrtak, 5. oktobra, sa balkona beogradske skupstine, pozdravila sam okupljene gradjane kao novinarka Politike i clan Nezavisnog udruzenja novinara Srbije, ne samo u svoje ime, nego i u ime ogromne vecine od oko 2000 radnika Politike koji su, kako sam rekla, godinama bili izlozeni ucenama i ponizenjima, a koji su tog dana podelili radost sa narodom.
To sam ucinila zato sto su stotine hiljada ljudi ocekivale iz Politike bar jednu rec pozdrava i solidarnosti, a niko drugi od mojih kolega nije hteo ili mogao da se oglasi.
Ne zelim da ljuljam camac, radujem se sto ce svako preplivati na drugu obalu, ali posto se ni do danas nije oglasio niko od desetina nasih dojucerasnjih urednika, obracam se javnosti i kolegama u najboljoj veri da govorim ono sto je mnogima na srcu.
Ja ne vidim sebe u drustvu onih koji su u Politici godinama naplacivali svoju poslusnost i nikada nisu javno uputili makar i glas ljudske, ako ne profesionalne, podrske progonjenim kolegama sirom Srbije.
Za novinare Politike nema casnog izlaza u atmosferi amnezije. Nema mirne savesti ni za koga u drustvu uz amnestiju odgovornih za to sto je Politika, uz RTS, godinama bila najveca fabrika lazi i mrznje u Evropi.
Politika je bila medijski stub zlocinackog rezima. Taj rezim se ustolicio i izrastao u monstruma na talasu obmana, manipulacija i huskanja na mrznju, nasilje i rat, koji nas je plavio sa stranica Politike. Politika je dala krila megalomanskom i tiranskom nacionalsocijalistickom projektu koji nas je i svih 15, a ne tek 10 godina drzao u strahu, mraku i bedi, u stanju permanentnog drzavnog udara. Politika je, najzad, dala legitimitet ratu i ratnim zlocincima.
Kada se posle 9. marta l991. nakratko ukazala nada da ce Politika izmaci diktatu rezima, desilo se jos gore: posle »Vojka i Savla«, »Odjeka i reagovanja«, citali smo i potpuno izmisljene »vesti« iz pera nasih novinara, a ne samo nepojamne gluposti i gadosti takozvanih citalaca i ratnih huskaca; mafijaskom privatizacijom Politici je oktroisana uprava direktora–ministara i »bankara«, zaposleni su »kupovani« besplatnim deonicama koje su se u medjuvremenu istopile, a Kuca je postala ne samo de facto, nego i de iure vlasnistvo i glasilo jedne opskurne i, sva je prilika, kriminalne politicke organizacije.
Od novinara, koji su prvo pretvoreni u vladine propagandiste, sada se ocekivalo da budu ideoloska pretorijanska garda JUL-a. Ko nije hteo da ucestvuje, sveden je na pariju. Ko je za platu od »ogromnih« 200 maraka – ali uvek vecu od plate lekara ili profesora – cutao i time osiguravao egzistenciju svoje porodice, postidjeno i nemocno je slegao ramenima. Tu istinu mora neko da izgovori.
Od tada je iz Politike, milom ili silom, otislo sijaset postenih profesionalaca i casnih ljudi. Odgovornost onih koji su ostali srazmerna je uticaju koji su imali i, narocito, predjasnjem ogromnom a prokockanom poverenju naroda. Strah, ponizenja i ucene jedva da su opravdanje za novinare koji su bili liseni mogucnosti da profesionalno rade svoj posao ili bili priterani na kompromis i pristali na duboki muk. Zasto?
Deo odgovora je dao jedan od takvih, Slobodan Aleksandric – do poslednjeg trenutka bili smo spremni na svako ponizenje, »do te mere da bismo, po nalogu direktora, pristali cak i da puzeci ulazimo u zgradu Politike«! Ja bih tome dodala: zato sto se, ni posle tog priznanja, kada je vec na nase oci rezim poceo da se rusi, nije zatekla mrva hrabrosti za solidarnost sa uhapsenim kolegama, nego je glavna briga inicijatora neuspelog strajka bila da se »ograde« od Nezavisnog udruzenja novinara!
Dusko Radovic je lepo rekao – strah je veliki, a covek je mali. Neka je oprosteno svakome ko se nije javno kompromitovao. Ja, medjutim, ne verujem da su do juce »puzeci novinari« vec danas postali »posteni profesionalci«.
Politikina arhiva nije nestala u plamenu. Ali, i da je izgorela, odgovornost Politike je tako velika da ne moze biti izbrisana iz nase istorijske svesti. To je odgovornost za brutalno gusenje istine, za kolosalne obmane i podsticanje nesrece i bede naroda, odgovornost za proizvodnju rata, za drzavni teror i banditizam, za histeriju, maniju velicine i kolektivno ludilo, odgovornost za tragediju miliona ljudi. To se ne moze tek tako, kao gumicom, obrisati. Sa tom istinom tesko je ziveti. Treba to reci jasno i dovoljno glasno da svi cuju.
Verujem da moje kolege iz Politike koje dele ovo misljenje nece dozvoliti da se odgovornost zataska, zaboravi i amnestira. Ako smo doziveli da nam se ponovo ukaze nada, neoprostivo bi bilo da bude zamucena prljavim kompromisima.