»Gotovo, i Cukic je pao. Pobegao! Da li u andonovu... nije ni vazno, nema ga...«, kaze mi doktorka tokom jutarnje vizite. Gledam je i ne verujem; ne recima nego promeni: to uvek ozbiljno lice sada deluje kao stara maska. Nasminkana je, vedra, cavrlja.
Shvatam da sam pogodila, da su ipak tamo isli – lekari, sestre. Dan za danom, ceo ovaj savrseno profesionalan tim nestane! Ostanu dezurni i nista se ne zaustavi zbog toga.
Nas cetvoro u sobi broj pet na Grudnoj hirurgiji prinudjeni smo da disemo »na struju« i ucestvujemo u volji naroda pomocu tranzistora. Baterije svaki cas izdisu, krkljaju, ali nijednog trenutka ne »gube« talase Radio Indeksa. Da sam sada u svom stanu, na Vracaru, nista ne bih cula od smetnji, da sam na ulici ne bih imala potpun uvid u situaciju, tesim se. Kroz prozor, sa autoputa i okolnih blokiranih ulica i trgova dopiru zvuci pistaljki, zvecki, sirena... Buka je iz dana u dan gusca. Izmedju bolnice i dedinjskog brda (gledamo u zaledje Uzicke), lete helikopteri...
Dani koji potresaju svet sve intenzivnije drmaju i nas, privremeno izopstene. Dozivljavamo snazno obrte i stresove od kojih nam se pluca cas sire, cas kolabiraju. Student odseka za stocarstvo na Poljoprivrednom, sefica nabavke u poznatoj leskovackoj fabrici, masinski inzenjer iz Smedereva i novinarka, svako iz svog shvatanja i iskustva tumacimo zbivanja.
Odnekud, te noci, stize jos jedna vest – da je On pobegao...
Oko pola dva, ne paleci svetlo, unose nam novog »cimera«. Budni, vec potpuno caknuti od silnog smejanja, nagadjamo: sta ako se ujutru, na videlu, ispostavi da je to On, da su ga bas ovde sklonili? Covek bolno jeci, vire iz njega cevcice, igle, mi se nekontrolisano smejemo dok ne saznamo da je taj starac, izbeglica iz Bosne, bio pretucen i bacen u kontejner!
Ujutru, novi najzad spava, a mi zapocinjemo novu rundu pametovanja – hoce li progonjenog Milosevica snaci Karadziceva sudbina ili ce da ode iz zemlje ili... »Nece on nikud otici«, zacu se glas iza onih cevcica. »Nema se kud, bolan...«