Rezim i drzavni mediji nametali su celu deceniju jedan tip ponasanja koji je pojedincu garantovao kakav-takav mir. Taj pozeljni model ponasanja mogao bi se jednostavnim recima nazvati mucaljivost, prikrivanje, strasljivost. Ljudi su poceli da lice na pse lutalice. Samo sto su kod prvih glava i ramena bili ugnuti, dok je kod ovih drugih ugnut donji deo tela.
Nista bolje nije odslikavalo tu strasljivost nego nacin na koji su se gradjani, oni koji su smogli malo hrabrosti, okupljali na opozicionim mitinzima. Bili su to »cudni« mitinzi na gradskim trgovima bez ljudi, ako se izuzmu gosti iz stranackih centrala i nekoliko domacih opozicionara. Tek kasnije bi se iz pokrajnih ulica pojavljivali gradjani, do tada skriveni po ulazima ili zabavljeni gledanjem izloga. Sociolozi su, takodje, nametali svoj klise. Ankete su stigle do osecanja beznadja. Istrazivaci su beznadju dodavali polovinu apaticnih (biraca), istoricari su pretezno isticali onu drugu, tamnu i zaostalu Srbiju. O inostranstvu da i ne govorimo. Ukratko, bili smo »crna rupa Balkana«. Ali, 24. septembra ti isti ljudi izvojevali su jednu od najvecih pobeda u istoriji savremene Srbije. Impuls koji je dosao iz udruzene opozicije i pogodjeni lik predsednickog kandidata izmenio ih je, takoreci, preko noci. Ispod gornjeg sloja straha, u dubini drustva postojala su zdrava osecanja. Ali, do njih skoro niko nije dopro, cak ni sondaze koje su, ocito, kopale suvise plitko.
Liberalna Srbija nije umrla iako je toliko puta u istoriji sasecana. Tek se sada vidi koliko je dragocena svaka demokratska pobeda i kako smo skloni da svaku takvu pobedu ne samo zaboravimo nego i pokopamo. Slobodni gradovi, u kojima je opozicija pobedila 1996, dali su izbornoj pobedi 2000. nemerljiv doprinos. I ovoga puta sve je odatle krenulo. Zar bi Nis postao velegrad da se nije oslobodio pre cetiri godine? Zar u suprotnom ne bi jos slovio kao palanka na »juznoj pruzi«? Primer Beograda koji se poslednji pokrenuo u ovom najnovijem talasu (zato su se i pojavile parole »Beograde, Srbija je ustala«) pokazuje upravo tu razliku izmedju slobodnog i neslobodnog grada. Nis je cuvao rezultat pobede, Beogradu to nije uspelo. Naime, njega je i suvise gusio zadah trulezi dva politicka lesa. Sada toga vise nema i Beograd osvaja i staru, izgubljenu i novu slobodu.
Oni koji kazu kako nista ne vredi pobeda na lokalnom nivou ako se ne osvoji centralna vlast, zaista su robovi klisea (prema kojima su znacajne samo velike brojke). U slobodnim gradovima Srbije iz 1996. zivi gotovo polovina stanovnistva Republike. Na ovogodisnjim izborima pobeda je osvojena u sto gradova u kojima zivi 80 odsto stanovnika. Srbija se otima kliseima koje joj cesto namecu bas oni kojima su klisei najveci neprijatelji.