Poraz je za vladajuce bio vise nego sokantan, sto samo potvrdjuje davnasnju opasku da oni poodavno zive u svojoj, virtuelnoj stvarnosti. Uvereni da ce svojim bajatim parolama o odbrani slobode, njihove Jugoslavije, pozivima na borbu protiv svetskog imperijalizma, a jos vise pendrecima »ubediti« podanike da im povere jos jedan mandat, kad su im ovi porucili »Odlazite!«, u besu bi, prema onoj Lujevoj »Posle mene potop«, da dokrajce ono malo sto je od Srbije ostalo.
Sokovi, doduse, cesto umeju da budu i lekoviti. Da obolelog povrate u stvarnost na bolan nacin, ali i da mu stvore priliku da stvari popravi. Oni su, ocito, pali u neki drugi, tezi sok koji je njihovu destruktivnost podigao na jos visi stepen. A njihovu nesposobnost da spoznaju realnost doveo do paroksizma.
Oni su u amoku.
A amok je, kako nam je poodavno objasnio Vujaklija, »neobicna i strasna vrsta ludila koja se ispoljava u nagonu za ubijanjem svih, bez razlike, koje takav ludak sretne«.
To sto vladajuca klika, koju su pocele da napustaju i do juce odane pristase, posle zvanicnog proglasa svoje Savezne izborne komisije, hoce svima ostalima da nametne drugi krug, nije beznadezni pokusaj da se sopstveni redovi u rasulu kako-tako konsoliduju, niti pokusaj da se izgubljeno nadoknadi novom, jos vecom i sramnijom kradjom glasova, to je samo potez ocajnika koji ima samo jednu ideju – ostati na vlasti po svaku cenu.

Odavno je receno da nijedan diktator sa vlasti nije sisao dobrovoljno, narocito ne posle izbora. Nas se diktator nalazi u jos tezoj poziciji jer je osim nekolicine generala i policijskih sefova izgubio moc i u, za njega najvaznijim delovima drzavnog aparata, policiji i vojsci. To sto se po Beogradu prica da je Vozd pao u nesvest kad mu je receno da je 80 odsto vojske i policije glasalo protiv njega ne mora da bude istinita prica do kraja, ali je sasvim izvesno da, mada je razum odavno napustio onoga sto sedi u Belom dvoru, i On mora da je svestan da oruzje koje bi tako rado potegao protiv naroda za tili cas moze da se okrene protiv njega.
Svima njima narod ove ojadjene Srbije odbrojava poslednje dane. Sila kojom su do juce vladali, zapravo harali ovom zemljom, topi se iz dana u dan. To sto oni i na odlasku masu svojom batinom malo koga vise plasi. Jer to vise nije izraz sile i moci vec samo poslednji dokaz kako jedan nasilnicki rezim, koji duze od decenije terorise citav narod, nemocan pred tim istim narodom koji ga je konacno porazio i to u bici u kojoj je on odredio i pravila i rokove, od sve sile ima samo – pretnje.
Jedna katastrofalna politika je na odlasku. Iza sebe ostavlja rusevine. Da li joj se moze i da li joj se sme dopustiti da za sobom povuku jos jednog jedinog neduznog coveka?
Ne moze i ne sme. Ne sme im se dati prilika ni da to pokusaju.