Dogadjanja
Izborni fijasko koalicije SPS–JUL Slobodan Milosevic
Zamah grogiranog boksera
Potpun i ubedljiv poraz vladajucih partija na saveznim i lokalnim izborima,
a narocito nesumnjiva i uverljiva pobeda predsednickog kandidata DOS-a
Vojislava Kostunice nad naizgled neprikosnovenim aktuelnim predsednikom
SRJ Slobodanom Milosevicem, plod je ne samo dobro vodjene kampanje Demokratske
opozicije Srbije, vec pre svega narastanja onih snaga u birackom telu Srbije
koje su se odlucile za dalekosezne i neminovne promene. Neminovne, jer
je zemlja vec citavu deceniju u corsokaku kratkovide i naopake politike
koja je umela da umesto blagostanja, napretka i ukljucenja u svetske tokove
proizvede samo ratove, medjunarodnu izolaciju, siromastvo, bedu, haos,
nesigurnost i nasilje. Dugo ocekivana kriticna masa spremna da iznese teret
politickih promena putem izbornog procesa izgleda da je definitivno kreirana.
Opozicija koja je tavorila pod bremenom sopstvenih podela i trzavica kao
da je u poslednjem trenutku, kada je malo ko ocekivao, shvatila da samo
prevazilazenjem medjusobnih suprotnosti, trvenja i animoziteta, samo u
potpuno jedinstvenom izbornom nastupu moze ozbiljnije da konkurise Milosevicu.
Predizborne ankete su potvrdile da je takva orijentacija adut koji donosi
sigurnu pobedu. Na izborima narod je poslao poruku da zeli promene, da
zeli da aktivno u njima sudeluje.
Rezim, osion i ohol, zrtva sopstvenih lazi i samoobmana, bio je uveren
u ubedljivu pobedu. Predizborna kampanja koju je vodio ne samo da je bila
potcenjivacka u odnosu na opoziciju, vec potpuno diskvalifikatorska. Svi
koji misle drugacije, za rezim nisu bili politicki protivnici vec neprijatelji
drzave i naroda. Opozicioni prvaci nazivani su izdajnicima, NATO-slugama,
»lokatorima u miru koje treba loviti kao one u ratu...«, »...
menazerijom zeceva, pacova i hijena...« (Milosevic) i drugim najpogrdnijim
imenima. Neka cudna, dotad nevidjena mrznja koja se granicila sa histerijom,
osecala se kod najvisih predstavnika vlasti u svakoj izjavi, u svakoj oceni
aktivnosti demokratske opozicije. To su bili, kao nikad dotad, vidljivi
znaci straha, slabosti i znatne unutrasnje krize rezima.
Rezim nije prezao ni od uvreda sopstvenih gradjana. »Ko danas
ne glasa za Slobodana Milosevica i njegovu politiku, izdajnik je svog naroda«
porucivano je nametljivo i cinicno sa govornica na otvaranju sportskih
hala, puteva, stanova i drugih »graditeljskih cuda« kao da
sve to nije realizovano tegobnim radom tih istih gradjana i njihovim novcem,
a ne sredstvima iz partijske kase SPS–JUL.
A takvih gradjana je bilo, prema rezultatima prethodnih izbora, najmanje
jedna trecina! Mnogo »izdajnika« za jedan mali narod! Zavrsni
samar svojim gradjanima vladajuca koalicija je drsko udarila dan uoci izbora,
neustavnom odlukom da se na predsednickim izborima mora birackom odboru
pokazati svaki zaokruzeni glasacki listic, e da bi se izbegla »zavera
stranog faktora koji preko gradjana SRJ zeli da falsifikuje predsednicke
izbore«. Pa jos da »Vojska Jugoslavije obezbedjuje i prenosi
glasacke kutije iz Podgorice u Beograd« kao da ona nema pametnija
posla u okviru svoje ustavne nadleznosti!
Takvu vrstu atakovanja na zdravu pamet nisu mogli da podnesu ni najjaci
stomaci. Otuda se kod mnogih koji, inace, tradicionalno glasaju za SPS,
a nisu sasvim izgubili osecanje casti, javila averzija prema tolikoj kolicini
medijskih lazi i uvreda upucenih sopstvenom narodu.
U nedelju uvece kada je trend poraza Slobodana Milosevica i svega sto
on olicava postao sve ocigledniji, kada je, stavise, iz minuta u minut
pokazivao tendenciju rasta, vlast je pokusala da organizuje koncert na
Trgu Republike koji se pretvorio u zalosni parastos rezimu jer je vec nakon
nepunih tri cetvrt sata muzika prestala, a nekoliko hiljada ljudi se razislo
i prikljucilo ogromnoj masi na Terazijama koja je slavila izbornu pobedu
opozicije. Simbolicno, vlast je neuspehom da organizuje skup, da izazove
incident, da reprizira 24. decembar 1996. godine, pokazala da se polako
razara iznutra, da se citav sistem opasno klima i da je samo pitanje dana
kada ce se sasvim urusiti.
Moze vlast da ne prizna rezultate izbora, da sebe proglasi za pobednika
kao sto je sebe proglasila za pobednika nad NATO-om, moze da (zlo)upotrebi
vojsku i policiju kao drzavni aparat prisile i eventualno suspenduje politicke
stranke, moze, dakle, da ucini mnogo toga nasilnog sto joj inace nije strano,
ali ne moze da promeni izbornu volju naroda. Sila je znak slabosti, poslednji
potez ocajnika, snazan ali uzaludan zamah grogiranog boksera koji nedugo
potom ipak pada na pod ringa. Dani koji su pred nama, ma kako prepuni iskusenja,
potvrdice, uvereni smo, nase tvrdnje.
Zlatoje Martinov
|