Kradja glasova postaje losa navika dedinjskog samodrsca. I postaje deo srpskog kosmara. Ili deo tragicke farse ciji je tok i zavrsetak tesko predvideti. Da li igde postoji zemlja ciji stanovnici moraju da se preganjaju sa rezimom oko rezultata glasanja? Svuda je glasanje intimni cin koji se zavrsava iza glasackog paravana, samo u Srbiji mora da se okonca u buci i besu.
Bivsa koalicija Zajedno propustila je da do kraja dovede stvari sa izbornim lopovlukom, zadovoljila se time sto joj je lopov ukradeno vratio. Kao da lopov koji vrati ukradeno prestaje da bude lopov. Lopov je tada povracaj ukradenog propratio nekakvim lex specialisom sto je jednoj bednoj i sramnoj raboti dalo neku kraljevsku auru. Pisao sam tada da je cela prica zavrsena laznim hepiendom umesto da priznanje lopovluka bude odlucujuci momenat u dramskoj radnji: moze li lopov da bude predsednik jedne drzave?
Nekaznjena kradja postala je deo »banalnosti zla«, uvedena je u horizont ocekivanja. »Nece pasti jer ce krasti« pisao sam uoci poslednjih izbora i to nije bilo narocito originalno – svi su znali sta ce se desiti. Za izuzetno drskog lopova u narodu se kaze »ukrao bi iz ociju«. Nas lopov je cinio upravo to: izlopovisao je izbornu volju naroda pred ocima cele Srbije. Ne narocito vestim prstima, pre bi se reklo: nervozno, smuseno, na momente i panicno.
Zavirivanje u psihologiju diktatora–lopova nije narocito zabavan posao, ali mora biti da se u glavi dedinjskog kradljivca glasova odvija sledeci mentalni proces: u redu, omrazen sam, ali moram pokazati da sam mocan. Fuckam ja na njihovu izbornu volju, presudicu je po mojoj volji, krascu jer mi se moze, a sve mi se moze jer sam mocan.
To sto je nas kradisa odustao od super-kradje (proglasenja svoje pobede u prvom krugu) i ponudio dramaturgiju dvokruzne kradje, nije znak manjka osionosti. Konacna kradja je isplanirana u dva dela upravo kao demonstracija nesmanjene osionosti, kao ponizavanje naroda u dva cina. Iz Putin-Mutinove Rusije porucuju braci Srbima da »nista ne fali drugom krugu«. Ruski nacin filozofiranja granici se sa filozofijom podmuklosti. Nikakav dedinjski »drugi krug« ne sme se prihvatiti. Jedini krug koji je Milosevicu jos preostao jeste barem onaj u koji je Dante smestio lopove i razbojnike.
Posebno je zabavan nacin opravdanja dedinjske izborne »kradje iz ociju«. Najsazetiji izraz tog opravdanja ponudio nam je niko drugi nego rodjeni brat dedinjskog uzurpatora. »Samo Savezna izborna komisija« – objasnjava nam on – »ima pravo da proglasi prave rezultate izbora. Svi stranacki rezultati su politicki obojeni«.
U Milosevicevoj Srbiji je i najprostija racunska radnja kao sto je sabiranje dovedena do apsurda. Svi mogu da uzmu plajvaz ili kompjuter u ruke i da sabiraju do mile volje, ali vazice uvek samo onaj zbir koji proglase Diktatorovi Sabiraci. Ako se zbirovi ostalih sabiraca ne poklapaju sa dedinjskim zbirom utoliko gore po njih. Ko dobije antimilosevicevski zbir taj je natovski zbir. Jedan plus jedan u Milosevicevoj Srbiji daju dva, ali samo u principu. Jedan plus jedan jednako je dva – samo je lepo obecanje matematike, ali nema nikakvih garancija da ce to obecanje biti odrzano. U ludoj zemlji i brojevi postaju ludi. Jedina matematika koja vazi u ovoj zemlji je matematika ocuvanja vlasti. Jedina statistika koja vredi u Srbiji je ona u kojoj su glasaci statisti u namestenoj igri sablasnih brojeva.
Ma kako se izborni lopovluk okoncao, bice to kraj dedinjskog samodrsca. I ako sacuva svoj tron, on ce na njemu sedeti kao Samozvanac. (Rusi su uvek voleli samozvance – mozda ce ga zato jos vise podrzavati.) Negde, u zabitim delovima duse, diktator ce se ipak osecati bedno. Setice se da mozda nikad i nije bio stvarno izabran; umesto toga – bio je izvikan. Svi kasniji izbori bili su inercija vike. Njemu ta vika jos odzvanja u usima, ali vikaca je sve manje. Uskoro ce mu jedina uteha biti tonski snimci sa Gazimestana ili Usca, koje ce slusati u nekoj seveningenskoj sobi ili na nekoj kazahstanskoj Sv. Jeleni.