 |
Broj 246 |
|
|
|
| Sta citate
Kritika i njena recepcija* Karel Turza Kornelijus Kastorijadis (1922–1997) autor je slabo poznat nasoj, ne
samo siroj nego i strucnoj, drustvenonaucnoj i filozofskoj javnost. Nije,
stoga, na odmet u ovom osvrtu izloziti makar osnovne biografske podatke
o autoru.
No, naravno, nije samo forma to sto ovu knjigu cini zanimljivom. Za to su – i to pre svega – odgovorne Kastorijadisove ideje; ideje o veoma sirokom spektru tema; toliko cak sirokom da ga je, kao autora, nemoguce smestiti u okvire jednog intelektualnog poziva. Ovaj se mislilac sa jednakom sigurnoscu krece u istorijskoj nauci, filozofiji, sociologiji, politikologiji, ekonomiji, psihoanalizi... Imamo, dakle, posla sa teoreticarom, da tako kazem (uz, dakako, ono: mutatis mutandis), renesansne univerzalnosti. Prirodno je da se u recepciji jednog ucenja ono nastoji svrstati u odredjeni korpus ideja ili, naprosto, pravac ili skolu; normalno je, takodje, (sto su jos stari hermeneuticari utvrdili) da izmedju autora i citaoca/primaoca postoji odnos uzajamnog iscitavanja – u susretu dela i primaoca, naime, ne raskriva se samo smisao i znacenje stiva, nego se uvek provocira i na videlo iznosi (»iscitava«) odredjeni »sektor« primaocevih interesovanja. U ovom slucaju, da budem sasvim konkretan, sto se prvog tice, svrstavanje uopste nije lako izvesti, osim na jednom vrlo apstraktnom nivou; sto se, pak, drugog tice, mene kao primaoca, buduci da sam sociolog, Kastorijadisova knjiga, naravno, »cita« pre svega kao sociologa. No, krenimo redom. Ima, na prvi pogled, dosta razloga da se Kastorijadis definise kao socijalisticki orijentisani intelektualac; ima indicija, nadalje, na osnovu kojih bi se moglo reci da je kod njega posredi specifican varijetet marksistickog ucenja; moglo bi mu se, medjutim, i to verovatno s jednakim razlozima, pripisati da zastupa neku vrstu socioloskog struktural-funkcionalizma; moglo bi se, najzad, zakljuciti i to da pripada konzervativnoj struji u drustvenoj nauci itd. Ali, za sve receno (i ino) pazljivi citalac/tumac (ili klasifikator) uvek ce u Kastorijadisovom delu naici na kontraargument; na stavove, eksplicitno izrecene ili implicirane, svejedno, koji ce ozbiljno poljuljati uverenost da je svrstavanje valjano izvedeno. Postoji, medjutim, nivo (vrlo apstraktan, doduse – kako sam napred vec nagovestio) na kojem se pozicija ovog autora, ipak, moze, cini mi se, sasvim precizno odrediti pomocu (kako je to i uobicajeno) samo jedne sintagme: njegovo je ucenje jedna od (da upotrebim izraz postmodernista) »velikih prica« (grands récits). Takodje, mislim da se ne bi pogresilo (i to ne protivreci prethodno recenom, naprotiv) ako bi se reklo da ovde imamo posla sa svojevrsnim, u misljenju modernosti, inace, vec poglavito prevazidjenim, zastarelim supstancijalizmom ili (kako to naziva nas filozofski pisac Slobodan Divjak) esencijalizmom. Sredisnja kategorija Kastorijadisovog poimanja istorije, drustva i coveka jeste imaginarno; za mene, kao sociologa (kako me, uostalom, eo ipso, njegovo stivo i »cita«), sredisnja tema ove knjige su, pak, drustvena imaginarna znacenja ili, krace, drustveno imaginarno. Pa, sta je tu posredi? Najpre, da ne ostanem duzan nesociolozima, sâmo imaginarno nije – ovo su Kastorijadisove reci – »...ono fiktivno, varljivo, kaleidoskopsko, vec postavka novih formi, i postavka koja nije odredjena, vec odredjujuca; postavka koja nije motivisana i koja, stoga, ne moze biti objasnjena uzrocno, funkcionalno, niti cak racionalno«. Imaginarno je, procitacemo nesto dalje, »ustanovljujuca moc«. Drustvena imaginarna znacenja, to su pak, u najkracem – kako ovaj autor istice na vise mesta – norme, vrednosti, mitovi, predstave, projekti, tradicije, to jest putokazi i motivacije koji omogucavaju da jedno drustvo funkcionise. Posto se iscitaju Kastorijadisova razmatranja koja su s tim u vezi, nije potrebno pomno traganje i prekapanje po istoriji sociologije da bi se pronasli pandani i analogoni drustvenim imaginarnim znacenjima, to jest drustvenom imaginarnom. Vec nasumicno prisecanje upucuje na Emila Dirkema i njegovu (koercitivnu, prisilnu) kolektivnu svest ili, mozda jos vise, na Hajnriha Rikerta i njegove (»sveodredjujuce«) kulturne vrednosti ili, u savremenoj sociologiji, na recimo, Stivena Sidmena i njegovo »ideolosko polje sudova koji definisu stvarnost« (iako, istini za volju, treba reci, ovo poslednje vise se odnosi na istoriju sociologije i sociologiju sociologije nego na drustveno-istorijsko postojece) itd. Bilo kako bilo, rec je o pomalo metafizickom (ali metafizickom, pre svega, zbog toga sto ga je jednako tesko i potvrditi i osporiti) konceptu cija ubedljivost i/ili prihvatljivost, u krajnjoj instanci, vise zavisi od primaocevog ukusa nego od logicke i epistemoloske konzistentnosti ili, pak, od saglasnosti tog koncepta sa iskustvenom ravni, sta god to znacilo. U principu, kada stivo »cita« primaoca ono ne raskriva samo njegova saznajna interesovanja, nego i ambijent, »hermeneuticku situaciju« u kojoj on zivi, misli, oseca i dela ili, drukcije, skraceno receno, »svet zivota« kojem pripada. Ovo naglasavam zbog toga sto, da budem sasvim jasan, jedan Francuz, Nemac, Englez ili, recimo, Svedjanin, svakako nece Kastorijadisa razumeti i tumaciti na nacin na koji cemo to uciniti mi, ljudi ovog podneblja. Ne isticem ovo nimalo slucajno. Kastorijadis je bespostedan kriticar Zapada, zapadnih drustava, zapadne demokratije itd. Uporisna tacka njegove kritike jeste teza da se u tom, dakle, zapadnom svetu, u zapadnoj civilizaciji, dogodio (i da se jos uvek dogadja) raspad drustvenih imaginarnih znacenja, to jest raspad drustvenog imaginarnog, to jest raspad drustva kao takvog; ne – naglasava on – nije posredi kriza (prolazno stanje koje moze da ima i pozitivan epilog), nego bukvalno raspad! (Na jednom drugom mestu on ce to stanje nazvati »oronulost Zapada«.) Brojni su primeri kojima se u ovoj knjizi to ilustruje: sveopsta korupcija, negativna selekcija politicara, opsta apatija gradjana, razbijanje socijalne strukture i njena redukcija na partikularne interesne grupacije, to jest lobije, odsustvo opstedrustvenog delanja i sâme ideje drustva kao celine, nepostojanje sirih drustvenih pokreta i »pravih« drustvenih sukoba itd., te najzad, postojanje jedne demokratije koja to vise zapravo nije. Najmanje dve stvari ce ovdasnjem citaocu, posto se suoci sa takvim vidjenjem Zapada, to jest zapadnih drustava, zapadne demokratije itd., verovatno odmah pasti na pamet. Najpre, bez obzira na (verovatnu) tacnost mnogih Kastorijadisovih zapazanja, ko je i malo upucen znace da, uprkos svemu tome, na Zapadu i dalje funkcionise pravna drzava, da je nesumnjivo na delu podela vlasti, da gradjani uzivaju socijalnu sigurnost, da postoji sloboda medija, da se bas ne gaze ljudska prava i gradjanske slobode, itd., i, zasigurno, jos pre svega ostalog, pasce mu na pamet to da se u tim sistemima ipak moze pristojno ziveti od svoga rada. Iz ovdasnje »sociocidne« (»drustvoubilacke«) perspektive, to su uslovi koje vecina nas moze samo da prizeljkuje. Drugo pitanje ide s onu stranu primarnoiskustvenog; teorijske je, dakle, prirode: sta je alternativa tim i takvim zapadnim sistemima, narocito zapadnoj demokratiji? Po Kastorijadisu, to je – neposredna demokratija. Demokratija u kojoj ce svi gradjani biti aktivni ucesnici u javnim poslovima; demokratija u kojoj nece biti apaticnih idiota (u izvornom, antickom smislu te reci, sto ce reci, onih kojima uopste nije stalo do javnih pitanja), recju, u kojoj ce svaki covek znati sta je za njega dobro i biti slobodan da za dobrobit sebe i drustva aktivno dela. Da bi se to postiglo – tvrdi on dalje – neophodno je izgraditi jedan nov korpus drustvenih imaginarnih znacenja. E, tu je na delu on sto sam ranije odredio kao supstancijalizam (ili esencijalizam) ovog autora. Da se odmah razumemo: Kastorijadis je potpuno svestan toga sta su, samo u novijoj istoriji, prakticno proizvele takozvane velike price; on vrlo dobro zna sta su ucinili i nacizam i boljsevizam, dve monstruozne aplikacije velikih prica. Pa, ipak, kao da iz tih uzasnih, katastrofalnih iskustava primene supstancijalne racionalnosti on nije izvukao prave pouke. I, tu je »slaba tacka« svakog – pa, dakle, i Kastorijadisovog – zalaganja za »velike (supstancijalne) price«. Ko je taj (ili to) – namece se odmah, s tim u vezi, pitanje – koji ce pouzdano i konacno utvrditi sta je dobro za sve? Za pojedinca, klasu, naciju, drustvo, covecanstvo? Je li to pokret, ili politicka partija, ili mudro rukovodstvo, ili jos mudriji vodja? Odgovor sto ga Kastorijadis nudi daleko je od ubedljivog. Po njemu, to je spontano delanje ljudi, i drustva, u pravcu uspostavljanja autonomije. Ideja drustvene i politicke spontanosti, narocito u vremenu posvemasnje medijske (i svake druge) manipulacije, retko je (ako je uopste?) – ta pogledajmo samo XX vek! – prakticno proizvela ista bolje od kolektivizma/populizma; »spontanitetâ« koji su (kada su to uopste uspevali – a dugorocno gledano, nisu nikad) stvarni probitak i poboljsanja donosili iskljucivo tankom sloju »odabranih«. Sa druge strane, formalna racionalnost, to jest kakvo-takvo postovanje demokratske procedure, pravilâ igre, kakvo-takvo suzbijanje arbitrarnosti, samovolje, voluntarizma – sto jos uvek jeste u osnovi modernih zapadnih sistema – po Kastorijadisu je, medjutim, dovelo do apaticnog tavorenja, do raspada, oronulosti. Radi se, medjutim, ipak, o sistemu koji (hajde recimo: za sada), ako nije najbolji onda je, svakako, najmanje los. U jednoj tacki, medjutim, sa Kastorijadisom se bezrezervno slazem: slazem se sa njegovim pledoajeom za kritiku. Kritika (i samokritika), to jest dovodjenje u pitanje, osporavanje, cak potkazivanje i samih temelja jednog oblika uredjenja ljudske medjuzavisnosti, jednog drustva i/ili pojedinih njegovih aspekata, privilegija je koje se, po njemu, ni drustveni teoreticari niti tzv. obicni gradjani nikako ne treba da odreknu. A, posredi je privilegija koju imaju samo zapadnjaci. Kastorijadis pokazuje da za nju ne znaju ni Kinezi, ni Japanci, ni Arapi itd. I to je nesto – s tim se, da ponovim, potpuno slazem – sto kao tekovina Zapada svakako ne bi smelo da ugasne. Sve u svemu, iako su u ovom izlaganju preovladavale kriticke opaske, smatram da knjiga Uspon beznacajnosti, najpre zbog sirine tema koje su u njoj uceno obradjene, zasluzuje paznju i ja je, vec samo zbog toga, toplo preporucujem. No, jos vise je preporucujem stoga sto pruza, u izvesnoj meri svakako, otreznjujucu alternativu nasim, katkad sasvim nekritickim, idealizujucim predstavama o zapadnim demokratijama i zapadnim drustvima uopste; predstavama koje su (katkad) takve, nepotpune i iskrivljene, pre svega zbog velike nesrece u koju smo utonuli. Preporucujem je, najzad, i to s jednakim zarom, i zbog toga sto nam – na to u ovoj sredini treba uporno upozoravati – Kastorijadisove kritike Zapada ne ostavljaju nimalo mesta za zlurado samozadovoljstvo (tako, inace, napadno prisutno u ovdasnjoj javnosti) tipa: »eto, ti zapadnjaci, oni se dave u korupciji, utuceni su, i apaticni i bez identiteta, kod njih preovladjuje negativna selekcija javnih poslenika, narocito, politicara, zive u prividu demokratije i slobode, a drustvo im se raspada, oronuli su itd.«. Jer, sve da je i tako, u poredjenju sa nasim svetom zivota (i smrti), Kastorijadisova kriticka (za jednog zapadnjaka svakako turobna) prica nama se, na kraju krajeva, predstavlja tek kao nesto ostrija vezba za odrzavanje kriticke svesti, kao takve. Sve njegove kriticke opaske s lakocom prepoznajemo; svoj pun smisao, medjutim, u nasem miljeu one sticu tek kada im se znacenje podigne na znatno visu, rekao bih, porazavajuce visoku potenciju. Hocu da kazem, nasa korupcija, nasa apaticnost, nasa negativna selekcija politicara, nase odsustvo opstedrustvenog delanja i sâme ideje drustva kao celine, nas privid demokratije, nase raspadanje i oronulost itd., gotovo da su besprimerni. Na kraju, prevod Frana Cetinica, sociologa koji vec dugo godina zivi i radi u Francuskoj, izvanredan je. * Uz knjigu: Kornelijus Kastorijadis, Uspon beznacajnosti, »Gradac«,
Cacak, 1999.
|
|
|
|
|