U casu dok nastaje ovaj tekst (petak, 29. septembar) neizvesno je da li je premijera predstave »Ludilo udvoje« Pozorista Ogledalo u Centru za kulturu Pancevo, 22. septembra, bila epilog jednog istinskog ludila udvoje ili samo uvod u novi cin tragedije koja se rado »igra« na Balkanu. No, sigurno je jedno: ne moze se govoriti o slucajnosti u »slucaju« Ljubivoja Tadica, osnivaca i »pokretackog duha« Pozorista Ogledalo iz Beograda. Tadic je bio (za)govornik ideje koja se zvala »Zajedno«, bitan deo mehanizma koji je za vreme gradjanskih protesta ’96/97. pumpao ljudsku energiju do rasprsnuca. U vreme TV promocija »Velikog Brbljivca«, uglavnom kroz dijaloge, poceo je javno da izvodi »Dijalog u paklu izmedju Makijavelija i Monteskjea« a u predvecerje pocetka bombardovanja Jugoslavije ’99. godine, kada se »desavao narod« po skupovima u mesnim zajednicama odakle su stizala »pisma bezrezervne podrske« Vodji, sa svojim istomisljenicima izvodio je »svecanu akademiju« – »omaz« udvoristvu vladarima ovog prostora, od davnih dana do danas. I tako dalje, i tako redom, sve do proslog petka, pocetka predizbornog cutanja u Jugoslaviji. Do cudne veceri cudnog dana kada se »parce« pitanja »sta ce biti sa nama« moglo »iseci« iz vazduha i poneti kuci »na degustaciju«. Kada se nas nekoliko uputilo put Panceva da cujemo i vidimo sta je Ljubivoje Tadic hteo da nam kaze ili, bolje, kakvo ce nam sad »ogledalo« poturiti da se u njemu »vidimo«.
I culi smo, na pocetku predstave, sledeci dijalog:

Ona: Sta ce biti sa nama?

Ona: Sta ima novo?
On:   Skoro nista. Danasnji covek je izgubio svoj uobicajeni mir. A, ima i jedno saopstenje.
Ona: Kakvo saopstenje?
On:   Prilicno zanimljivo. Preporucuje se ravnodusnost stanovnistvu velikih gradova. To je jedini preostali nacin da se odbranimo od privredne krize, duhovne neuravnotezenosti i zivotnih neprilika.
Ona: Sve ostalo smo vec pokusali. Bez uspeha. Mozda niko nije za to kriv.
On:   Za sad se samo prijateljski preporucuje to krajnje resenje. Ne treba biti naivan: odlicno znamo da se svaka preporuka uvek pretvori u naredbu.
Ona: Uvek zuris s uopstavanjem.
On:   Dobro je da saveti iznenada dobiju vid strogih pravila, strogih zakona.
Ona: Zakon je potreban, a posto je potreban i neophodan, on je i dobar, a sve sto je dobro to je i prijatno. Zaista je vrlo prijatno pokoravati se zakonima, biti dobar gradjanin, vrsiti svoju duznost, imati cistu savest...

Dakle, na sceni su bili On i Ona, maskirani groteskno, dva televizora (vec simbolicna scenska rekvizita Pozorista Ogledalo), zicani zid kroz koji su oni posmatrali nas a i publika njih, par mikrofona, preko kojih su se obracali »narodu« i jedno drugom – jer oni tako vole da slusaju sebe dok govore, reflektori... U of-u zvuci su se mesali: zvizduk, huk gomile, glasovi komentatora, tisina... i muzika Zorana Hristica. Tadic, autor dramske obrade teksta i reditelj predstave, Joneskovu originalnu dramu,¹ u kojoj zajednicki zivot dvoje ljudi, sagledan u njegovim najgorim trenucima (skrivanje pred gradjanskim ratom koji se odvija »napolju«), prikazuje otudjenu slobodu, cak vladavinu frustracije i nesuglasice; ogrezlost u jednoj situaciji uzajamne zavisnosti, »obogatio« je delovima teksta Joneskovih »Zrtava duznosti« i »Kralj umire« i jednim tekstom Petera Handkea, a zatim i efektno resenim finalom predstave u kojem se pojavljuje Vojnik u kontekstu dramske radnje drugacijem nego sto ga je sugerisao sam Jonesko. Time je aktuelizovao komad, inace klasican primer drame apsurda iz pera rodonacelnika ovog zanra, i to je ono »ogledalo« koje je publici u Pancevu bilo ponudjeno – da se u njemu prepozna. To, premijerno, igranje »Ludila« je, cini se, imalo za osnovni zadatak da aktuelnoscu »otvori oci« publici.
Bili su uocljivi i neki nedostaci predstave: problemi sa ritmom, koji inace stvara glavobolju svima koji postavljaju Joneskove drame »bez radnje« na scenu, neuigranost tandema Andjelka Milivojevic (Ona) i Ljubivoje Tadic (On), ponavljanje glumackih sredstava kojima je Milivojeviceva gradila lik, nekoliko tehnickih omaski... Ali, nista od navedenih zamerki nije nepopravljivo i ne moze mnogo da umanji sam cin politickog pozorista koji se dogodio, sve su to problemi koje ce ova predstava svojim igranjem verovatno da prevazidje.
Zapitanost nad daljom sudbinom predstave ima smisla kada do njenih repriza dodje, mada Ljubivoje Tadic igranje »Ludila udvoje« u Beogradu i Novom Sadu najavljuje za pocetak oktobra, jer je Pozoriste Ogledalo svojim radom vec »gurnulo prst u oko« vlasti. Osim sto su »Dijalog u paklu«, udzbenik za diktatore koji je Moris Zoli napisao jos 1864. godine, igrali 60 puta, cesto i na otvorenom zbog nemogucnosti da uvek obezbede salu, sto su javno citali clanke Zorana Ivosevica, razresenog sudije Vrhovnog suda, usudili su se da razgolite vlastodrzacki par ogrezao u apsurdu besmislica koje izgovaraju On i Ona. Koje smo, u vecini, u pocetku slusali otvorenih usta zavedeni »strucnim tumacenjem« akademika i inih, da bismo se osvestili kad je zabluda bila vec preskupo placena. Zato su dragoceni bili napori koje je Pozoriste Ogledalo cinilo (osim igranja predstava stampane su i knjige Zolija, Citanka srpske politicke poezije Marinka Arsica Ivkova i Ivana Ivanovica, Ne pristajem Zorana Ivosevica) i dalje cini da ukaze na drustvene fenomene koji su nas doveli do »ove situacije«, da nam pokaze »da smo pali jer smo padu (oduvek) bili skloni«. Treba im odati priznanje sto su pristali da budu neka vrsta »gerilskog teatra« u situaciji kad su mnoga jugoslovenska pozorista nasilno simulirala virtuelnu stvarnost koju su nam smislili i u koju su nas gurnuli On i Ona.
O putu koji je izabrao Ljubivoje Tadic sa svojim prijateljima Andric je napisao: »To je najtezi nacin zivota. Treba ziveti za buducnost, boriti se protiv onog sto covek vidi i oseca pred sobom, stvarno, tvrdo i ogromno kao granitni breg, a za nesto u sto treba verovati i sto se samo naslucuje, nekad jace, nekad slabije, u dalekoj daljini, kao zlatna magla negde iza toga brega«.

* Indukovana psihoza (»sumanutost udvoje« ili, redje, »ludilo udvoje«, po francuskoj terminologiji) jeste sumanutost koja je uglavnom zajednicka dvema osobama i uglavnom ima za temu persekuciju (proganjanje)... Termin »sumanutost udvoje« (délire à deux) prvi je upotrebio Legran di Sol 1871. godine, i treba naglasiti da se on zadrzao u Francuskoj, kao i u anglosaksonskim zemljama gde se koristi u francuskom obliku – folie à deux (»ludilo udvoje«). Govoreci o indukovanoj sumanutosti, Laseg i Farle su, nekoliko godina kasnije, utvrdili tri uslova za javljanje ove mentalne zaraze:
– intelektualna superiornost aktivnog elementa – induktora;
– zajednicki zivot, relativno izolovan od spoljnjeg sveta;
– prilicna verodostojnost sumanutih tvrdnji...
(Enciklopedija psihijatrije, »Nolit«, 1990)

¹ Komad »Ludilo udvoje« (Délire à deux) bio je narucen za izvodjenje u Studio des Champs-Elysées, zajedno sa jednim Bijeduovim i jednim Votjeovim tekstom. Posto je dovrsen u martu ’62, premijerno je izveden u aprilu iste godine. Sledece postavke u Francuskoj doziveo je pocetkom ’66. godine i u jednoj od tih predstava igrao je cuveni Zan Luj Baro. U to vreme igran je i u Nemackoj, Holandiji i Engleskoj. U Jugoslaviji je prvi put izveden 1994. u Akademskom pozoristu »Branko Krsmanovic«, da bi prvo profesionalno izvodjenje doziveo u Teatru u podrumu Ateljea 212 u sezoni ’98/99. godine (premijera 28. januara ’99). Tu predstavu je rezirao, i u njoj igrao, zajedno sa Nenom Jankovom Novovic, Dejan Cavic. I tada je, pred pretnjama od bombardovanja, predstava imala aktuelnost mada je potencirano kako rasap jednog drustva utice na rasap braka.