Svet i mi
Opredeljeni
Bojan al Pinto-Brkic
Malo je fenomena kojima se Srbija 2000. moze pohvaliti. Nema ih, zapravo,
vise od dva: masovan odziv na izbore i glasanje protiv Slobodana Milosevica,
njegovih poslusnika, njegovog represivnog aparata i bukvalno svega sto
on predstavlja. Ipak, glasavsi protiv, gradjani Srbije su se morali opredeliti
za nekoga, za nesto (ovi izbori jesu bili referendum, ali pogresno shvacen:
nije se glasalo za i protiv Milosevica, vec za i protiv normalnog zivota),
i tu nastaju problemi.
Novoizabrani predstavnici imaju teskoca sa poimanjem da nisu Bogom
dani, uprkos nekim nespornim kvalitetima, te da im biraci nisu poklonili
poverenje zato sto su oni – oni. Vreme je da neko dosapne liderima da su
dosli na vlast jer se smatra da oni reprezentuju sve suprotno od Milosevica,
a ne tek ponesto. Politika zakulisnih igrarija, demagogije i obmanjivanja
gradjana dozivela je izborni debakl, zajedno sa podelom na »izdajnike«
i »patriote« itd.
No, Milosevic nije samo ime coveka iz proslosti, to je ime citavog
sistema, paralelne realnosti, kvazi-naci, uigrane, sveobuhvatne, koja tera
svakog pojedinca da se ponasa iracionalno. Ostati van, nije (bilo) lako.
Opet, sklon sam verovati da je ljudi vodjenih razumom svih proslih godina
bilo vise od jednog kombija ili autobusa. Nije otreznjenje moglo zahvatiti
gotovo sve da nije bilo te podloge; ono je nastupilo kad je realnost postala
suvise paralelna. Hteli mi to priznati ili ne, nista nije toliko srusilo
Milosevicevu fikciju kao bombardovanje.
Sa normalnog stanovista, koriscenje sile po sebi je neprihvatljivo,
ali je medjunarodna zajednica posle juna 1999. ucinila sve da pomogne gradjanima
Srbije. I ona je jedan od nezaobilaznih cinilaca pobede, faktora promena.
Glasavsi protiv Milosevica, gradjani Srbije glasali su protiv neprijateljstava
sa celim svetom, glasali su za Evropu, i za Rusiju i Kinu, i za Ameriku
(zvuci blasfemicno, zar ne). Kandidati DOS-a moraju kriticki razmisljati
na osnovu cega su dobili glasove i poceti da istupaju kao odgovorna vlast.
Kostunica? On prvi, naravno.
|