Krajnje je neobicno, a to se vec dobro oseca u kulturnim rubrikama nezavisnih medija, da su sve udaljenije od kritickog pisanja o negativnim procesima u aktuelnoj srpskoj kulturi i umetnosti. Poslednjih nekoliko meseci na prste jedne ruke mogu se nabrojati kriticki osvrti u tim rubrikama na krajnje zabrinjavajuce dogadjaje u ovoj oblasti. Ko se seca iole kriticnijeg osvrta na neku neuspelu pozorisnu predstavu, izlozbu ili knjigu, posebno u produkciji rezimskih institucija. Medju urednicima kao da je zavladao istinski strah cak od kritickog prosudjivanja estetickih fenomena ove epohe, pa im rubrike sve vise lice na narodno-kulturnjacki program TV Pinka u kojima istovremeno ima svasta i nema nista. Bas prema receptu jedne »kulovske« organizacije sa izrazito levim i revolucionarnim predznakom. Umesto njih, sve manji novinski prostor koristi se za sve veci broj objavljenih beslovesnih panegirika, epigonskim i udvorickim recenzijama brojnih umetnickih promasaja u prakticno u svim stvaralackim oblastima.

Blisko ovom problemu je i sve izrazenije pitanje kolaboracije koju je nedavno pokrenula i Biljana Srbljanovic nespretno se obrusavajuci na one alternativne kulturne ustanove koje su prakticno jedine davale znake pozitivne energije i gotovo donkihotske desetogodisnje bukvalne bitke za novu umetnost. Za njih ona kaze: »Ti antiratni profiteri, ili kako se vec zovu, ne znam kako bi se drugacije realizovali da je drugacije drustvo. Mozda bi se pokazalo da ne umeju da rade svoj posao, mozda ne bi imali sve te zanimljive organizacije u koje mogu da metnu svoje straznjice. Onog momenta kad Milosevic ode, tog momenta nema vise potrebe za dzepnim disidentima. Sta cemo onda sa tim ljudima koji celo svoje postojanje, cak ne ni materijalnu egzistenciju, zasnivaju na disidentstvu? Meni se dize kosa na glavi kad me strani novinari pitaju da li sam ugrozena; ja se protiv toga uzasno borim, posto ja nisam apsolutno nikakav disident. Posebno mi je smesno kad ljudi sami sebe tako predstavljaju, kad tvrde da im se iz politickih razloga zatvaraju pozorista, ne stampaju tekstovi, ne dâ da prave genijalne manifestacije. To je laz koja takodje doprinosi tome da se ovaj ovde odrzi« – objavljeno je u kulturnoj rubrici jednog nedeljnika.
Krajnje neprijatno je i pitanje, na koje ce se kad-tad morati dati odgovor, zbog cega se tako podanicki ovom rezimu podaju takvi nekadasnji velikani nase umetnosti poput Miodraga B. Protica kome se na oci do temelja rusi zivotno delo – Muzej savremene umetnosti, dok on uporno o tome cuti. Da li je moguce i kako objasniti tu vrstu drustvene i profesionalne pasivnosti koja autoritetima tog znacaja ne dozvoljava da se javno oglase povodom problema u kulturi koji ih se direktno ticu i kojima su posvetili ceo svoj radni vek. Kako je, nadalje, moguce da, na primer, Ljuba Popovic, koji je potpuno izvan »domasaja« ovdasnje vlasti, ne pokazuje nimalo interesovanja za politicki progonjene umetnike, poput njegovog zemljaka i slikarskog sledbenika Bogoljuba Arsenijevica Makija. Ili on misli da ce ukoliko danas otcuti taj civilizacijski sunovrat drustva i nacije kojoj po poreklu pripada time sebe sacuvati od »prljavstine« ovdasnjih dnevnopolitickih zbivanja. Dok udobno vec trideset godina sedi u Parizu, pun je jeda prema toj civilizaciji u kojoj je stekao i ime i kapital. Vrhunski cinizam koji se i moze ocekivati samo od umetnika tog ranga. Da ne bude nesporazuma, ovakvih primera je na pretek. Najnoviji je nastao sa dodelom nagrade sa imenom Vaska Pope koju je opstina Vrsac dodelila pesniku i akademiku Ljubomiru Simovicu o cemu je vec bilo razloznih kritickih osvrta – ali, dabome, ne na kulturnim vec na politickim stranicama jednog dnevnog lista. Naravno da tako ugledne nagrade tako ugledni stvaraoci zasluzuju. Poenta je u tome sto tu nagradu dodeljuje ona opstinska vlast koja je poznatom prevarom dosla do skupstinske vecine, pa bi sama ta cinjenica morala da dosad pokazanu savest upravo ovog autora zabrine – makar do tog stepena da nadje nacin da neodbijajuci samu nagradu, koja mu, da ponovo istaknemo – pripada, da izrazi protest – na primer, na taj nacin da njen novcani iznos u trenutku urucenja pokloni organizaciji Otpor koja se teskom mukom i uz pomoc zaista znacajnih licnosti naseg javnog zivota jos uvek bezuspesno bori za legalizaciju.
Slika danasnjeg srpskog drustva izgleda nam bas kao u raljama bezizglednih ideoloskih sukoba dve vidno i konacno odeljene, rascepane populacije, koji ce se u neprekidnim ciklusima ponavljati uvek na visem i opasnijem stupnju. U tom kontekstu, nazalost, odvijace se i kulturni i umetnicki procesi koji ce naci nacin, bilo otvoreno bilo prikriveno, da beleze ovu epohu i da ostavljaju, ako bude potrebno, i apokrifne tragove njenog znamenja u znaku postupnog zatamnjenja sve do konacnog pomracenja. Mozda ce tek neki buduci arheolozi pronaci odgovore na pitanja koja nas danas muce a kojima tek naslucujemo istinske odgovore. Do tada nam ostaje da u postojecim ideoloskim raljama dnevne politike pronadjemo one pukotine kroz koje ce ta istina ipak biti vidljiva.