Od uvodjenja visestranacja dobar deo birackog tela Srbije se svih ovih deset godina ponasao kao da dubi na glavi. Standard nam se stalno rusio, a vecina je, kao da nije rec o samom prezivljavanju, uporno glasala za sopstvene upropastitelje.
Da li je sada na pomolu neko znacajnije osvescivanje birackog tela? Opsti je utisak da se upravo odigrava bas takva promena, a strucnjaci, koji se pozivaju na manje ili vise utemeljene ankete, tvrde da je narod najzad shvatio da treba glasati dzepom, a ne nekim vestacki izazvanim emocijama. Cak i u malim mestima, kao da preotima maha zelja za promenama. U prilog tome navodi se i ovakvo poredjenje: godine 1993, kada je u nasoj zemlji harala inflacija, najveca u istoriji sveta, ljudi su, uprkos svemu, glasali za rezim. Danas bi, tvrdi se, takvo ponasanje pred birackom kutijom bilo nezamislivo, jer je racionalnije poimanje drugacijih vrednosti i novih merila, ipak, siroko prodrlo u sve slojeve drustva.
Opsta matica nekog novog dogadjanja toliko je snazna da mnogi vec drze kako je i tradicionalni pojam »juzna pruga«, kao metafora za ukorenjeni konzervativizam i tvrdo glasanje za rezim, na putu da konacno nestane. Godine 1996/97. u onim tromesecnim setackim kolonama jedna od najduhovitijih parola je bila »I plavuse su ukapirale«. Hoce li ovoga puta da krene neki novi slogan – »I juznjaci su se opasuljili«.

Po starom pravilu da svaku novinu treba primiti i sa zrnom soli, mozda se moze postaviti i pitanje – nije li ovakva jedna projekcija nasih novih javnih raspolozenja preterano optimisticka? Umesto konacnog odgovora, pozovimo se ponovo na poredjenja. Pre dvanaest godina, u takozvanoj antibirokratskoj revoluciji, Slobodan Milosevic je opsenarski zavodljivim idejama o novom milenijumu srpstva zarobio duh i um vecine nacije. Kasnije, sa izgubljenim ratovima odlazile su i iluzije, nacionalisticka ideologija se mrvila, a zbunjenost koja je zavladala samo je produzavala vek rezimu. Danas, najveci deo Srbije odaje utisak kao da je u traganju za nekim novim kolektivnim duhom i demokratskim identitetom. Izgleda da je najvecim delom savladan onaj dugogodisnji usadjeni strah od novog, ljudi kao da su se domogli hrabrosti da pozele promene. U tome i jeste najveci obrt u nasoj situaciji. Zato je i nastalo ovo silno zbijanje u zajednickom otporu represivnom rezimu.
Danas, neposredno pred izbore, rezultati ovih novih teznji vidljivi su na svakom koraku. Prema svim anketama, a i licnim saznanjima svakoga, Kostunica dobija dvostruko vecu podrsku od Milosevica, sto rezim baca u veliku brigu sta da uopste ucini sa ovim izborima. Stvara se nova javnost i hrabrije mnenje u kojoj su i novi akteri na sceni.
Uprkos svemu, zagonetka zvana biracko telo i dalje ostaje aktuelna. Pored ostalih, zebnju pothranjuje i ovaj podatak – sve ankete pokazuju da je raspolozenje za promene daleko vece nego sto je sigurnost da ce do tih promena zaista i doci. Ako ovakva skepsa potvrdjuje smisao za realnost, onda je u redu, posto sa ovakvim vlastima niko nije siguran u kakvoj ce se zemlji sutra probuditi.