Na izborima za Narodnu skupstinu Srbije, koji su odrzani 1912. godine, Samostalna radikalna stranka je utvrdila da Jovan Skerlic bude nosilac samostalske liste u kragujevackom okrugu. Skerlicevu kandidaturu narocito je pomogao Jasa Prodanovic. Na okruznom zboru koji je odrzan 11. marta te godine Prodanovic se oprostio sa svojim biracima koje je predstavljao desetak godina, a Jovan Skerlic je kao najmladji nosilac liste samostalaca usao velikim koracima u politicki zivot Srbije. Ovaj, za nase savremene drustvene prilike gotovo nestvaran i nesvakidasnji primer nacelnog i racionalnog ponasanja, o kojem pise J. Zivanovic u Srpskom knjizevnom glasniku, zanimljiv je i indikativan iz mnogo razloga i za nase danasnje politicke odnose i obicaje. Da li je moguce zamisliti da bi neki od danasnjih »velikih« politickih vodja bio u stanju da svoje dugogodisnje i sigurno poslanicko mesto ustupi nekoj novoj politickoj licnosti, kao sto je to svojevremeno ucinio Jasa Prodanovic.
Odgovor je vise nego jasan. Takav velikodusan, mudar i politicki zreo gest unutar nase stranacke opozicije, nazalost, nikada nije bio moguc. To je, svakako, jedan od odlucujucih razloga sto nasa opozicija nije u stanju da na pravi i efikasan nacin odgovori izazovima predstojecih izbora. Stranacka iskljucivost, nedostatak elementarnog osecaja za politicke zahteve i teznje naseg naroda, sujeta koja se granici sa iracionalnim narcizmom i iznad svega tragicni nedostatak istorijske svesti o potrebi jedinstvenog i celishodnog nastupa i delovanja, sve su to faktori koji razaraju nas politicki zivot stvarajuci jos vecu konfuziju na politickoj sceni, slabeci veru u mogucnost radikalnih promena u drustvu. U vreme najzesce i beskrupulozne rezimske kampanje opozicione stranke se razbaskareno i lagodno dogovaraju o izbornim listama i predsednickom kandidatu, a da pri tom ne uvazavaju osnovni zahtev naseg vremena da samo najsiri pokret opozicionih snaga celokupnog drustva moze srusiti vladajuci autoritarni sistem. Zar opozicione stranacke vodje zaista misle da ce lista za Vece republika biti reprezentativna i respektabilna zato sto se skoro iskljucivo oni nalaze na njoj. Zar je moguce da niko van zatvorenog kruga stranackih vodja nije dovoljno ugledan i politicki uticajan da bi se nasao na izbornim listama. Prema recima Z. Koraca, predsednika SDU, na listi za Vece republika pretezno ce se naci imena lidera opozicionih stranaka, jer bi to trebalo da bude »reprezentativna lista opozicije«, dok ce se za listu za Vece gradjana napraviti kvote za svaku stranku. Ovako formulisana stranacka strategija za obrazovanje izbornih lista upravo je ocita negacija zalaganja za stvaranje sirokog drustvenog pokreta koji jedini moze doneti istinske promene u nasem drustvu. Bez obzira sto su se u svojim mnogobrojnim istupima zalagali za najsire politicko okupljanje, cim su raspisani izbori stranacki lideri nisu nasli za shodno da u proces svog maratonskog i cesto ispraznog politickog dogovaranja ukljuce i predstavnike mnogobrojnih organizacija, udruzenja, ekspertskih grupa i asocijacija. Jos je Pera Todorovic govorio da »Jedna stranka sama za se ne moze nikad uciniti nikakva ozbiljna i istinski trajna dela«.