Milos Minic

Uvod

U ovom tekstu rec je o pojavi ekstremizma u politici, o znacaju te pojave i teskim i opasnim posledicama za narod u kojem ekstremisticke snage i politika tih snaga uzmu maha, povuku za sobom veliki deo naroda i zadobiju u narodu podrsku i jaka uporista.
Razmisljanja o toj pojavi nametnula su mi se kad je poceo da tece proces na Kosovu po dolasku, juna 1999, medjunarodnih snaga u ovu bivsu autonomnu pokrajinu i kad je skoro istovremeno poceo drugi cecenski rat, septembra 1999. Ranija moja zapazanja o pojavi ekstremizma u politici, posebno u narodnooslobodilackim pokretima, kao i u pravednim oslobodilackim ratovima, kojih ima i u ovoj knjizi,* pocela su se dopunjavati novim zapazanjima i saznanjima o razvoju najnovijih dogadjaja na Kosovu i u Ceceniji.
Posvetio sam toj pojavi posebnu paznju, tim pre sto se u svetskoj i domacoj javnosti pocelo izjednacavati: ekstremizam – ravno terorizam – ravno separatizam. Propaganda je uglavnom uspela da postane manje-vise vladajuce misljenje danas, a da se manje govori o ekstremizmu u politici vlada i drzavnom teroru, kakva je, na primer, politika Milosevicevog rezima na Kosovu ili politika vlade Rusije u Ceceniji. Iako ekstremizam u politici nije tesko prepoznati, jer je karakter ekstremisticke politike odredjen, po pravilu, ciljevima i sredstvima te politike.
Sakupljao sam nove informacije o stvarnim cinjenicama, odbacujuci po pravilu propagandu s bilo koje strane. Postepeno sam poceo sredjivati konstatacije i zakljucke u jednom radu o ekstremizmu u politici, koji jos nisam doveo do kraja.
Kosovo i Cecenija pruzaju primere iz kojih se vide glavna obelezja ekstremizma i kada se radi o ekstremizmu u narodnooslobodilackim pokretima i o ekstremizmu u politici vlada, kao i do kakvih teskih i opasnih posledica ekstremizam moze dovesti, kako za svoj narod i svoju zemlju, tako i za mir i bezbednost u pojedinim regionima i u svetu.
Ovom prilikom u mogucnosti sam da o ovoj pojavi kazem samo nekoliko kratkih napomena.

Primer Kosova

Evo sta pokazuje, kako ja vidim, primer Kosova.
Na Kosovu se tesko uspostavlja mir, red i normalan zivot naroda. Jedan od glavnih uzroka je delovanje ekstremista, u prvom redu, iz redova kosovskih Albanaca. Sve informacije govore da glavna odgovornost za tesko normalizovanje prilika na Kosovu pada na ledja kosovskih Albanaca.
Citava demokratska svetska javnost, pa i deo demokratske javnosti u Srbiji, bila je ustala protiv surove vojne i policijske akcije predsednika Slobodana Milosevica, koja se pretvorila u rat za proterivanje Albanaca sa Kosova, i stala na stranu otpora kosovskih Albanaca.
Posle prestanka rata na Kosovu, povlacenja Milosevicevih vojnih, paravojnih i policijskih snaga sa Kosova i dolaska na Kosovo medjunarodnih snaga, proterano albansko stanovnistvo vratilo se na Kosovo, a veliki deo srpskog i ostalog nealbanskog stanovnistva izbegao je sa Kosova, u vecini u strahu od osvete od strane kosovskih Albanaca za zlocine koje su Miloseviceve snage pocinile nad njima u toku rata na Kosovu.
Nealbansko stanovnistvo, koje je ostalo na Kosovu, sve do danas trpi teror ekstremistickih grupa iz bivse Oslobodilacke vojske Kosova kosovskih Albanaca, koji pokusavaju da proteraju i to stanovnistvo sa Kosova, sa ociglednim ciljem da etnicki ocisceno Kosovo, etnicki ocisceno od celokupnog nealbanskog stanovnistva, ukljuce u »Veliku Albaniju«. Za taj cilj se ekstremni albanski nacionalisti bore tokom gotovo citavog dvadesetog stoleca, slicno kao sto se ekstremni srpski i hrvatski nacionalisti u istom razdoblju i sve do danas bore za »Veliku Srbiju«, odnosno za »Veliku Hrvatsku«. Uz te grupe, nad tim stanovnistvom vrse teror i brojne pljackaske i razbojnicke bande. I sve to uprkos prisustvu medjunarodnih vojnih i civilnih faktora koji tesko uspostavljaju kontrolu na Kosovu.

Neuspeh demokratskih snaga na Kosovu

Delovanje demokratskih politickih stranaka i nestranackih organizacija kosovskih Albanaca, koliko sam mogao da saznam iz meni dostupnih informacija, nije teklo uskladjeno radi sprecavanja takvog razvoja situacije na Kosovu, bremenitog velikim opasnostima za stvar Kosova, kosovskih Albanaca i svih ostalih kosovskih nacionalnih zajednica. Ove demokratske snage, koje su najpozvanije i najodgovornije da to ucine, nisu uspele da, uz pomoc KFOR-a i medjunarodne civilne uprave, onemoguce dejstva tih teroristickih grupa i bandi sve do danas.
Politicke stranke i grupacije Rugove, Tacija, Cosje, Hisenija, Demacija i druge, po povratku na Kosovo preko osam stotina hiljada prognanih kosovskih Albanaca, razilazili su se u politickim stavovima o pitanjima razvoja Kosova u novoj situaciji. A situacija na Kosovu im je postavljala istorijski zadatak da se svi zajedno svim snagama zalazu i bore da obuzdaju i onemoguce sve sledbenike velikoalbanske nacionalisticke politike, u prvom redu lokalne ekstremisticke teroristicke grupe iz redova OVK, kao i druge teroristicke, razbojnicke i pljackaske bande. I da se sa uskladjenim zajednickim akcijama posvete uspostavljanju reda i poretka na Kosovu; i u tome zastiti Srba i pripadnika ostalih nealbanskih nacionalnih zajednica od osvetnickih i teroristickih napada koji se vrse sa ciljem da »etnicki ociste« Kosovo. Dok su trajala njihova trvenja, albanski ekstremisti su nesmetano cinili sto su hteli i cine i nadalje, uprkos prisustvu medjunarodnih snaga na Kosovu, nanoseci nesagledive stete ne samo nealbanskim nacionalnim zajednicama, nego i albanskom narodu na Kosovu i njegovim zivotnim interesima. Tako oni do sada nisu polozili ispit, pa ostaje jedino nada da ce naci snage da se isprave i odgovore svom istorijskom zadatku. Belezeci ove redove pomislio sam da mozda ne bi bilo tako da je ziv mudri Fehmi Agani, da ga nije surovo ubila, zajedno s vecom grupom kosovskih Albanaca, Miloseviceva policija u vreme masovnog brutalnog progonstva Albanaca sa Kosova u prolece 1999. godine.
Tako su ove demokratske snage na Kosovu ostavile slobodu albanskim ekstremistima da sprovode teror nad nealbanskim stanovnistvom koje nije izbeglo sa Kosova. Povremene deklarativne izjave pojedinih istaknutih politickih predstavnika kosovskih Albanaca protiv takvog delovanja albanskih ekstremista nisu mnogo znacile u odsustvu snazne i uporne akcije za onemogucavanje takvog delovanja. Sve je to nanelo nepopravljivu stetu, ne samo nealbanskim nacionalnim zajednicama, nego i albanskom narodu na Kosovu i njegovim zivotnim interesima.
Stvorila se postepeno situacija u kojoj se svetska javnost sve izrazitije okrece, uz sve glasnije osude, i protiv kosovskih Albanaca u kosovskoj krizi, a ne samo protiv delovanja na Kosovu Milosevicevog rezima i njegovih privrzenika. To ce neizbezno skupo platiti albanski narod Kosova, kao sto su visoku cenu platili kosovski Srbi i Crnogorci, kosovski Bosnjaci, Romi i ostale nealbanske nacionalne zajednice, za velikosrpsku nacionalisticku politiku na Kosovu, koju je Milosevicev rezim u poslednjoj deceniji vodio na Kosovu i njegov okrutni rat protiv kosovskih Albanaca.

Ekstremizam Milosevicevog rezima

Ali, kad je rec o dogadjajima na Kosovu od juna 1999. nadalje i do danas, postoji i »druga strana medalje«. Radi se o ekstremizmu u politici Milosevicevog rezima u kosovskoj krizi do danas.
Ekstremizam, tacnije ekstremni nacionalizam, u politici Srbije, kako unutrasnjoj tako i spoljnoj politici, dosao je do najjaceg izraza u kosovskoj krizi i ratu na Kosovu 1998/1999, a traje i posle prestanka rata na Kosovu i dolaska na Kosovo snaga Ujedinjenih nacija, pa je jos uvek jedan od glavnih aktera, koji svojim upornim delovanjem sve do danas ozbiljno ometa sredjivanje i stabilizovanje stanja na Kosovu, kao i napore medjunarodne zajednice u iznalazenju prelaznog i trajnijeg resenja problema Kosova, odnosno kosovske krize.
Ovo, medjutim, ne opovrgava cinjenicu da je, od dolaska medjunarodnih snaga na Kosovo juna 1999, delovanje ekstremistickih snaga na strani kosovskih Albanaca glavni uzrok teskog stanja na Kosovu, koje traje sve do danas.
Rezim Slobodana Milosevica, cije je glavno uporiste i izvor moci upravo Srbija, dostize u vreme kosovske krize krajnje ekstremisticki vid velikosrpske nacionalisticke politike. Narocito je to drasticno doslo do izrazaja, kada je 1997. godine formirana koaliciona vlada tri stranke – SPS, JUL i Seseljeva Srpska radikalna stranka, koju je ta koalicija nazvala »Vladom narodnog jedinstva«. Tim korakom prvi put Milosevicev rezim uvodi u vladu Srbije, a nesto docnije i u vladu SR Jugoslavije, jednu tipicnu fasisticku partiju u cijem programu i prakticnom delovanju ekstremisticki velikosrpski nacionalizam, sovinizam i rasizam cine glavno obelezje i sadrzaj.¹
Pitanje je do kada ce to trajati, taj savez srbijanske »levice« sa Seseljevom fasistickom Srpskom radikalnom strankom (koja, pak, ima malo sta zajednicko sa nekadasnjom Radikalnom strankom Nikole Pasica i Ace Stanojevica u kraljevinama Srbiji i Jugoslaviji).
Malo koji rezim i malo koja politika, kao Milosevicev rezim koji vlada vec deset godina, pruza tako izrazit primer za to: sta je ekstremizam u politici, jos odredjenije, sta je to ekstremisticki nacionalizam.
Ta politika rezima Miloseviceve »levice« je toliko kompromitovala u veoma velikom delu naroda u Srbiji i SRJ samo ime levice–socijalista–komunista, da su parole »crvena bando«, koje se cuju na masovnim opozicionim skupovima, upucene upravo toj Milosevicevoj »levici«. I toliko je ta parola ogoljena i toliko dominira na opozicionim masovnim skupovima da prikriva opasni velikosrpski nacionalizam i sovinizam i u politici lidera rezima i u politici lidera najvecih opozicionih stranaka, da je s punim pravom knjizevnik Rade Konstantinovic u jednoj izjavi postavio pitanje: a zasto na istim skupovima nema parole »nacionalisticka bando«.

Gledista vladike Artemija i jeromonaha Janjica

Za potvrdu da ekstremizam dominira u Milosevicevoj velikosrpskoj politici na Kosovu i prema Kosovu bez prekida sve do danas, pozvacu se na dvojicu istaknutih predstavnika kosovskih Srba, koji su ostali na Kosovu, vladiku Artemija Radosavljevica i jeromonaha Savu Janjica. Oni su vise puta izjavili da za tesko stanje na Kosovu, osim albanskih ekstremista, odgovornost snose i srpski ekstremisti. Optuzuju i politiku Milosevicevog rezima i ekstremisticko delovanje njegovih privrzenika na Kosovu posle dolaska snaga Ujedinjenih nacija na Kosovo. Pod uticajem tog rezima i srpski ekstremisti su aktivni i doprinose stvaranju zategnutosti i sadasnjeg teskog stanja, ne samo u Kosovskoj Mitrovici i severnom delu Kosova, nego i na Kosovu u celini.
Zbog izuzetne vaznosti zelim da ukazem na nekoliko odlomaka jedne novinske informacije:²
»Jedini nacin da krenemo napred i da izgradimo demokratiju i multietnicko Kosovo jeste da u pokrajini zaustavimo spiralu nasilja i ubijanja i da svim stanovnicima ponudimo novi, miroljubivi pocetak, kazao je vladika Artemije.
Vladika rasko-prizrenski Artemije rekao je da je nakon 78-dnevne vazdusne kampanje, NATO sve svoje nade ulozio u mir na Kosovu. Umesto toga, represija koju je Milosevic vrsio nad kosovskim Albancima samo je zamenjena novom represijom koju nad Srbima i drugim etnickim manjinama sprovode albanski ekstremisti, dodao je on.
Vladika Artemije je za pokusaj sabotiranja mira na Kosovu okrivio ekstremiste i na srpskoj i na albanskoj strani.
Otac Sava Janjic, koji je sa vladikom Artemijem doputovao u SAD, rekao je da i albanski i srpski ekstremisti sada podsticu nasilje u Kosovskoj Mitrovici, pokusavajuci da ispune svako svoj cilj. Albanski ekstremisti zele da isteraju Srbe i preuzmu vlast, dok srpski ekstremisti nastoje da konsoliduju podelu grada, rekao je otac Sava Janjic.

Primer Cecenije

Sta pokazuje primer cecenske krize i rata u Ceceniji?
Rat u Ceceniji 1994–1996. okoncan je sporazumom predsednika Republike Cecenije generala Aslana Mashadova sa generalom Aleksandrom Lebedom, Borisom Jeljcinom i Viktorom Cernomirdinom.
Predsednik Mashadov borio se s velikim teskocama posle prestanka prvog rata u Ceceniji i ulagao velike napore da uspostavi red i poredak u Ceceniji. Njegova politika posle prestanka rata bila je usmerena ka cilju da Cecenija istupi iz Ruske Federacije i postane nezavisna drzava, a da se to ostvari mirnim putem, uz ocuvanje dobrih odnosa sa Rusijom. O tome je trebalo da odluci cecenski narod referendumom 2001. godine, a potom bi Cecenija i Rusija postigle konacan sporazum o statusu Cecenije.⁴ Sva delatnost Mashadova, sva diplomatska aktivnost njegove vlade prema Rusiji, zapadnim silama, muslimanskim zemljama bila je usmerena u tom pravcu.
Protiv njega su poveli borbu za vlast trojica uticajnih ratnih komandanata u ratu cecenskog naroda protiv Rusije: Samil Basajev, Salman Radujev i Emir Hatab. Ova tri komandanta pod svojom komandom zadrzali su svoje vojne formacije i nisu ih ukljucili u regularnu vojsku Cecenije koju je stvarao Mashadov, niti su prihvatili vlast i komandu predsednika Mashadova. Brojno stanje njihovih odreda bilo je priblizno brojnom stanju regularne vojske.
Oni su se suprotstavili politici Mashadova i opredelili se za drukciju politiku. Njihov stav je bio: pobedonosnim okoncanjem rata protiv Rusije u Ceceniji, rat protiv Rusije nije zavrsen. Rat se mora nastaviti sve dok se sve republike i oblasti Ruske federacije u severnom Zakavkazju, pretezno naseljene malim narodima muslimanske vere, ne oslobode vladavine Rusije, ne otcepe od Ruske federacije i ne udruze se, zajedno sa nezavisnom republikom Cecenijom, u jednu muslimansku drzavu u severnom Zakavkazju. Ovi komandanti su u tom pravcu sprovodili sve svoje akcije. Time su onemogucavali sredjivanje drzave u Ceceniji i na taj nacin obezbedjivanje i ucvrscivanje rezultata uspesnog rata koji je cecenski narod vodio protiv ruske vojne intervencije.
Grupe odreda Basajeva, Radujeva i Hataba upadale su u susednu autonomnu republiku Ruske federacije Dagestan, napadali ruske garnizone i izvodili druge operacije, s ciljem da izazovu pobunu i prosire rat protiv Rusije i u Dagestanu.
Kako se do sada razvija ovaj drugi rat Rusije u Ceceniji ne moze se iskljuciti da cecenski narod moze za dogledno vreme da izgubi sve sto je u ratu 1994–1996. izvojevao.

Drugi rat u Ceceniji

Prema mojem poznavanju razvoja cecenske krize, akcije cecenskih ekstremista Basajeva, Radujeva i Hataba pruzile su pravi razlog i pravi povod Rusiji da zagazi u ovaj drugi rat u Ceceniji, bez obzira na sve ostale razloge koje je u svojoj propagandi ruska vlada isticala na prvo mesto, kao akcije terorista u Moskvi i drugim gradovima Rusije i drugde.
Tako je ekstremisticka politika Basajeva, Radujeva, Hataba i ostalih cecenskih ekstremistickih komandira i vodja naoruzanih grupa nanela najtezi moguci udarac sopstvenom, cecenskom narodu, u vreme kada je Cecenija imala velike sanse da na miran nacin stekne nezavisnost, odrzi siroke veze i saradnju sa Rusijom, zemljama Zapada i ostalim zemljama.
Ali, to je »jedna strana medalje« u ovoj cecenskoj krizi. Druga strana je politika Rusije posle prestanka rata u Ceceniji 1994–1996. Ta kriza nije okoncana sa prestankom tog rata.
Rusija sa svoje strane nije pomogla politiku Mashadova koliko je mogla i koliko je morala kako bi savladala ekstremisticke grupacije u svojoj zemlji i dovela do konacnog resenja cecenske krize i u interesu Cecenije i u interesu Ruske federacije.
Rusija, odnosno Boris Jeljcin i ruska vlada, vodjeni drugim velikoruskim politickim i strategijskim interesima i ciljevima, opredelili su se da rese cecensku krizu vojnom silom i novim ratom. Podvrgli su mali cecenski narod novom strahovitom stradanju, a Rusiju izlozili riziku da mnogi njeni dugorocni vitalni interesi budu ozbiljno ugrozeni od nepredvidivih opasnosti.
Sada, ovaj novi sramotni rat Rusije u Ceceniji moze skupo kostati ne samo Ceceniju i cecenski narod, nego i Rusiju i ruski narod. Mozda ce Rusija i vecu cenu morati da plati nego sto je platila za onaj besmisleni devetogodisnji rat u Avganistanu, koji je Sovjetski Savez vodio krajem sedamdesetih i u osamdesetim godinama.

Rec je o ratu protiv cecenskog naroda

Nista ne pokazuje jasnije od te cinjenice da se u Ceceniji, i pored svega, i pored postojanja cecenskih teroristickih grupa, ne radi o ratu »protiv medjunarodnog terorizma«, vec o ratu protiv cecenskog naroda koji se bori za svoju slobodu i nezavisnost, i koji je bio primoran da u ratu sa neuporedivo nadmocnijim ruskim neprijateljem poslednjih meseci predje na dugotrajni gerilski rat koji ruskoj vojsci i policiji zadaje ozbiljne udarce i zrtve, i zadavace, moze se u to biti siguran, jos i teze, ako rat jos dugo potraje.
Teroristicki zlocini u Moskvi i nekim drugim ruskim gradovima, sa velikim brojem ljudskih zrtava medju civilnim stanovnistvom, izazvali su ogorcenje u najsirim redovima naroda u Rusiji i izazvali i u svetu najostrije osude.
Ali, Putin i njegova vlada upotrebili su te tragicne dogadjaje i za politicke svrhe; to u svetu, iako se pominjalo, nije naislo na odobravanje, a izvrseni zlocini naisli su na jednodusnu osudu.
Prvo, pripisali su teroristicke zlocine cecenskim komandantima (Samilu Basajevu i drugim) i njihovim odredima koji su upali u Dagestan s ciljem da pokrenu novi rat protiv Rusije u Dagestanu, ali i Ceceniji, sa cije teritorije su te paravojne grupe dosle u Dagestan. Upotrebili su ih kao motiv za pokretanje novog rata Rusije u Ceceniji, proglasavajuci da je cilj tog rata da se uniste »teroristicke bande«, odgovorne za zlocine u Moskvi i drugim gradovima i za pokusaj izazivanja rata protiv Rusije u Dagestanu. Nije im bilo tesko da dobiju masovnu podrsku naroda u Rusiji za taj rat.
Drugo, pokretanjem tog rata odustali su od politike resavanja problema Cecenije, odnosno konacnog resenja cecenske krize politickim, mirnim putem na osnovu sporazuma zakljucenih izmedju ruske vlade i vlade predsednika Cecenije Mashadova. Vratili su se na politiku resavanja te krize nasiljem i ratom, sa kakvom politikom su pokusali da to ostvare u prvom cecenskom ratu. I upustili su se u ovaj drugi cecenski rat u razmaku od pet godina.
Kremlj je odlucno poveo taj rat neposredno pred izbore za Dumu i nekoliko meseci pred predsednicke izbore sa predvidjanjem da ce podici ugled vlade Putina, kao i samog Putina, koga je Jeljcin, kada ga je imenovao za predsednika vlade, istovremeno i kandidovao za svog naslednika na predsednickim izborima, a takodje povecati izborne sanse na izborima za Dumu onih partija koje podrzavaju Putina i njegovu vladu. Izborni rezultati i razvoj situacije u Ceceniji pokazali su da se to predvidjanje i potvrdilo u pogledu izbora za Dumu, a takodje i izborom Vladimira Putina za predsednika Ruske federacije. Novi rat u Ceceniji se vec pokazao, s gledista tih kratkorocnih politickih ciljeva, kao dobro sracunat korak, bez obzira na neizbezne stetne posledice za dugorocne interese Rusije koje ni Putinu ni njegovoj vladi nije bilo tesko predvideti, ali su im, ipak, bili preci kratkorocni politicki interesi.
Izlazi da se radi o politickoj manipulaciji sa teroristickim zlocinima i novim ratom u Ceceniji za unutrasnje politicke potrebe politickih krugova u Rusiji, koji su na vlasti, u borbi da i nadalje zadrze vlast u svojim rukama. I to bez obzira na cenu koju ce Rusija za taj korak platiti, kao sto je opasnost izvesne medjunarodne izolacije Rusije, pada njenog medjunarodnog prestiza i uticaja u medjunarodnim poslovima i odnosima. Rusija ovim ratom – sto je po nju i medjunarodnu zajednicu najstetnije – moze izazvati nepoverenje i podozrenje u mnogim zemljama u svetu i sumnje u njenu medjunarodnu politiku i ciljeve te politike, ne samo u regionu Kavkaza, nego i sire.
U regionu severnog Zakavkazja drugi cecenski rat moze se prosiriti i zapaliti ovaj region koji je od izvanredno velikog strategijskog, politickog, ekonomskog i vojnog medjunarodnog znacaja.
Najverovatnije, tek kad bude kasno, demokratske snage u Rusiji shvatice o kakvoj prirodi ovog rata se radi. Shvatice kakvu ce mrznju i nepoverenje naroda severnog Zakavkazja navuci na sebe ovim ratom ruski narod, i kakve sve komplikacije i opasnosti iz svega toga mogu proizaci za Rusiju u blizoj i daljoj buducnosti, bez obzira na to sto je Rusija sve do danas ostala druga svetska nuklearna supersila.

Primeri ratova u Hrvatskoj 1991–1995. i u Bosni i Hercegovini 1992–1995.

Slicni primeri, kao sto su ratovi na Kosovu i u Ceceniji, jesu ratovi u Hrvatskoj od 1991. do 1995. i rat u Bosni od 1992. do 1995. godine.
Pre svega, postojali su svi unutrasnji i medjunarodni uslovi da do tih ratova ne dodje, da se SFRJ razdruzi na miran nacin putem sporazuma izmedju republika koje su cinile ovu zajednicku federativnu drzavu.
Ali, to su onemogucile, pre svega, snage velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, na cijem se celu nasao Slobodan Milosevic, koje su u momentu jugoslovenske krize imale vlast u Srbiji. Te snage krenule su da nametnu svoje resenje krize jugoslovenske federacije drugim narodima i republikama bivse SFR Jugoslavije, ako to ne mogu da ostvare mirno, onda silom i ratom.
U Hrvatskoj su na izborima dosle na vlast 1990. politicke snage medju kojima je vodecu ulogu imao velikohrvatski nacionalizam, sa Franjom Tudjmanom na celu.
I jedni i drugi su resenje srpskog i hrvatskog nacionalnog pitanja, koja su se otvorila razbijanjem SFR Jugoslavije, krenuli da rese stvaranjem »Velike Srbije« i »Velike Hrvatske«, podelom Bosne i Hercegovine izmedju Srbije i Hrvatske.
Ovakvi ekstremisticki ciljevi velikosrpskih i velikohrvatskih nacionalistickih snaga nisu se mogli ostvariti bilo kojim drugim putem osim ratom. Do ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini je i doslo u periodu 1991–1995. godine.
Primer ovih ratova drasticno je pokazao kako se ekstremisticki velikosrpski nacionalizam osvetio samom srpskom narodu, nanevsi prethodno teske zrtve, stradanja i razaranja hrvatskom, a izuzetno teske bosnjacko-muslimanskom narodu, sa kojima su Srbi vekovima zajedno ziveli u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a preko sedamdeset godina u zajednickoj jugoslovenskoj drzavi.

Ekstremisti na delu

U ratu u Hrvatskoj velikosrpski ekstremizam se pokazao na delu i na samom pocetku izbijanja oruzanih sukoba koji su brzo prerasli u rat, a posebno u momentu kad su medjunarodni faktori pokusavali da okoncaju rat u Hrvatskoj zakljucivanjem sporazuma izmedju strana u sukobu, hrvatske i srpske. Kad je rat vec bio prosao etapu velikih zrtava, stradanja naroda i razaranja, Srbi u Hrvatskoj odbacili su kompromisni plan medjunarodne zajednice (takozvani plan »Z-4«), kojim bi se prekinuo rat i naslo mirno politicko resenje spornih pitanja oko kojih je rat i izbio; odbacili su taj plan, iako im je garantovao najsiru autonomiju.
Predvodjeni od svojih vodja – Martica, Babica, Mikelica, generala Novakovica, Celeketica, Mrksica i ostalih – odbacili su taj plan, jer im je cilj bilo ujedinjenje tzv. Republike Srpske Krajine sa Republikom Srpskom u Bosni i sa Srbijom u »Veliku Srbiju« (u obliku »saveza srpskih zemalja« ili kojem drugom obliku).
U toku ratovanja sa Republikom Hrvatskom hrvatski Srbi su »etnicki cistili« teritorije Hrvatske koje su proglasili Republikom Srpskom Krajinom (Kninsku Krajinu, Kordun, Liku, Baniju i zapadnu Slavoniju, zapadni Srem, Baranju i istocnu Slavoniju) i surovo proterali iz tih krajeva osamdeset do sto hiljada hrvatskog stanovnistva, vise hiljada poubijali, a njihovu imovinu opljackali i domove spaljivali, »etnicki cisteci« nesrpsko stanovnistvo iz tih krajeva Hrvatske.

Tragicna cena velikodrzavne politike

Primeri ratova u Hrvatskoj i Bosni su, po svojim glavnim obelezjima, osobeni i po svojim osobenostima razlikuju se od ratova u Ceceniji i na Kosovu.
U ratovima u Hrvatskoj i Bosni drzavno rukovodstvo Srbije pod vodjstvom Slobodana Milosevica odredilo je njihovu politiku i ratne ciljeve i usmeravalo rat Srba i u Hrvatskoj i u Bosni, naoruzavalo ih i snabdevalo svim potrebama za rat, pruzalo pomoc u vojnim kadrovima, omogucavalo organizovanje i obucavanje paravojnih formacija u Srbiji (Seseljevi »cetnici«, Arkanovi »tigrovi«, Draskoviceva »garda«), naoruzavalo ih, opremalo za rat i upucivalo u Bosnu i Hrvatsku. Glavni cilj te politike bio je da se srpsko nacionalno pitanje resi stvaranjem »Velike Srbije«, anektiranjem delova teritorije Bosne i Hrvatske.
Drzavno rukovodstvo Hrvatske pod vodjstvom Franje Tudjmana vodilo je odbrambeni rat protiv srpskih snaga koje je pomagala Jugoslovenska narodna armija, cije je vojno rukovodstvo, ministarstvo odbrane i generalstab, ispunjavalo zadatke koje im je postavljao Slobodan Milosevic.
Tako je rat Srbije, Srba u Hrvatskoj i JNA poprimio karakter spoljne agresije od strane Srbije, Crne Gore i JNA, u sprezi sa unutrasnjom pobunom hrvatskih Srba, pa je i ta pobuna objektivno postala deo te agresije, tog agresivnog rata, ciji je cilj bio otcepljenje jedne trecine teritorije Hrvatske i prisajedinjenje »Velikoj Srbiji«.
Tudjmanovo drzavno rukovodstvo je iz Zagreba rukovodilo i snagama bosansko-hercegovackih Hrvata, koje su se borile najpre zajedno sa bosnjackim snagama, protiv srpskih snaga i JNA, a potom je okrenulo hrvatske snage (1993) protiv Bosnjaka s ciljem otcepljenja bosansko-hercegovackih teritorija, na kojima su ziveli Hrvati, pretezno pomesani sa Bosnjacima i Srbima, od Bosne i Hercegovine i prisajedinjenja »Velikoj Hrvatskoj«. Taj visemesecni rat bio je agresija Hrvatske protiv Bosne i Hercegovine. Bio je to, s obe strane, surov rat sa masovnim ubijanjem i proterivanjem bosnjackog stanovnistva sa teritorija koje su zaposedale hrvatske snage, veoma slicno ratovanju Srba u Bosni. Vratilo se kao bumerang to isto bosanskom hrvatskom stanovnistvu, proterivanom i ubijanom u selima i gradovima koje su zaposedale bosnjacko-muslimanske snage.
Uostalom, sirom sveta je poznato da je bilo surovo i bespostedno ratovanje sve tri strane u ratovima u Bosni i Hercegovini 1992–1995, predvodjene svaka od svojih ekstremistickih nacionalistickih snaga i njihovih vodja koji su im stajali na celu; pa svako uporedjivanje moze da se bavi jedino pitanjem koja je strana bila surovija i bezobzirnija i koja je vece gubitke i zrtve pretrpela.
Politicki ciljevi drzavnih rukovodstava Srbije i Hrvatske, kao i rukovodstava bosansko-hercegovackih Srba i Hrvata, bili su nerealni. Isto kao sto su bili nerealni i ciljevi bosnjacko-muslimanskih ekstremistickih nacionalista da pretvore Bosnu u muslimansku drzavu u Evropi. Za ostvarenje takvih ekstremistickih nacionalistickih ciljeva nisu postojali ni istorijski ni unutrasnji i medjunarodni uslovi, niti bi ostvarenje takvih ciljeva i takva resenja srpskog i hrvatskog, kao ni bosnjacko-muslimanskog nacionalnog pitanja bili trajni vec bi bili trajan izvor novih sukoba i ratova.
A sami pokusaji nametanja silom i ratom resenja kojima bi se takvi ciljevi ostvarili, kao sto se pokazalo u ratovima u Bosni i Hrvatskoj 1991–1995, moglo je samo stvoriti i stvorilo je opasnost za mir i stabilnost na Balkanu, u Jugoistocnoj Evropi i Evropi.
Jedini put za ostvarenje tih ciljeva bio je da pokusaju da ih ostvare ratom. I Milosevicevo rukovodstvo Srbije i Tudjmanovo rukovodstvo Hrvatske upravo tim putem povukli su svoje narode. Ti nacionalni programi i ciljevi bili su izraz teznji snaga ekstremistickog nacionalizma, agresivnog ekspanzionizma i hegemonizma u odnosu na drzave i narode na racun kojih je trebalo da budu oteti delovi njihove teritorije i anektirani Srbiji, odnosno Hrvatskoj, radi stvaranja »Velike Srbije«, odnosno »Velike Hrvatske«, tog vekovnog sna velikosrpskih, odnosno velikohrvatskih ekstremistickih nacionalista.
O tome su pregovarali i dogovarali se predsednik Srbije Slobodan Milosevic i predsednik Hrvatske Franjo Tudjman marta 1991. godine u Karadjordjevu, iza ledja drugih jugoslovenskih republika i iza ledja svojih politickih i drzavnih rukovodstava, u vreme dok je jos postojala SFR Jugoslavija.
Srpski narod je skupo platio velikosrpsku politiku svojih vodja i potpuno je neizvesno do kada ce se osecati teske posledice te pogubne politike. I hrvatski narod je platio visoku cenu velikohrvatske nacionalisticke politike svojih vodja. A naneli su ogromne ljudske zrtve, stradanja, etnicka ciscenja i razaranja bosnjacko-muslimanskom narodu, a takodje i jedni drugima u stravicnim ratovima u Bosni i Hrvatskoj.
Tragedija srpskog naroda je u tome sto je u ogromnoj vecini podrzavao politiku svojih vodja i ratove za ciljeve velikosrpske politike u koje su ih njihovi vodji gurnuli. Osobito je tragicno to sto je mali deo srpskog naroda pruzao otpor i suprotstavljao se bez uspeha toj ratnoj politici.
Sa hrvatskim narodom je slican slucaj. Ujedinjen u odbrambenom ratu protiv agresije od strane Srbije i JNA, sledio je svoje drzavno vodjstvo. Ali, stajao je uz to vodjstvo i kada je ono povelo kratkotrajan, ali agresivan, osvajacki rat u Bosni protiv svojih saveznika Bosnjaka (dok su vodili zajednicki odbrambeni rat protiv agresije srpskih snaga u Bosni borili su se kao saveznici).

Propustene sanse za sporazumevanje

Nacionalno pitanje je pitanje demokratije. Mogla su se i u SFR Jugoslaviji i nacionalna pitanja resiti putem dogovora i sporazuma izmedju zainteresovanih republika Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, bez menjanja granica izmedju tih republika, to jest u okviru tih republika koje su nastale i stvorene u narodnooslobodilackom antifasistickom ratu 1941–1945. godine, u kojem su se Srbi, Hrvati, Bosnjaci i ostali narodi bivse Jugoslavije borili za oslobodjenje od fasistickih porobljivaca. Mogli su svi sporovi izmedju ovih naroda i vecinskih i manjinskih nacionalnih zajednica da se rese sporazumno na osnovi demokratskih principa.
Ali, tada kada je nastupio istorijski trenutak da se SFRJ ne moze odrzati bez dubokih promena i reformi, u jugoslovenskim republikama, posebno u dve najvece, u Srbiji i Hrvatskoj, nisu stekle prevagu politicke snage u srpskom kao i u hrvatskom narodu koje su bile spremne da tim mirnim demokratskim politickim putem resavaju otvorena nacionalna pitanja. Prevagu su u te dve republike stekle snage koje su se opredelile za ekstremisticke velikodrzavne nacionalisticke ciljeve i za ekstremisticka sredstva za ostvarenje tih ciljeva.

Navedeni primeri, kako se vidi iz ovih kratkih napomena, svedoce da kad ekstremisticke snage steknu prevagu u politici nekog nacionalnog pokreta ili vlada pojedinih drzava, ta politika, po pravilu, neizbezno mora imati tragicne posledice. Pokazuju, dalje, da ekstremizam bilo koje idejne orijentacije, nacionalisticke, verske ili neke utopisticke, kad se to desi, uvek dovodi do najtezih posledica, pre svega, za sam narod u kojem su ekstremisticka politika i ekstremisticke snage stekle odgovarajuci politicki uticaj i nasle podrsku.
Za zemlju i narod narocito velike opasnosti nastupaju onda kada u ruke ekstremistickih nacionalistickih snaga dopadne drzavna vlast. Tada im je na raspolaganju i vlada i vojska i policija i citav drzavni aparat, kao i ekonomska i finansijska moc zemlje. Tad za narod i drzavu situacija postaje pogibeljna. Takav primer pruza Miloseviceva Srbija, od 1991. pa sve do danas. U tom razdoblju izazvala je cetiri rata, nanela strasne zrtve i stradanja susednim narodima protiv kojih je ratovala, pretrpela teske poraze u nepravednim ratovima koje je vodila, i tim putem dovela svoj narod i svoju drzavu u katastrofalan polozaj.
Saznanja iz istorije, kao i savremena iskustva, svedoce da u svakom narodnom oslobodilackom pokretu, demokratskom po prirodi i sustini, gotovo uvek ucestvuju i deluju razlicite politicke grupacije i struje, sa razlicitim politickim programima i ciljevima, cesto medjusobno suprotstavljene. Razliciti su i njihovi uticaji u pokretu i, zavisno od njihovog uticaja u pokretu, razliciti su i rezultati, kao i posledice borbe koju pokret vodi, kako za interese i sudbinu naroda o cijem se pokretu radi, tako i, gotovo uvek, za sudbinu i interese naroda sa kojima je u sukobu. I dalje, da je i nacionalizam jedna od struja i politickih snaga u pokretu neizbezna pojava, isto kao i pojava nacionalistickog ili verskog ili rasnog ili kojeg drugog ekstremizma.
Kad demokratske snage u pokretu steknu prevagu, narod pokrenut u borbu uspeva da izvojuje pobedu i ostvari svoje nacionalne slobode i prava. U suprotnom, u slucaju kad uticaj nacionalistickih snaga u pokretu, a pogotovo snaga ekstremistickog nacionalizma, stekne prevagu, tad pokret trpi poraz, sa svim tragicnim posledicama poraza za interese i sudbinu naroda.
Namece se pitanje: nije li ovo kosovsko i cecensko iskustvo, kao i iskustvo iz ratova u Bosni i Hrvatskoj, od ogromne medjunarodne vaznosti. Zar nije realno pretpostaviti da ta iskustva mogu posluziti kao pouka za neke druge narode koji dozive slicne tragedije i nadju se pred slicnim iskusenjima. Posebno ako slicno dozive sa vlastitim ekstremistickim nacionalistickim snagama u svojim redovima, u svojoj drzavi ili u svom nacionalnom oslobodilackom i demokratskom pokretu. Izuzetno veliku vaznost imaju ta iskustva za demokratske snage u narodu i drzavi i u narodnim oslobodilackim pokretima; treba da ih podstaknu da na vreme obuzdaju ekstremizam i ekstremisticke nacionalisticke snage, suprotstave im se i ogranice uticaj njihovog delovanja, pre nego sto uzmu maha i njihov uticaj stekne prevagu u narodnim masama.
Istovremeno, to je i dragoceno iskustvo za medjunarodnu zajednicu, kako treba i mora, kao i kako ne bi trebalo, da se odnosi i da se angazuje ili ne angazuje u slicnim krizama u bilo kojem delu sveta.
Moje je uverenje da ovo iskustvo ima, u sadasnje doba na pocetku dvadeset prvog veka, medjunarodni i istorijski znacaj za demokratske snage u svakom narodu i drzavi i u svakom nacionalno oslobodilackom pokretu. Isti znacaj ima i imace u svim krizama koje ubuduce budu nastupale u pojedinim drzavama u odnosima izmedju pojedinih naroda ili nacionalnih zajednica, koje su u istoj drzavi, kao i u krizama u odnosima izmedju pojedinih drzava.
 
 

* Ovaj prilog je napisan kao zabeleska 20. decembra 1999. Od tada je delimicno dopunjavan. Prvi deo ovog priloga je u stvari deo reci koju sam izgovorio na promociji moje knjige Ratovi na Kosovu (1998/1999) i u Ceceniji (1994/1996); promocija je odrzana u Sarajevu 27. aprila 2000. godine. Tekst iz moje reci ostao je uglavnom neizmenjen, a u fusnotama se nalaze naknadne dopune (u stvari, to su delovi opsirnijeg teksta, koji su bili iz teksta za promociju izostavljeni kako bi se duzina prilagodila za tu svrhu). Drugi deo priloga je deo teksta iz moje zabeleske, koji je iz istog razloga, takodje, morao biti izostavljen iz teksta reci na promociji. Rukopis je zavrsen 5. juna 2000. godine.
¹ Citava Evropa se uzbudila i pobunila kada je u sadasnju vladu Austrije usla nacisticka Hajderova stranka. A upravo je Seselj »nas«, srpski, Hajder ili mozda je tacnije da je Hajder austrijski Seselj. Ali, Srbija je vec najizolovanija zemlja u Evropi i svetu bas zbog takve vlade i takvog rezima kakav je Milosevic–Seseljev rezim. A srpski narod u Srbiji se u vecini, po svemu sudeci, privikao da ima i jednu fasisticku ekstremisticku stranku na vlasti, u koaliciji sa dve stranke (SPS i JUL) koje sebe same svrstavaju u savremenu »levicu«.
Inace, u njihovoj politici nema, takoreci, nista od obelezja politike savremene evropske i ne samo evropske levice. Istina, izvesna srodnost politike te »levice« moze se naci sa ekstremistickim i nacionalistickim, kao i nedemokratskim i sektaskim strujama u danasnjoj levici u svetu.
² Beogradski list Blic u broju od 23. februara 2000. godine, na str. 3, donosi informaciju agencija Beta-AP pod naslovom »Vladika Artemije u Njujorku zatrazio od Ujedinjenih nacija: Podrzati umerene snage na Kosmetu« i podnaslovom »Mirovne pokusaje sabotiraju i albanski i srpski ekstremisti«.
³ U ovoj informaciji verno se odrazava stanje kosovske krize u ovom trenutku. U izjavama vladike rasko-prizrenskog Artemija i oca Save Janjica (jeromonaha manastira Decani i sekretara vladike Artemija) tacno su oznaceni glavni akteri koji snose odgovornost za sadasnje tesko stanje na Kosovu. Ti akteri svojim delovanjem stvaraju glavne probleme, teskoce i prepreke naporima Ujedinjenih nacija koje predstavljaju KFOR i UNMIK, kao i demokratskih snaga na Kosovu u redovima kosovskih Albanaca, Srba i ostalih nacionalnih zajednica, da sprovedu u zivot Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti. A to znaci da na Kosovu uspostave mir i red, obezbede uslove za uspostavljanje demokratske drzavne vlasti i pocetak normalnog zajednickog zivota u svim oblastima svih nacionalnih zajednica, te da omoguce prelazak na iznalazenje konacnog resenja kosovske krize, ukljucujuci i pitanje buduceg statusa Kosova.
⁴ Rusija je imala i uslove i mogucnosti da se sa drzavnim rukovodstvom Cecenije sporazume da Cecenija dobije i status nezavisnosti, za sta se cecenski narod borio, i da istovremeno nezavisna Republika Cecenija postane nova clanica Zajednice nezavisnih drzava, kao sto su u sastav te zajednice usle, pored Ruske Federacije, i vecina ostalih bivsih republika Sovjetskog Saveza, koje su postale nezavisne posle razdruzivanja, odnosno raspada SSSR-a, kao na primer Kazahstan, Azerbejdzan, Ukrajina, Belorusija, Jermenija, Tadzikistan i ostale clanice Zajednice nezavisnih drzava.