Delegatima su se, prisetimo se, donedavno, u »starom rezimu«, nazivali predstavnici raznih delegatskih »baza«, u »udruzenom radu« i drugim »oblastima zivota i rada«. Oni su, bez ikakve politicke kompeticije a ponajmanje slobodnih izbora, fakticki imenovani, kroz komplikovane procedure u kojima sredisnju ulogu imaju centri kadrovske politike vladajuce (jedine) Partije.
Delegatima su, medjutim, u ranijem razdoblju – uoci, tokom i neposredno nakon »onoga rata« – nazivane osobe izuzetnog poverenja samog vrha KPJ (generalnog sekretara) sa neogranicenim ovlascenjima da neposredno formiraju i rasformiraju partijske celije, da nagradjuju i kaznjavaju clanove Partije. Tako je, na primer, Svetozar Vukmanovic Tempo, kao delegat CK, raspustio partijsku organizaciju u Zenici jer nije sprovela direktivu o dizanju u vazduh Zelezare, a clanovima su izricane i smrtne kazne. Slicno su se ponasali i drugi delegati u svim fazama »zaostravanja klasne borbe«, odnosno u »likvidacijama« stvarnih ili mogucih protivnika partijskih direktiva.
U novije vreme, tokom nedavno proklamovane »obnove i izgradnje«, izgleda da se povampiruje ova druga vrsta »delegata«. Oni se javljaju u liku svemocnog Graditelja ili Lekara koji na licu mesta primenjuju »vanredne mere«, hvale ili hule podredjene graditelje ili lekare. Za razliku od nekadasnjih delegata CK, koji su svoju misiju obavljali konspirativno, ovi sadasnji se gorde svojom moci pred TV kamerama, bez ikakvog zazora, kao da obavljaju neku svetu duznost koja iskljucuje bilo kakvu racionalnu odgovornost. Podrazumeva se, doduse, izvesna odgovornost prema visoj moci iz koje oni izvode svoju moc, a tek je ta visa moc, kao sto i dolikuje boljsevickoj tradiciji, izvan svake javne kontrole i odgovornosti, osim one toboznje pred Istorijom.
Povampirenje ove vrste »delegata« nije bez svake koristi jer ukazuje na duboke korene i pogubne posledice partijske drzave i samovoljne vlasti.