Sever Banata ne spava ni po letnjoj zezi. Apoteke u Kikindi pune su obecanja, prodavnice pune imaginarnog secera i ulja, korisnici decjeg dodatka dobili su obveznice umesto neisplacenog novca. S obveznicama svakako ne znaju sta da rade, posto ih za sada niko ne prima. S novcem bi znali sta bi, ali nemaju. Kad bi proklamovani lekovi lecili, proklamovani secer mogao da zasladi zivot, a proklamacije da se jedu, ovo bi bio veoma sit kraj sveta. U panici (brod tone, izgleda, prover’te, molimo) naobecavano je toliko toga, da se covek najezi na 39 Celzijusovih, sto zbog stila i tona samih obecanja, sto zbog osobina onih koji obecavaju. Toliko optimizma, toliko priznanja partijama na vlasti u Srbiji, koje su toliko uradile za narod, Obnovu, Izgradnju itd. odavno nismo imali u novini na koju mislimo kad kazemo da treba glancati prozore. Toliko je naotvarano novih kupalista (koja narod inace odavno koristi), toliko osposobljeno novih SPS televizija, toliko stranih placenika pohapseno, izvredjano i ruglu izvrgnuto, da sumnje nema, izbori se blize. Sta li nam novo u paketu stize? Do sada su stizali ratovi, inflacije, izbeglice i prognanici, nezaposlenost, nestasice i ostali plodovi Mudre and Dosledne Politike. Moze li ovog puta, za promenu, da stigne i nesto cemu ce se stanovnistvo obradovati, ako je jos neko sposoban da se raduje? Narod je postao nepoverljiv, a opozicija se uzdrzava od velikih reci i obecanja. Tokom godina koje su pojeli Mudri and Dosledni Skakavci, koji izvukose stanovnistvu i poslednju DEM iz slamarica i carapa, izgubljeno je toliko dragocene energije da se moglo ocekivati samo i jedino padanje u apatiju. I izgledalo je, dobrim delom, da je apatija prevladala i da su ljudi tako otupeli da vise ne preduzimaju nista. Cilj silnih i vlastohlepnih ovim bi bio postignut: niko se ne buni, niko ne mrda iz misje rupe, milina. Ova drzava je dugo bila raj za siledzije svih vrsta, smemo li se nadati da bi uskoro moglo da postane drugacije? O, smemo.