"Republika"

	Broj 242-243

*Ponovo procitati* Aktivna i pasivna nesloboda* Rec totalitarizam, kao nekada rec – fasizam, potpuno je izgubila svaki sadrzaj. Totalitarizam i fasizam danas nisu odredjeni pojmovi vec uvrede koje se upotrebljavaju da bi se ocrnila neka pojava, drustvo ili licnost. Time se postize veoma kratkotrajan cilj, a cesto cak i potpuno suprotan efekat od zeljenog. Koliko puta su razne juznoamericke diktature nazivane fasistickim, iako se radilo o klasicnim vojnim rezimima, ili cak umerenim autoritarnim, kojima ni na pamet nije padalo uvodjenje korporativizma kao u fasistickoj Italiji, ili rasnih zakona kao u nacistickoj Nemackoj?! Koliko puta se u stampi moglo procitati da je, recimo, titovski rezim bio totalitaran, ili da je cak Miloseviceva vlast – totalitarna? Medjutim, vec vise godina na svetu postoji samo jedna zaista totalitarna drzava, a to je – Severna Koreja. Vec posle 20. Kongresa KPSS Sovjetski Savez je poceo da gubi mnogo znacajnih elemenata totalitarizma i da se pretvara u autoritarnu policijsku drzavu. Sa Jugoslavijom se to isto desilo koju godinu ranije, a govoriti o posttitovskoj ili danasnjoj, drugoj Jugoslaviji kao o totalitarnoj zemlji je jednostavno smesno. Na taj nacin upotrebljavati pojam »totalitarizma« znaci zaboraviti – ili nikada i ne spoznati – sta je to u stvari totalitarizam, i cime se on razlikuje od »obicne« diktature, ili autoritarnog, policijskog rezima. To je vec opasno, jer stvara preduslove da se pravi totalitarizam, verovatno nekog novog tipa, uopste na vreme prepozna. A izmedju autoritarne i totalitarne diktature postoji ogromna, i to kvalitativna, a ne kvantitativna razlika. Ako je nemacko-americki sociolog Hana Arent medju prvima opisala i izanalizirala moderna totalitarna drustva, tek je ruski emigrantski filozof Roman Redlih u knjizi Staljinizam i duhovni fenomen, skoro istovremeno kad i Hana Arent, krajem cetrdesetih i pocetkom pedesetih godina, pokazao osnovnu razliku izmedju autoritarnog i totalitarnog drustva. Ne radi se o tome da je u totalitarnim drustvima veci stepen neslobode i da obuhvata sira podrucja zivota ljudske zajednice. Ne moze se reci ni da su totalitarna drustva uvek krvavija od autoritarnih. Vojna diktatura u Argentini u drugoj polovini naseg veka odnela je sigurno vise ljudskih zivota nego totalitarni rezim u Cehoslovackoj posle 1968. Takodje, nije rec o tome da su totalitarna drustva uvela apsolutnu kontrolu u ekonomsku sferu zivota drustva, a autoritarna nisu. Hitlerizam je cisti primer totalitarizma, a u nacistickoj Nemackoj privreda i poljoprivreda su ostale u privatnim rukama. Naravno, slobode nema ni u autoritarnom ni u totalitarnom drustvu, medjutim, kvalitet neslobode se radikalno razlikuje. U autoritarnim drustvima ljudi su liseni slobode stampe, slobode javne reci, politickog udruzivanja, slobodnih izbora, mogucnosti demonstracija, nezavisnih sindikata, i tako dalje. Sloboda gradjanina je u takvim drustvima ponekad surovo ogranicena svemocnom policijom. Medjutim, u totalitarnom drustvu, ciju najdublju sustinu je opisao Dzordz Orvel u romanu 1984, covek mora da cita zvanicnu stampu, mora javno da iskazuje podrsku vladajucoj partiji, mora da glasa na jednopartijskim izborima (otuda postojani rezultati takvih izbora – 99% za jednog kandidata), mora da ucestvuje na proslavama godisnjica revolucije, paradama i »demonstracijama« na kojima se slave njegovi totalni tlacitelji – vodja i partija. Ako se u autoritarnim sistemima radi o fizickom sprecavanju realizacije slobode coveka, cesto i po cenu javne ili tajne likvidacije, to jest radi se o »klasicnoj«, pasivnoj neslobodi – u totalitarnim drustvima XX stoleca ta nesloboda je podignuta na visi stepen: covek je, da bi sacuvao glavu, prisiljen da aktivno podrzava rezim koji ga mrcvari. Tako covek sam postaje svoj zatvorski cuvar i mucitelj, pri cemu, da bi sacuvao bar neko samopostovanje, svest o svom realnom polozaju potiskuje tako duboko, da sam pocinje verovati u svoju iskrenu odanost totalitarnom rezimu. To objasnjava inace paradoksalnu cinjenicu da onog trenutka kada nestaje strah od totalitarne vlasti, umesto desetina miliona odanih vernika totalitarnog rezima, koji su mu godinama verno sluzili i klicali, bukvalno u roku od par dana ili nedelja ostaju samo male, savrseno beznacajne grupe tragikomicnih »vecitih protestanata«. To je kvalitativna razlika izmedju aktivne i pasivne neslobode. To je razlika izmedju totalitarizma i autoritarizma. Sve ostale razlike su drugostepene. Upravo zbog fundamentalne razlike ta dva tipa neslobode, poticali su brojni nesporazumi izmedju begunaca i emigranata iz totalitarnih zemalja i ljudi koji su ih simpatisali u demokratskom svetu. Neretko su jucerasnji »gradjani« totalitarnih drustava nasavsi se na Zapadu, na zaprepascenje svojih domacina, sa odusevljenjem govorili: »Hvala Bogu, najzad smo slobodni, ne moramo vise da izlazimo na izbore, ne moramo biti clanovi sindikata, ne moramo da ucestvujemo na demonstracijama, dobrovoljnim radnim akcijama i da citamo novine.« Sve te aktivnosti su, naravno, u njihovoj svesti bile povezane sa upraznjavanjem aktivne neslobode. Suprotno tome, begunci iz autoritarnih, obicno – desnih diktatura su odmah, i sa odusevljenjem, zapocinjali slobodnu politicku aktivnost koja im je bila onemogucena u uslovima pasivne neslobode. Upravo u toj kvalitetnoj razlici izmedju totalitarizma i autoritarizma je uzrok psiholoskog soka koji je Zapadnom svetu priredio, nakon proterivanja iz SSSR-a, Aleksandar Solzenjicin 1974. Uskoro nakon dolaska na Zapad on je posetio Spaniju i veoma je toplo opisao u televizijskim intervjuima. Zapanjio ga je – rekao je – nivo slobode u toj zemlji, o kojoj je vecito u sovjetskoj stampi citao da je fasisticka. A kad tamo – svuda ima kopir-masina, kojima se ljudi koriste bez ikakve kontrole. U SSSR-u su vlasti, zbog bujanja »samizdata« strogo kontrolisale sva sredstva umnozavanja. Taj zabavan slucaj se desio jos u vreme frankizma u Spaniji. Pade, Vavilon veliki, 1967. Totalitarizma u cistom vidu, kakav je opisao Orvel, naravno, nigde nikada nije bilo, mada je nas vek video celi spektar neslobodnih drustava koja su se nalazila negde izmedju apsolutnog totalitarizma i »klasicne« autokratije. Poslednjih godina mnoga takva drustva popunjavaju spektar koji se prostire izmedju autoritarnih i demokratskih drustava. U tom delu spektra se danas nalazi vecina postkomunistickih drzava. Pri tom nije tesko uociti neke nove paradoksalne fenomene. Recimo – potpuna anarhija u ekonomsko-finansijskoj sferi, nezamisliva ne samo u autoritarnim drustvima, vec i u liberalno-demokratskim. Cesto i apsolutna sloboda stampe, mada ne i televizije. I ujedno, a u mnogim takvim drustvima na vrhu vlasti se nalaze jos uvek isti ljudi iz prethodne, komunisticke epohe. Pa ipak, danas se totalitarnim drustvom ne moze nazvati samo Severna Koreja i u manjoj meri Vijetnam i Kuba. U Kini, zna se, hapse disidente i tenkovima rasteruju studentske demonstracije, ali niko vise od Kineza ne ocekuje svakodnevno recitovanje Crvene knjizice i srecom ozarena lica na paradama pred tribinama gde stoje clanovi Centralnog komiteta. Aktivna nesloboda se transformisala u pasivnu. Da li to sve znaci da je minula opasnost od totalitarizma, te najstrasnije rak-rane covecanstva, koja je udarila pecat upravo istoriji XX stoleca? Nazalost, to se ne moze reci. Svaki put kada uzimaju maha ideje koje opravdavaju limitiranje slobode individue i socijalno nasilje u ime bilo kakvog »viseg« cilja, one vode ili ka autoritarizmu ili ka totalitarizmu. Pri cemu »visi« ciljevi ne moraju biti oni vec iskompromitovani kao sto su – odbrana i dobrobit rase, nacije, domovine, klase, religije i tako dalje. Ciljevi mogu biti novi i plemeniti, kao – ocuvanje prirode, civilizacije, ljudskog roda, zdravlja, jednakosti i slicno. Medjutim, nije stvar samo u ciljevima. Autoritarna drustva su cesto proglasavala mnoge od pomenutih ciljeva za svoje zvezde vodilje, pa ipak nisu zbog toga postala i totalitarna. Stvar je samo u vrsti neslobode koja se uvodi u drustvo: Osnovno je pitanje – radi li se o aktivnoj ili pasivnoj neslobodi. Neverovatni razvoj tehnike, paralelno pracen, nazalost, nevidjenim osiromasenjem duhovnog zivota modernog coveka, stvara preduslove za razvoj upravo totalitarizma. Uvek je na svetu bilo mnogo konformista, ali postoji ogromna razlika izmedju konformizma koji pristaje na ogranicenje slobode i konformizma koji pristaje na aktivno sluzenje zlu. ) Iz: Mihajlo Mihajlov, Domovina je sloboda*, Radio B92, Beograd 1994, str. 319–323.

Posaljite nam vas komentar