O Kosovu je napisano i receno mnogo, medjutim, malo je bilo pokusaja da se kaze istina i predstavi pravo stanje. »Veci deo onoga sto pisu nasi danasnji propagandisti, u stvari, predstavlja ocigledan falsifikat. Materijalne cinjenice su precutane, datumi prepravljeni, citati izvuceni iz svoga konteksta i priredjeni tako da im je promenjen smisao. Ono za sta misle da nije trebalo da se dogodi, ostavljeno je nepomenuto i, posle svega, nepriznato«.¹ Da li je moralo da dodje do sadasnje situacije? Sta je bilo presudno? Za jedan od generatora rata na Balkanu Jovan Maric smatra upravo mrznju a mrze se, tvrde psiholozi, samo psiholoski bliske osobe. To se, naravno, moze odnositi i na narode. »Neosporno je da su narodi na Balkanu psiholoski veoma bliski (...) Naime, ma koliko se mi trudili da dokazemo da smo razliciti, a zaista je i postojao razlicit istorijski i religijski razvoj, ipak u onom Jungovom kolektivnom nesvesnom, u onim njegovim arhetipovima, jedan smo rod. I te male razlike, uz nesumnjivu psiholosku bliskost, objasnjavaju poreklo mrznje na ovim prostorima«.² Po drugi put u istoriji Kosovo je tragican poraz srpskog naroda koji nije mogao da se uzdigne i ne cini ono sto cini druga strana, u ovom slucaju albanska. Visegodisnji nipodastavajuci odnos i inferioran polozaj bili su dovoljan generator za produkovanje mrznje. Zlocini koje su Albanci vrsili i vrse i zlocini izvrseni nad njima toliko su pojacali mrznju da mi bezbedan povratak Srba ne izgleda moguc ni za vise decenija. Naravno, vec sutra se moze doneti dekret za vracanje Univerziteta na Kosovo, postavljene ce biti straze ali one ne mogu zastiti od mrznje. I najmanja sitnica moze biti razlog za ubijanje.
Koliko na Kosovu nije bilo osecaja za stvarnost, koliko nije bilo civilizovanosti, kulture i tolerancije, najbolje pokazuje cinjenica da je ono ipak dospelo pod medjunarodni protektorat. U ovom trenutku to je mozda jedino resenje i toga su svesne obe strane, koje to uporno negiraju. Nisu svesne necega drugog: da su same krive za uzasno ponizavajuci polozaj u koji su gurnule i sebe i Kosovo. Da li je bas tako moralo da bude? Razmisljanja ljudi na Kosovu nikada se nisu kretala u pravcu buducnosti, resavanja problema, trazenja zajednickog jezika... I jedna i druga strana znale su samo za ubistva, paljenja, silovanja... U svetu se ocekivala inicijativa za stabilizaciju stanja na Kosovu od Srba kao vecinskog naroda, kao naroda koji je uzivao daleko veci ugled od maticne zemlje druge strane. Zapravo, ocekivalo se mnogo od Univerziteta, koji je trebalo da na Kosovu bude intelektualna elita, avangarda naroda, a on toj ulozi ocigledno nije bio dorastao. On, jednostavno, nije bio ni elitan, ni intelektualan, vec samo populisticki. Vecina profesora sluzila je »kao ideolosko-intelektualni servis svojim vladama, vecina njih bili su konobari vladajuceg rezima«.³ A vlast i opozicija u Beogradu su u Kosovu trazile »poene« za sebe. Svako je imao svoju pricu o »svetoj srpskoj zemlji«, istina kao da ih nije zanimala.⁴ O gradjanima Beograda, i sire, nema smisla ni govoriti. Bili su dirljivo neinformisani. S tugom su pricali o Kosovu, »bez obzira na to sto je njihova verzija istorije Kosova, poput albanske, delom mit. Bez obzira na to sto godinama nisu bili na Kosovu i sto im ni na kraj pameti nije da tamo zive. Bez obzira na to sto, ipak, znaju da su Albanci zapravo vec pobedili, prosto mnozeci se i zauzimajuci zemlju. Pomisao na to da je Kosovo izgubljeno bolna je upravo zato sto predstavlja poslednji u nizu mnogih drugih gorkih udaraca«.⁵ Godinama se na Kosovo gledalo kao na zaostalu provinciju. Za ljude sa juga Srbije i iz Crne Gore nekada je bilo samo »obecana zemlja«, »usputna stanica« do Beograda i na pamet im nije padalo da tamo provedu zivot. U zelji da se otarase omrznutih suseda Albanci su placali i dalje placaju veoma dobro za kuce i stanove, a Srbi im prodaju deo po deo »svete zemlje«.
Clanak »Izmesteni univerzitet« iz pera Sladjane Djuric (objavljen u proslom broju Republike) koji treba da dâ sliku sadasnjeg stanja Pristinskog univerziteta, sugerise kako su za situaciju na Kosovu krivi, pre svega, Albanci i daleko manje vlast, ali ne i Univerzitet. Ondasnji rektor Univerziteta – pise – »samo je glasno definisao dilemu uzasnutih nastavnika: da li da sa Kosova krenemo individualno ili da pokusamo da za taj put obezbedimo oruzanu pratnju do granice. Surovo nas je pogodila vest da je drzavni vrh koliko sutradan smenio rektora koji se osmelio da takvom izjavom siri ‘defetizam’ medju nama«. Drzavni vrh je i postavio profesora Papovica za rektora upravo zbog podobnosti, a ne naucnih radova, jer profesor Papovic je bio naucni anonimus. Kad je obavio posao koji je trebalo, on je (mislim na obostrano zadovoljstvo) povucen. Papovic ima razloga da bude zadovoljan, uradio je vise nego sto se od njega trazilo, drzavni vrh ce umeti to da ceni, profesori i studenti takodje.
»Najsrpskiji rektor« ostace zapamcen kao heroj medju Srbima i kao »etnicki cistac« – medju Albancima. Navodno, sve je to radio u ime »svekolikog srpstva« i Srba, za odbranu »vekovnih ognjista«. Na Univerzitetu su »patriotama« smatrani oni koji su rektorovu politiku slepo sledili, a izdajnicima ostali, prema poznatoj boljsevickoj semi: ko nije s nama, taj je protiv nas. Zapamcen ce ostati takodje po histericnim »patriotskim« govorima na fakultetima i izvodjenju studenata na demonstracije, kao covek koji nije prihvatao nikakav sporazum sa Albancima, za koga »kompromis je ono sto se cirilicom zove izdaja«.⁶ Rektorovi govori u martu 1998, u krajnje napetoj situaciji, bili su kao sibica bacena u razliven benzin. Niko od profesora tada nije protiv toga ustao, zdusno su mu aplaudirali. On je kazivao ono sto su oni osecali, a nisu umeli tako svecano retoricno i pateticno da izraze. Potreba za povladjivanjem i strah nisu im dozvoljavali da vide stvarnost, da potraze izlaz. Za njih je jedino resenje bilo ili proterati ili potciniti Albance. Druga strana je isto zelela: proterati Srbe.
U drugoj polovini 90-ih poceli su razgovori izmedju predstavnika prosvetnih i politickih autoriteta medju Albancima i predstavnika Vlade Srbije, koji su, prema recima Sladjane Djuric, »rezultirali podelom postojecih univerzitetskih prostorija izmedju dva tadasnja univerziteta. Time su drzavne vlasti priznale ono sto se godinama na zvanicnom nivou precutkivalo, cinjenicu o tome da na Kosovu vec skoro deceniju funkcionise paralelna visokoskolska mreza kojoj ce se sada, pod pritiskom medjunarodnih snaga, ustupiti (tada se mislilo) barem polovina skolskih objekata i sredstava. Medjutim, taman sto je taj proces dovrsen pocelo je bombardovanje i posebno krvav rat na Kosmetu«.

¹ Dzordz Orvel, »Beleske o nacionalizmu«, Danas, Beograd, 13. 10. 1997, prev. Milan Djordjevic.
² Ibid., str. 7.
³ Dubravka Ugresic, »Muzej bezuvjetne predaje«. Razgovor vodila Katarina Vesovic, Vreme, 19. 10. 1996, str. 44.
⁴ »Nikada se nije posumnjalo da su istina i politika u prilicno losim medjusobnim odnosima (...) nikada se istinoljublje nije ubrajalo u politicke vrline« (Hana Arent, Istina i laz u politici, »Filip Visnjic«, Beograd 1994, str. 19, prev. K. Cavoski i D. Basta).
⁵ Timoti Garton As, »Dve pouke iz Dejtona«, Danas, Beograd, 6–7. 02. 1999, str. 21.
⁶ Videti »Jedinstvo«, Pristina, 19. 03. 1998.
⁷ Za rektora je postavljen odmah posle ukidanja kosovske autonomije. Posto su »pocisceni« albanski studenti, nastava na srpskom brzo se razvijala. Vec 1995. broj studenata je porastao sa    5 000 na 18 000 (oko 14 000 studenata nisu sa Kosova). Osim njih »devizno« je studiralo i doktoriralo nekoliko hiljada Grka. »Dovoljno je samo platiti, ispiti nisu obavezni... To je biznis nevidjenih razmera i promenom statusa quo se gubi i deo privilegija«, Dusan Janjic, »Lose zacece« (intervju sa Dusanom Janjicem vodila Slobodanka Ast), Vreme, 28. 03. 1998, str. 21). Za svoj rad na »sirenju srpstva« Papovic je hvaljen i nagradjivan (nagrada Udruzenja univerzitetskih profesora za »izuzetne rezultate u pedagoskom radu«, Vukova nagrada...). Bio je clan GO SPS-a i njegove komisije za obrazovanje, poslanik u Republickoj skupstini.
⁸ J. Maric, op. cit., str. 7.
⁹ Ivan Djuric, Vreme, 12. 08. 1996, str. 25.
¹⁰ Tomas Man, Nemacka i Nemci, KOV, Vrsac 1999, prev. Tomislav Bekic, str. 29.
¹¹ Alber Kami, Pisma nemackom prijatelju, Clio, Beograd 1998, prev. Dj. Trajkovic.