U Paviljonu »Veljkovic« od 15. jula izlagao je poljski fotograf Vojceh Prazimovski ciju je izlozbu priredjenu u saradnji Poljske ambasade u Beogradu mogao da vidi i onaj deo nase fotografske publike i poslenika ovog medija koji je zainteresovan za takvu vrstu promena koje su izmestene iz uobicajenih koncepcijskih pristupa i procesa.
Prazimovski ide nekolikim linijama fotografskog izraza. Najpre, u onim crno-belim fotografijama koje su naizgled najblize standardnom postupku, on zapravo istrazuje mogucnosti reinterpretacije izraza na predloscima starih negativa ili snimaka. Metodom kolaziranja on dobija jedan zacudan foto-prizor koji nam se cini savremenim, ali opet, prema svim svojstvima, atributima i ikonografiji ocigledno da su oni nastali mnogo ranije. Ta igra sa vremenom u jedinstvenom prostoru, Prazimovskog dovodi u red onih fotografskih poslenika kojima ona nije puko dokumentaristicko belezenje nekog stvarnog dogadjaja vec mogucnost da izrazi autorsku ekspresiju koja ce izbeci verizam, a u prvi plan izneti cistu kreativnu imaginaciju umetnika.
Na ovoj izlozbi pokazano je i pet fotografija u boji veceg formata u kojima Vojceh Prazimovski radi sa mnogim simbolima (krug, krst, apstraktna sara itd.) snimajuci aranzirane prizore nacinjene od razlicitih predmeta. U ovoj seriji radova dolazi do izraza njegova potreba da se bojom izrazi poput slikarskim sredstvom stvarajuci gotovo pikturalne kompozicije u cistoj fotografskoj tehnici.
Treca serija Prazimovskovih radova predstavljaju objekti nacinjeni od starih fotografija koje je »upakivao« na razlicite nacine i na kojima je intervenisao stvarajuci proreze, dvostranu slikovitost, zamagljenost i zamucenost u boksu ispunjenom peskom itd. Dakle, u ovim radovima autor je otisao ponajdalje u procesu »eksperimentisanja« sa mogucnostima da fotografija ostane osnovni medij njegovog rada, ali da ona istovremeno bude i »opredmecena«, da dobije trodimenzionalna svojstva koja joj nisu primerena.
Vojceh Prazimovski ocigledno spada u one aktivne, zivo prisutne autore u fotografskom mediju, koji ga razume kao »fotografiju prosirenog polja«, da parafraziramo Suzi Gablik. Njegova beogradska izlozba je upravo to pokazala: jedan krajnje oslobodjeni autorski pristup koji dakako poklanja duznu paznju fotografskom mediju, ali istovremeno trazi i nove mogucnosti koje ostaju u bliskoj povezanosti sa intencijama rada na otvorenim putevima nove kreativnosti.