Dogadjanja
Muke samozatajnog intelektualca u politici
Evo nama opet Zeljka Simica.
Ako se ne secate coveka, to je srpski ministar kulture, ujedno i upravnik
Narodnog pozorista u Beogradu, covek koji voli da se predstavlja kao samozatajni
intelektualac. U delu srpske javnosti ovaj dosledni SPS-ovac od dana osnivanja
ove stranke i nekada bliski Milosevicev saradnik odista vazi za intelektualca.
Moze to cak i biti tacno (onima koji bi da proveravaju, preporucujem da
pogledaju knjigu Zilijena Bende Izdaja intelektualaca), ali zrnce
skepse izaziva cinjenica da je gospodin Z. S. – koji nesumnjivo poseduje
izvesnu erudiciju i zavidnu vestinu na polju verbalnog zongleraja – pored
povremenih »zamrzavanja« opstao u vrhu jedne stranke izrazito
antiintelektualne orijentacije. Gvozdena metla Velikog Gazde je, koliko
pamtim, sve likove u svojem okruzenju koji su imali neke sumnjive intelektualne
natruhe, odavno pocistila. Ne secam se da je Z. S., dosledno samozatajen,
o tome, kao intelektualac, ikada prozborio ijednu rec.
U povelikom intervjuu NIN-u (br. 2585 13. jula ove godine) se
gospodin ministar, upravnik nacionalnog teatra i visoki funkcioner SPS-a,
na tri pune stranice »pere« od »nicim izazvanih«
objekcija, pokusavajuci da citateljstvu nesto suvislo kaze o usudu intelektualaca
u sluzbi politike, da nas uveri da su svi drugi, osim njegove stranke,
krivi za tragicne podele i svadje u srpskome nacionu, a osobito za tesku,
ideoloski iskljucivu i politicki ekstremno netolerantnu atmosferu koja
je zacarila srpskim kulturnim prostorom. Bice da gospodin Z. S. misli da
je cista koincidencija sto je netrpeljivost ovde dosla do vrhunca upravo
u vreme koje se poklapa sa vladavinom Slobodana Milosevica i njegove stranke.
»Patriote« i »izdajnici«
Evo sta g. Ministar veli: »Ta vrsta prikrivenog politickog tribalizma,
u cijoj se osnovi nahodi princip ‘ko nije s nama taj je protiv nas’, daleko
je od partije ciji sam clan ‘kao snegovi Urala’. Mi smo i programski i
prakticno-politicki od samog nastanka bili otvoreni za svaku demokratsku,
slobodoumnu, pravdoljubivu i patriotsku ideju koja bi utirala put opstem
boljitku. S druge strane, bili smo zatvoreni prema svakoj ideji da se zemlja,
u ime nekakvog politickog pragmatizma, porobi i prepusti se stihiji nasilnicke
savremenosti kojoj smo tako surovo izlozeni!«
No, kako to objasnjenje novinarki NIN-a nije bilo dovoljno,
vec je primetila da podelu na »izdajnike« i »patriote«
nije izmislila opozicija, nego pre svega ljudi iz vlasti, Ministar ovako
odgovara: »Nisu ‘ljudi iz vlasti’, da se latim vaseg izraza, izmislili
tu podelu: oni su nju samo obznanili, jer nemaju razloga da se ponasaju
poput jednog Hegela, koji je, na primedbu da mu je sistem u nesaglasnosti
s cinjenicama, odgovorio: ‘Utoliko gore po cinjenice!’«
Hegela cemo ostaviti na miru, a sve mi se cini da je g. Ministra zaludno
pitati po kojim su to kriterijumima njegovi drugovi odredjivali ko je »patriota«
a ko »izdajnik« i da li svoj samoproglaseni patriotizam mere
balkanskim busanjem u grudi ili, moze biti, ucinkom koji su kao »patriote«
postigli vladajuci duze od decenije ovom zemljom. Do kojeg nas je boljitka
dovela njegova stranka i njen vodja u tih desetak godina? Jesmo li stigli
do Svedske, koju nam je njegov vodja obecao, ili smo se nasli u Africi?
Da li nas je, mozda, »programska i prakticno-politicka otvorenost«
njegove stranke i njenog vodje prema svim idejama koje vode boljitku, dovela
do toga da sa zarada od hiljadu padnemo na manje od sto maraka mesecno,
da penzioneri kopaju po kontejnerima za smece, da mladi i obrazovani ljudi
beze glavom bez obzira iz ove zemlje, da ne govorimo o mrtvima, o dva miliona
rasejanih po svetu, o porusenim gradovima? Kako to da su oni, tako »otvoreni
za sve ideje koje utiru put opstem boljitku«, unistili sve cega su
se dotakli za proteklih deset godina?
Bice da su to sve »izdajnici« pozavrsavali. Ako je tako,
sta ste vi, koji ste na vlasti sve vreme destrukcije, protiv toga ucinili?
Hapsili decu koja crtaju simbol Otpora po tarabama koje su starije od Bele
kuce u Vasingtonu? Tukli penzionere koji traze ono sto su zaradili? »Informativno«,
uz pomoc pesnica i pendreka razgovarali po policijskim podrumima sa svima
koji drugacije misle i koji hoce drugaciju Srbiju od ove koju ste vi napravili?
Hipokrizija i beskrupuloznost
Gospodina Z. S. cesto novinari definisu kao atipicnog pripadnika SPS
vrhuske, cak ima informacija da je tamo prilicno neomiljena osoba, a da
osobitu netrpeljivost prema ovom »mladom lavu« iz Milosevicevog
kabineta pokazuju »kadrovi« koje najbolje personifikuje g.
Bidza iz Svilajnca.
Ali, ako im je neko makar prepricao sta je g. Ministar rekao u poseti
SANU 21. juna ove godine, pa jos uz pomoc recnika uspeju da rastumace sta
je to »anticki logos«, napravice mali popust. A g. Ministar
posle osude novog svetskog poretka koji bi u svojem mondijalistickom i
globalistickom pohodu da zaravna i potre sve nacionalno na ovom svetu,
rece: »U toku prosle godine nasa je kultura zestokim protestom dala
otpor novom svetskom poretku, a probudila se i svest evropskih intelektualaca.
Uspeli smo da sacuvamo temelje najznacajnijih kulturnih institucija i manifestacija.
Posrednim govorom kulture i umetnosti rekli smo Evropi da je srpsko umetnicko
bice na braniku antickog logosa. Kulturu ne smemo ideologizovati i moramo
je osloboditi tribalizma« (Danas, 22. 06. 2000). Rece to Ministar
i ostade ziv.
Moze se reci da su ovakve izjave, koje citirani gospodin stedro proizvodi,
vrhunac beskrupuloznosti i hipokrizije nekoga ko sebe smatra intelektualcem.
Prvo, neko ko se javno i glasno toliko zalaze za toleranciju, a na celu
je resora u kojem bi mogao barem da pokusa da to ponekad i primeni, da
makar za milimetar nesto pomeri u ovoj sumornoj, teskoj, netolerantnoj
atmosferi koju su sistematski, proganjajuci sve Druge, stvorili njegova
stranka i njeni kvazilevicarski i kvazidesnicarski koalicioni partneri.
Drugo, neko ko toliko gorljivo zagovara »kulturu dijaloga«
morao bi to da nam i pokaze na delu.
Zamorno bi bilo ovde citirati sve »tolerantne« i »kulturne«
replike koje je svih minulih godina g. Ministar iz poslanicke klupe upucivao
politickim oponentima. Moze nekoga da zavara to sto diskurs g. Ministra
po spoljasnjoj formi ne odlikuje prostakluk radikala i julovaca, ali sustina
njegove netrpeljivosti i iskljucivosti je – ista. Isti je to, gospodo moja,
ostrakizam (hajde da i mi malo koristimo strane reci), ista logika po kojoj
se zatire sve sto je drugacije, svako ko nije spreman da peva u istom horu
i samo pod dirigentskom palicom jednog horovodje. To je duh represije koji
nam se u poslednjoj deceniji uvukao na mala vrata, gotovo neosetno, kojeg
smo postali svesni tek kada su nam se ledja zaplavila od policijskih pendreka,
kada smo se poceli gusiti od suzavca, kad su nas samarali i tukli samo
zato sto smo trazili ono sto je nase pravo, da se sistem u kojem se vise
ziveti ne moze – promeni.
»Kulturni« i »tolerantni« nacin na koji se
g. Ministar obraca politickim oponentima po posledicama je i gori od radikalsko-julovske
trivijalnosti koja se smucila i »obicnim ljudima«, jer je uvijen
u zasecerenu oblandu koju ce neuki lakse progutati. Uostalom, svi se opasni
i gorki otrovi pakuju u slatke glazure. Ali, ako lice na bombonice, ne
znaci da su prestali biti otrovima.
Ako mi sada neko kaze da g. Ministar to mora ciniti iz razloga politickog
opstanka, jer je intelektualcu tesko odrzati se a da ne »uprlja ruke«,
moram sasvim netolerantno da priznam da takva opravdanja nisu prihvatljiva.
Onda se, barem g. Ministar, koliko god da je velika njegova narcisoidnost,
ne bi smeo predstavljati intelektualcem, vec jos jednim, malo nacitanijim
od svoga okruzenja, oportunistickim politicarem.
»Tolerantnog« gospodina Z. S. odlikuje i jedan prezriv stav
prema svima koji su se u proslosti (a to, bojim se, ceka i sve druge u
buducnosti) usudili da nesto primete glede njegova lika i dela, ili uputili
kakvu kriticku primedbicu na katastrofalan ucinak u radu ministarstva kojim
rukovodi. Za njega su, on otvoreno priznaje u intervjuu NIN-u, sve
to neki »sitni ljudi«, nedostojni cak i njegovog aristokratskog
prezira.
O tome kako je g. Ministar smenio Nebojsu Bradica sa mesta upravnika
Narodnog pozorista i postavio sebe, pa se sada muci u dvojnoj ulozi Ministra
koji naredjuje Upravniku sta i kako da radi i samozatajnog Upravnika koji
bas ne odobrava svaki Ministrov nalog, tugaljivo je baviti se, niti nam
novinski prostor to dozvoljava. A to kako njegovo ministarstvo snabdeva
biblioteke knjigama – na sta je zakonom obavezano – jedino politicki podobnih
izdavaca, kako ih zatrpava tomovima srceparajucih belezaka Velike Gazdarice,
najbolji je komentar dao Zoran Hamovic, glavni urednik izdavacke kuce »Clio«:
»Biblioteke su zbog Ministarstva kulture postale deponije i skladista
za ono sto se otkupljuje a ne cita. Politicko-ekonomski monopol koji imaju
neke firme na trzistu, poput ‘Verzalpresa’ (glavnog izdavaca mudrosti Velike
Gazdarice – prim. aut.) govori da su oni produzena ruka neceg drugog. To
znaci da imaju neku vrstu kodifikovanog politickog ili ekonomskog interesa
koji nije sadrzan u njihovoj izvornoj delatnosti – objavljivanju knjiga,
sto Ministarstvo kulture ne bi smelo da podrzi« (Vreme, 11.
09. 1999).
Bice da je g. Hamovic samo jos jedan od »sitnih ljudi«
koji prigovaraju g. Ministru, a sve to iz ciste zavisti, jer se knjige
pomenutog »Verzalpresa« mogu naci na svim benzinskim pumpama
Jugopetrola, a knjige »Clia« se tesko nalaze u bibliotekama.
Mozda ih tajno cita i g. Ministar, jer sebe svrstava u intelektualnu elitu,
ali mu se, izgleda, ne dopadaju – nece da ih otkupljuje, iako je tako otvoren
i tako tolerantan i tako uzasnut nad prljavim tribalizmom koji hara u srpskoj
kulturi. Ali, zar nam nije g. Ministar lepo objasnio da za to nije kriv
ni on, ni njegov resor, a jos manje stranka kojoj pripada dusom i telom.
Jovan Radovanovic
|