"Republika"

	Broj 240-241

*Dogadjanja* Odstrel mladosti Vasa deca nisu vasa deca (...) jer njihove duse zive u kuci od sutra, koju vi ne mozete posetiti ni u snu. H. Dzubran Kad neka zivotinja prolupa, tako da joj nema pomoci, to se najbolje vidi po tome sto odbacuje ili ubija svoje mladunce. Obicno se takvi ekscesi dogadjaju u zooloskim vrtovima, gde divlja stvorenja zive u ropstvu, daleko od uslova kakve bi normalno imala u prirodi. Namece se blasfemicna pomisao da je slicna bolestina zadesila i ljudsku vrstu na ovim prostorima, verovatno usled dugotrajnog boravka u kavezu. Odrasli ljudi hapse mlade ljude, ispituju ih, premlacuju, ponekad cak i ubijaju. Zar se nismo kleli u mlade, uzvikivali parole o mladosti koja je nasa buducnost, gadjali se teskim recima o omladini kakvu niko nema? Zar je bilo neophodno u Beogradu prebiti devojku od sedamnaest godina samo zato sto se nasla na putu dobro oklopljenim i jos bolje naoruzanim predstavnicima tzv. sistema? Na koji nacin je mogla da im naskodi? Zar su bas morali da je izgaze? Koja se zver, koji krvozedni razbojnik u zivotinjskom carstvu, tako ostrasceno i svirepo baca na predstavnike sopstvene vrste? Ako ima takvih, nisu evidentirani u zoologiji; smisljeno, plansko ubijanje svojstveno je coveku. A dogadja se, kakva koincidencija, upravo u drzavi koja toliko voli mlade i decu, da kopa sa sve cetiri ne bi li zabranila abortus; koja na sva usta lelece zbog smanjenja nataliteta; koja je stvorila Bambilend i koja ubrzano gradi stanove za mlade, ali ne za bilo kakve mlade, nego za mlade policajce. Ostali se ne kotiraju bas najbolje; dok je to mlado, pa jos nosi i neku majicu, udri ga odmah, sigurno je protiv rezima. Da je onaj moj u Otporu, ne bi mor’o niko da ga bije, ja bi ga ubio! – hvalio se po Kikindi jedan ponosni SPS tata. Pre mnogo godina, kao osnovka, grozila sam se onih prica o Bosku Buhi i Savi Sirogojnu, koje smo morali da slusamo i citamo. Uvek sam se pitala: zasto tu decu neko nije sklonio? Zasto nisu smestena negde na sigurno, negde gde je bilo hleba i mleka, negde gde se nije ratovalo, a bilo je takvih mesta svakako, cak i u ono doba, zasto su bas ti decaci morali da idu i da ruse bunkere? Zar to nije mogao da odradi neko ko je odrastao? Zasto ta deca nisu sacuvana za to bolje i srecnije vreme koje je trebalo da dodje? Zasto je bilo bas neophodno da izginu? Danas, mnogo godina kasnije, dileme su iste, pitanja su ista, mladi u koje se nekaznjeno kunemo ginu u novim ratovima koje su odrasli zakuvali, a i kad rata nema nadjemo mi vec neki nacin da mlade proredimo. Ako siromastvo nije bilo dovoljno efikasno, tu je nezaposlenost, pa mladi odlaze u daleki svet; a kad se sve sabere na ovo malo drzave, doda se i poneki pendrek ili metak, i mnogo potkovanih cizama, tako da nam maloletnih heroja, izginulih ili ubijenih, nikada i nikako ne manjka. U prirodi bonton nalaze da se odstreljuju odrasle jedinke, a mladuncad postede, i tog pravila se drze svi cestiti lovci. Ali, mi ne zivimo u prirodi, mi zivimo u Kikindi, i odstrelu odraslih pridruzio se, prema primeru vecih mesta, i organizovani odstrel mladih. Sumnjivi vec sami po sebi, mnogi su neposredno doziveli iskustvo hapsenja i drugih pogodnosti koje svojim podanicima obezbedjuje ova pravna drzava. Samo, ni mladi se ne daju; o, lukavi su oni. Kad je u Kikindi polagan kamen-temeljac za izgradnju novih stanova za mlade MUP-ovce, a SPS i JUL pustali golubove mira, nevidljivi aktivisti Otpora zasuli su ceo prizor lecima sto je izazvalo takvu paniku kao da su pocele da padaju bombe. Golubovi su odleteli odmah cim su se oteli iz ruku koje su ih drzale. Leci su leprsali jos neko vreme nad glavama predstavnika partija na vlasti. *Gordana Perunovic Fijat*

Posaljite nam vas komentar