U jednoj prilici, ne tako davno – i upravo u Republici – pisali smo o eventualnoj poseti pape Jovana Pavla II Beogradu, nakon cega se u jednim beogradskim novinama oglasio jedan covek replikom. Slozio se on cak i sa tim da bi takva poseta bila od koristi, ali je gnevno naglasavao da bi papa trebalo negde na Vracaru da klekne i zatrazi oprostaj od nas. Nismo odgovarali – svak je slobodan da misli tako kako misli. Malo vremena iza toga, jedan visoki crkveni prelat nam je u razgovoru kazao nesto zanimljivo – »U pravu je vas oponent, papa i zato dolazi da klekne, i on hoce da klekne na Terazijama, da trazi oprostaj, u tome je smisao njegovog sluzenja jer – bez prastanja nista u istoriji mnogo smisla nema«. Na prvi pogled jednostavni pojmovi kakvi su prastanje i pomirenje kriju u sebi neku tajnu i nikada im do kraja ne pronicemo u sve njihove dimenzije. Istina, sve zavisi od shvatanja ili ugla gledanja. Savezni ministar za medjunarodnu kulturnu i naucnu saradnju C. Mirkovic – koji inace ne moze da putuje u inostranstvo! – kaze – u Blicu od 25. juna ove godine – da citav svet treba da »uputi izvinjenje Milosevicu i da zatrazi oprost«. Od prve je jasno da ministar ne poima nijednu dimenziju pomenutih pojmova. Simboli kriju u sebi smisao koji progovara kroz signale ili gestove pri cemu svaki signal ili gest ne iscrpljuje sustinu zagonetnih pojmova.
Stoga je ono sto je ucinio crnogorski predsednik u subotu 24. juna u Cavtatu za jedne »pravo cudo«, a za druge pak – »sraman cin«.
Nije to, medjutim, ni jedno ni drugo. Djukanovic je u susretu sa Mesicem zatrazio oprostaj od Hrvata »u svoje ime, i u ime gradjana Crne Gore, posebno onih koji dijele« – tako je kazao – »moja moralna i sira politicka uvjerenja«. Sutradan se beogradska Politika tome vec rugala kao sramnom »padanju na kolena«. Rec »cudo« je prejaka, ali se u Cavtatu ipak dogodilo nesto vazno i kod nas neuobicajeno. Onima koji su jednu ratnicko-patrijarhalnu tradiciju digli na nivo ostrascenog politickog paroksizma, ovo ce delovati kao skandal, ali postoji jos jedna tradicija – ona M. Miljanova koji je »druge branio od sebe«. Izazov je, medjutim, bacen mnogima, a cin ima nesumnjivu moralnu vrednost i od dalekoseznog je znacaja. Najpre, nije se bojao Djukanovic svojih politickih protivnika, koji su se vec oglasili, ali je izazov bacen i S. Mesicu koji »duguje« nesto slicno ne samo nama Srbima nego i Hrvatima i drugima. Zapravo, ovaj hrabri cin najvise govori o M. Djukanovicu samom – ratne 1991/92. on je kao predsednik crnogorske vlade i sam vodio taj nesrecni rat. Sada se kaje i covek licno koji ne izgovara teatralno neke fraze vec se iskreno kaje u ime onih koji su spremni da ga u tom cinu slede. Simboli i signali ovog cina puni su duboke poruke. Ucinio je to Djukanovic – recimo i to – i umesto mitropolita crnogorskog – a Crna Gora ih ima dvojicu – koji je bio duzan da to odavno ucini, i u ime vernika i u svoje licno ime posebno. U ovom cinu ima i opomene i poziva koji ce se nametnuti savesti drugih – u Srbiji ni vlast ni opozicioni lideri jos nisu dorasli jednom takvom cinu i kako se cini nece skoro. Ratnicko-patrijarhalna svest nije samo neka crnogorska privilegija.
Simboli i signali se prepoznaju u reci koja obavezuje, i ovo javno pokajanje je to, ali i znak da se radi o ozbiljnom politicaru.
Nije M. Djukanovic V. Brant niti je ovo nevidjeno cudo. Slavni nemacki kancelar nije sebe licno ukaljao vodjenjem rata, ali je cin utoliko vazniji jer se kod nas doskora nesto slicno nije moglo ni zamisliti. Ovakvi gestovi najavljuju i druge korake, jer pruzene ruke pomirenja najdalje sezu, a javno izreceno pokajanje je moralni zalog u ovim mutnim i jos uvek krvavim vremenima. Djukanovicev gest je i primer hriscanskog svedocenja i hriscanskog angazmana u politici. Bez obzira na »ugao gledanja«, ovaj cin pokazuje da se klupko vecnog zla koje okiva ljude moze samo tako raseci jer do danas niko nije izmislio bolji nacin.
Dogadjaj u Cavtatu je ipak cudo – jer je delo licne ljudske odluke koja se pretvara u divljenja vredan moralni cin.