Ilija Djukic

Sa prvom dekadom juna ove godine prosla je prva godisnjica zavrsetka kosovskog rata 1998–1999. godine, jedinog u kojem drzava Srbija priznaje da je ucestvovala za razliku od ratova vodjenih na prostorima bivse Jugoslavije u poslednjoj deceniji ovog veka i jedinog rata koji je vodio NATO od svog nastanka. Niko od »kosovskih pobednika« nije propustio da obelezi ovu godisnjicu, ali niko tako pompezno kao zvanicna Srbija koja, napokon, takodje sad ima svoj odbrambeni rat kao i ostale bivse jugoslovenske republike.

Da li je rat bio neizbezan

Primereno je ovoj prilici jos jedno pitanje (izgovoreno i napisano, neizgovoreno i nenapisano): da li je moguce da je rat bio neizbezan, kako nas vlast uverava, da je zaista bio jedino resenje koliko god bio logican u sledu i kontekstu nacina raspada bivse Jugoslavije i, narocito, kao rezultat »kosovske politike« rezima i njegovog tvorca. Zasto se u rat uopste uslo kad je njegov ishod bio ne samo predvidiv vec i poznat. Zasto je onda odbijen ugovor iz Rambujea kad se znalo da je njegovo odbijanje casus belli.

Povratak Rambujea

Kakvi god bili odgovori na ova i druga pitanja, Kumanovski sporazum (»Vojno-tehnicki sporazum...« – kako to lepo zvuci: ni pobednicki ni gubitnicki!) sadrzi dve osnovne stvari: oroceno i programirano povlacenje sa Kosova i Metohije svih oruzanih snaga i policije svih vidova Jugoslavije i Srbije i prepustanje–predaju Kosova medjunarodnim oruzanim snagama (NATO). »Kolateralni rezultat« bio je i povlacenje kompletne civilne vlasti Srbije sa Kosova, a sa vojskom, policijom i vlascu egzodus srpskog i nealbanskog stanovnistva sa Kosmeta – broj se, kazu, krece do, pa i preko tri stotine hiljada. Poznata matrica »pobeda« u svim ratovima na tlu bivse drzavne zajednice u kojima Srbija »nije ucestvovala«. Ponovo je pobeda jedne vlasti postala poraz jednog naroda!
Sporazum iz Kumanova je bio i preduslov za usvajanje, u Savetu bezbednosti UN, Rezolucije o Kosovu (unapred pripremljena i usaglasena medju velikim silama sa anticipacijom Vojno-tehnickog sporazuma) cija je vaznost bez glasanja slozno podrzana u SB (ukljuciv Rusiju i Kinu) upravo ovog 11. juna, koja sadrzi tri sustinska kruga pitanja vezana za Kosovo: uspostavljanje vojne vlasti NATO-a (KFOR) na Kosovu nad kojom UN nemaju komandu, zatim stvaranje prelazne civilne medjunarodne (UN) vlasti na Kosovu cime je de facto ustanovljen protektorat Ujedinjenih nacija nad Kosovom i, najzad, u vezi sa buducnoscu Kosova i Metohije koji ostaju u okvirima Jugoslavije (suverenitet) – Srbija se ne pominje – Rezolucija 1244 SB obavezuje na »puno uvazavanje ugovora iz Rambujea«. Onog istog koji je Narodna skupstina Republike Srbije (socijalisticko-julovsko-radikalska + SPO) odbila i time de facto prihvatila povod za vojno-vazdusnu intervenciju NATO-a. Tako se ugovor iz Rambujea vratio natrag, ali vise ne kao ponuda i predlog vec kao obavezujuce uputstvo za uredjenje Kosova i njegov polozaj u sastavu Jugoslavije. Ovo poslednje i jeste izvoriste nezadovoljstva na obe »pobednicke« strane, beogradskoj i pristinskoj, sto izaziva konfuziju i van Kosova i Srbije iako za nju nisu neodgovorni ni medjunarodna zajednica niti njeni predstavnici za Kosovo.

Lekcija za svakog ucesnika

To je pobeda cije pravo znacenje nikad nije objasnila slavodobitna vlast osamucena ucinkom i spontanim nezadovoljstvom gradjana i naroda ukljuciv i povratnike sa kosovskog fronta, a zatim zauzeta »obnovom i izgradnjom« (ubedljiv razlog za novo odlaganje korenitih promena i reformi), a jos vise agresivnom represijom neistomisljenika svih vrsta i boja proglasavajuci ih danonocno za izdajnike, za »pesadiju NATO«, za »natovske stranke«, a u poslednje vreme i za teroriste iako vecina njih nije sedela u Skupstini kada je donosena sudbonosna odluka, niko od njih nije bio na kumanovskim pregovorima niti je vodio razgovore sa Ahtisarijem i Cernomirdinom, a uz to nisu oni izazvali najnoviji i svekoliki unutrasnji i spoljni sunovrat Srbije i Jugoslavije. Da li radikalnim snagama kosovskih Albanaca koje dobro znaju da samo nova Srbija, demokratizovana i uklopljena u Evropu moze, zajedno sa tom Evropom i svetom, da ostvari demokratsko resenje, da li je tim snagama potrebna bolja podrska?!

             Centricna mrtva priroda, 1966.

U medjuvremenu, nadajmo se da je za proteklih godinu dana svak ponesto naucio ili je na putu da to ucini. Srbi sa Kosova da se moraju sami organizovati i saradjivati sa predstavnicima medjunarodne zajednice jer to nema ko da ucini umesto njih; kosovski Albanci da saveznistvo oko jednog cilja ne podrazumeva to isto oko svih drugih, a narocito krajnjeg cilja; medjunarodna zajednica, a posebno SAD, da je biranje saveznika daleko suptilnija stvar nego sto to moze da izgleda; Srbi u »centralnoj Srbiji« da »Moskva suzama ne veruje« ni kad se radi o isporukama gasa i Savetu bezbednosti, ali ni kad se radi o smeni vlasti, a na putu su da nauce i kinesku poslovicu da »Daleka voda pozar ne gasi«.