Razmatranjem stanja i aktuelnih drustvenih odnosa u zemljama u tranziciji, odnosno »zemljama postsocijalizma«, da se posluzimo terminom iz naslova knjige, uz primenu odgovarajuce socioloske i antropoloske aparature u analizi beskrvnog pada socijalizma kao svetskog sistema, ali i vise nego dramaticnog sloma drustva u bivsoj SFRJ, autorka pokusava da osvetli fenomene neocekivanog usporavanja pa i nazadovanja razvojnih procesa u njima.
Neki zajednicki uzroci ovakvih tendencija, usled dugotrajne komunisticke vladavine bez obzira na njegove razlicite oblike i modalitete od zemlje do zemlje, mogu se, u manjoj ili vecoj meri atribuirati gotovo svim ovim drustvima; to su, pre svih, pojava nacionalizma, vracanje tradicionalizmu i rigidnosti u nacinu misljenja i opstajanje jos uvek visokog stepena kolektivisticke svesti, odnosno kolektivizma kao dominantnog vrednosnog kriterijuma. U mnogim od ovih zemalja, pre svega onima sa jako izrazenom krizom identiteta kao posledicom potisnute nacionalne svesti zarad jedne internacionalne ideje, nacionalizam je kao drugi vid autoritarizma nasao pogodno tlo. Nacionalizam, kao i citav proces retradicionalizacije drustva, potpuno je, van sumnje, odvojen od procesa reformi i drustveno-ekonomskog preobrazaja usled proste cinjenice da je jedan totalitarizam zapravo supstituisan drugim. Brzinu promene rezima ocito nije pratila ista takva brzina ozbiljnih drustvenih rezova.
Jedan od bitnih problema koji se postavljao pred istocnoevropske zemlje bio je put kojim treba krenuti kada se rigidni socijalizam ukine. Mali broj zemalja (Ceska, Poljska, Madjarska) projektovao je jasne vizije transformacije kljucnih drustvenih i privrednih institucija. Ostale zemlje su se opredelile za »formalisticke reforme« koje su vise plod politickog pragmatizma novih vlada nego istinske volje da se korenito izmeni nasledjena drustvena konstelacija. Citirajuci Martina Paleusa da »slom komunizma nije kraj utopije...« i da naprotiv »...posle godina stabilnosti i cvrstih odnosa, priblizio se period neizvesnosti koji ce zahtevati otezano traganje za novom ravnotezom«, autorka zapravo zeli da potvrdi svoju tezu da period »tranzicije« ne vodi automatski procesima demokratizacije nego i stranputicama u vidu agresivnog nacionalizma i hermetizma kao nove forme nacina drustvenog misljenja sto vodi novim oblicima autoritarizma. Zemlje u tranziciji su dakle na istorijskom raskrscu: pred njima su dva neizvesna puta, jedan je evolutivni, a drugi retrogradni. A prema autorkinom misljenju, one jos nisu u potpunosti izabrale pravi put, odnosno »nisu presle granicnu liniju posle koje je nemoguc povratak na stari rezim«.
Veliki deo rada odnosi se na raspad SFRJ, tacnije na istrazivanje uzroka njenog raspada. Autorka u mnogim odeljcima analiticki ispravno prilazi ovom pitanju navodeci, u politikoloskoj i socioloskoj literaturi, vec usvojena tri glavna uzroka: 1) Slom komunizma 1989/90, 2) Socioloski plan (pojava nacionalizma) i 3) Antropoloski plan posmatran iz kulturoloske i psiholosko-antropoloske ravni.
Ako se zamerke ne mogu staviti ispravnosti pomenutih uzroka onda, prema nasem misljenju, glavna manjkavost jeste njihov redosled. Redosled je zapravo obrnut sa stanovista realnih istorijskih dogadjanja: sasvim je izvesno da su antropolosko-kulturoloski faktori, odnosno osnovni tipovi kulture bitno, ako ne i determinisano, uticali na kompletnu duhovnu klimu citavog bivseg jugoslovenskog drustva, a posebno njegovog, geografski, istocnog dela (Srbija bez Vojvodine, Crna Gora, Makedonija i delom Bosna i Hercegovina). Klima patrijarhalnih odnosa, jakih plemenskih veza, zadrugarstva kao klice formiranja kolektivisticke svesti (Srbija od Milosa Velikog naovamo nesumnjivo pruza najtransparentniji istorijski primer) dovesce do populizma kao imperativne drustvene norme sa autoritarnim oblikom vladavine, a odatle do ulaska u stvarno totalitarno drustvo samo je korak. Romanticni ideal o naciji–drzavi, kao oblik kolektivne frustracije, vrlo brzo se pod uticajem vrhovnog politickog autoriteta zloupotrebljava i transformise u ekstremni oblik nacionalizma sa ratnim poklicima i atavistickim sklonostima za osvajanjem novih teritorija. Tek u takvim slucajevima, na bazi postojecih antropolosko-kulturnih obrazaca, imamo posla sa socioloskim aspektom, dakle pojavom ekstremnog nacionalizma sa odlikama naci-fasizma i svim posledicama koje je proizveo na nasem tlu.