Sladjana Djuric

Nije ime nego pecat

Za opis sadasnjeg stanja onoga sto bi se moglo nazvati Univerzitet u Pristini mozda je simptomaticna vec sudbina njegovog imena. On je pri svom osnivanju dobio sadasnji naziv. Potom je doslo do promene ukupnih politickih odnosa u kojima je on, kao neka vrsta simulakruma drzavnog statusa, dobio ime Univerzitet Kosova. Zatim mu je osamdesetih godina ponovo vraceno prethodno ime. Ali, tek sto je to ime ponovo zazivelo, on se, od univerziteta sa nastavom na dva jezika podelio u dva jednojezicka univerziteta. Ova borba oko naziva samo je centralna tacka raznih obrta u permanentnom sukobljavanju oko ukupnog sazvezdja – drzavnih pecata, redosleda jezika na dokumentima i sl. Svi sukobi na ovom univerzitetu i oko njega nisu bili samo sire politicki, nego skoro iskljucivo drzavotvorni. Otuda se i ovaj tekst tesko moze tematski uklopiti u rasprave o uticaju posebnih zakonskih odredaba na sudbinu i rad univerziteta. Sto se zaposlenih na Univerzitetu u Pristini tice, jedino i iskljucivo je bila vazna cinjenica ko donosi neki zakon. O sadrzajima se skoro i nije diskutovalo, odnosno oni su osporavani i kritikovani samo ukoliko ih je propisivala »suprotna« strana. Za Albance je vec cinjenica da je zakon predlozen od strane albanskih »pravnih eksperata« bivala dovoljnim razlogom za njegovo prihvatanje. Srbi su se, opet, zadovoljavali i samom cinjenicom da je neki nov zakon propisan od strane administracije iz Srbije. Samim tim je to za jedne ili druge bio »dokaz« politicke moci sopstvenog etnikuma.
Iz tih razloga se i protestovalo i demonstriralo i bojkotovala nastava, potpisivale peticije, memorandumi itd. Ne postoji nijedna ozbiljnija javna i grupna manifestacija volje koja nije, u krajnjoj instanci, bila nekako drzavotvorno motivisana. Cak su i sve aktivnosti na nastavno-naucnom planu i sve diskusije o njemu i bile u skladu sa navedenim osnovnim kursom ili, ako tako nije bilo, onda kurtoazno i rutinski otaljavane.
Takva generalna linija u sukobu oko Univerziteta u Pristini moze se iscitati i iz rezimea njegovog sadasnjeg stanja. Taj rezime je, dakle, istovremeno i rezime ovih sukoba. Prethodno podeljeni jednojezicki univerziteti, sa istim nazivom, sada se nalaze na dve razlicite teritorije.

Od postanka do rastanka

Prvi fakulteti ovog univerziteta otvoreni su ranih 60-ih godina uz, naravno, potpunu kadrovsku i materijalnu potporu Beogradskog univerziteta. Narastanjem broja fakulteta, koji su najcesce u pocetku funkcionisali kao isturena odeljenja fakulteta u Beogradu, pocetkom 1970. godine formira se Univerzitet u Pristini. Najpre se nastava na ovom univerzitetu odvijala u istim prostorijama, a obzirom na nacionalni sastav nastavnog osoblja nastava se izvodila na srpskom jeziku. Koliko je siri politicki kontekst oduvek bio glavni referentni okvir u kojem su se desavale sve promene na ovoj instituciji vidljivo je i po posledicama Brionskog plenuma SKJ. Vec od jeseni 1966. forsirano se podstice odrzavanje nastave na albanskom jeziku i u slucaju da je na predmetu angazovan makar asistent Albanac.
Sedamdesetih godina se, sto je opet bilo sasvim u skladu sa opstim politickim ambijentom u pokrajini, univerzitet uvecava cudovisnom brzinom kada je rec o nastavi na albanskom jeziku. Na ideoloskom planu dominira koncept snazenja nacionalne svesti. Stepen doslednosti u sprovodjenju ovog koncepta kao i razmere njegove prihvacenosti medju Albancima najbolje su se mogli sagledati u studentskim demonstracijama (tada okarakterisanim kao kontrarevolucionarne, kasnije iredentisticke, pa zatim separatisticke) iz marta 1981. Sa otvorenim zahtevom za konstituisanjem Kosova kao republike, ove demonstracije su, predvodjene studentima i nastavnicima, potekle sa Univerziteta.
Otvoreno i javno politicko zalaganje za promenu statusa pokrajine bio je glavni sadrzaj zivota ovog univerziteta tokom 80-ih godina. Rad Univerziteta ovih godina tesko se moze smatrati regularnim. Zbog cestih i masovnih demonstriranja Albanaca bilo je tesko fizicki obezbedjivati normalno funkcionisanje fakulteta. U periodu izrazitijih fizickih sukobljavanja demonstranata sa saveznom policijom tadasnje Jugoslavije, studentski domovi su zatvarani, skolske godine naprasno prekidane.
Posle promena ustavnog okvira i politickog uredjenja u Srbiji krajem 80-ih i time promena u statusu AP KiM, studenti na albanskom jeziku su bojkotovali nastavu. Nastavnici sa nastave na albanskom jeziku su jos neko vreme zadrzavali radni odnos na fakultetima na kojima vise nije bilo studenata Albanaca, iscekujuci dalji razvoj dogadjaja. Nakon nekih godinu i po bojkota veliki broj nastavnika na albanskom postao je tzv. tehnoloski visak. Onima za kojima je bilo potrebe ponudjeno je da rade u nastavi na srpskom jeziku. Neki od njih su to prihvatili. Medjutim, zbog ogromnog pritiska i pretnji sunarodnika u nastavi ih je ostalo vrlo malo.
Univerzitet sa nastavom na albanskom jeziku nastavio je kasnije rad u razlicitim privatnim prostorijama, a finansiran je sredstvima koja su uglavnom poticala iz emigrantskih fondova kao i sredstvima prikupljenim od strane tada formiranih poreskih fondova. Nastavno-naucni proces se odvijao bez ikakvog uvida sire strucne javnosti. Zanimljivo je, na primer, pretpostaviti kako su studenti medicine savladavali svoju struku bez klinika, laboratorija, opreme. I u takvim uslovima, medjutim, albanske kolege su obavestavale o velikom broju diplomiranih studenata, odbranjenih magistarskih i doktorskih teza.
U drugoj polovini 90-ih poceli su razgovori izmedju predstavnika prosvetnih i politickih autoriteta medju Albancima i predstavnika Vlade Srbije, koji su rezultirali podelom postojecih univerzitetskih prostorija izmedju dva tadasnja univerziteta u Pristini. Time su drzavne vlasti priznale ono sto se godinama na zvanicnom nivou precutkivalo, cinjenicu o tome da na Kosovu vec skoro deceniju funkcionise paralelna visokoskolska mreza kojoj ce se sada, pod pritiskom medjunarodnih snaga, ustupiti (tada se mislilo) barem polovina skolskih objekata i sredstava. Medjutim, taman sto je taj proces dovrsen pocelo je bombardovanje i posebno krvav rat na Kosmetu.

Epilog?

Posle potpisivanja rezolucije 1244 i dolaska KFOR-a, u Pristini je nastalo jedno uzasno stanje praceno totalnom anarhijom i bezvlascem. Najveci deo nastavnog i pomocnog osoblja, kao i studenata, napustio je Kosmet vec prvih dana juna, zajedno sa vojskom i policijom. Ubrzo je poceo surovi progon nastave na srpskom i iz ostatka prostorija. Najdrasticniji primer toga je masakr jednog nastavnika i sluzbenika u prostorijama Ekonomskog fakulteta. Ubijanje ovih kolega oznacilo je i kraj fizickog prisustva onog manjeg dela nastavnika i saradnika univerziteta koji su gajili iluziju o fizickoj sigurnosti pod okriljem medjunarodnih snaga.
Na jednom od poslednjih okupljanja preostalog nastavnog osoblja u prostorijama Rektorata prvih dana jula, a nakon izjava odgovornih oficira KFOR-a da nam ne mogu garantovati bezbednost, jer su i sami »zbunjeni« surovoscu kojom se Albanci odnose prema preostalim Srbima, i najveci optimisti su uvideli da se mora otici. Donosenje mucne odluke o napustanju svojih domova u koje, tada smo vec znali, verovatno necemo nikada vise da se vratimo, bilo je dodatno ubrzano dolaskom koleginice sa Fakulteta fizicke kulture cijeg su muza, inace Turcina, te noci masakrirali Albanci.
Tadasnji rektor Univerziteta je samo glasno definisao dilemu uzasnutih nastavnika: da li da sa Kosova krenemo individualno ili da pokusamo da za taj put obezbedimo oruzanu pratnju do granice. Surovo nas je pogodila vest da je drzavni vrh koliko sutradan smenio rektora koji se osmelio da takvom izjavom siri »defetizam« medju nama. Setimo se samo da je zvanicna politicka kampanja u julu bila u stilu »sve je u redu, ljudi se masovno vracaju na Kosovo, sacuvan je drzavni suverenitet i integritet zemlje, treba ostati u svojim domovima«, cime se trebala ilustrovati »istorijska pobeda«. Nase ostajanje na Kosmetu bi u svakom slucaju bilo plodno. Ukoliko bi se, a u to vise niko nije verovao, stvorili kakvi-takvi uslovi za nas opstanak, eto dokaza o velicanstvenosti pobede. Ukoliko bi se, medjutim, nastavilo sa odstrelom preostalih, svakom sledecom zrtvom bi se moglo mahati kao dokazom da se rezolucija ne sprovodi dosledno.