Po hitnom postupku, 3. maja ove godine, Skupstina Srbije je Zakonom o dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljistu nametnula vlasnicima neobradjenih njiva do sada nevidjene poreze, 10 do 100 hiljada dinara po hektaru, i zapretila da ce im, ukoliko ne plate, uzeti imanja. Zakon je stupio na snagu 1. juna i do tog dana republicka Vlada trebala je uredbom da definise sta je neobradjeno zemljiste, stepen zapustenosti tla, iznos poreza iz pomenutog raspona, nadlezne da sve to odrede i ostalo sto Zakonom nije precizirano. Elem, ni dva meseca posle uvodjenja hitnih poreza i zurbe kojom je to uradjeno (poslanicima je tekst podeljen pred pocetak zasedanja), Vlada nije donela uredbu. Doduse, ni Zakon u medjuvremenu nije oboren, mada su sindikati, stranke i seljaci zestoko reagovali na nov namet, niti je ministar poljoprivrede Jovan Babovic podneo ostavku koju je trazila koalicija Vojvodina. Drakonski porezi su ostali, mozda kao mrtvo, ali ipak slovo na pravno validnom papiru.

Pripreme »za skok«

Drzava se do sada nije izjasnila o tome da li ce i kada vlasnicima imanja poslati cinovnike sa poreskim kaznama, ali zato ogorceni protivnici Zakona ne samo da ne cute, nego spremaju i protivmere. »Vlada Srbije strahuje od revolta poljoprivrednika i nece se usuditi da donese uredbu kojom bi pocela da ubira nove poreze«, za Republiku kaze Djordje Garabandic, predsednik Nezavisnog sindikata zemljoradnika i predsednik Evropske federacije sindikata. On tvrdi da ukoliko bi drzava pocela »najavljenu poresku pljacku, seljaci bi zakrcili drumove i ulice i ta uredba bila bi poslednji potez rezima prema poljoprivredi«. Garabandic otkriva da su clanovi Nezavisnog sindikata spremni na protivudar, psenicu ce zadrzati u ambarima, a mleko koristiti za ishranu stoke.
Za sada su radikalne mere obe strane u fazi »priprema za skok«, s tim sto drzava, kojoj po prirodi stvari pripada pocetni udarac, okleva. »Drzava se priprema za kaznjavanje seljaka zato sto nije spremna da pomogne poljoprivredi«, kaze Garabandic i navodi »ono sto samo kod nas uspeva« da dva litra mleka staju koliko pola litre piva, a tri litra mleka koliko litar mineralne vode. On smatra da bi cena litre mleka i goriva trebala da bude ista, da bi trebalo da dva kilograma psenice staju koliko litar goriva, a da kilogram vestackog djubriva i psenice treba da imaju istu vrednost. U saveznoj i srpskoj komori, jos nekim drzavnim institucijama i medju nezavisnim ekonomistima, dakle u formalno »suprotnim taborima«, reagovali su na slican nacin kao Garabandic. Pogotovo sto je, uz sve nevolje, ratare zadesila i susa, pa ce, prema procenama komora, psenice iz tekuce zetve biti samo za domace potrebe. S tim sto je i »domace« ove godine postalo prilicno rastegljiv pojam. Crnoj Gori je stiglo zito iz SAD, kosovskim Albancima verovatno nece stici iz Srbije, a predsednik koalicije Vojvodina Dragan Veselinov pozvao je vojvodjanske seljake »da ne prodaju zito drzavi, jer bi ga zapravo prodali Mirku Marjanovicu i njegovoj firmi Progres«. Veselinov ocenjuje da su otkupne cene psenice namerno depresirane i da je to osnovni razlog sto ce ovogodisnji rod u Srbiji iznositi najvise 1,6 miliona tona, dok su potrebe (za ljudsku i stocnu ishranu) 2,2 miliona tona. Susa, lose agrotehnicke mere, odnosno doprinos drzave poljoprivredi, nezainteresovanost seljaka za slabo placene useve, sve je to doprinelo da ovogodisnji rod psenice omane. Ali, kako tvrdi Garabandic, to nije razlog za oklevanje Vlade Srbije da oglobi seljake. Osilili su se, reaguju, spremni su na bunt i zbog takvog njihovog raspolozenja, prema misljenju Garabandica, nove zakonske kazne came u nekoj fioci.

»Neka nam drzava vise ne pomaze«

Zakon o, kako to ocenjuje Veselinov, »legalizovanoj pljacki i masovnoj eksproprijaciji«, i dalje je na snazi, mada ga, recimo, Bosko Mijatovic, saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu, smatra neustavnim, »jer njime drzava ogranicava slobodu gradjana da raspolazu svojim posedima«. To je ujedno i razlog sto je Fond za razvoj demokratije najavio da ce pokusati da obori ovaj zakon pred Saveznim ustavnim sudom. A Mijatovic za Republiku kaze da je u Nacrtu ustava Srbije iz 1990. bila predvidjena obaveza seljaka da obradjuju zemljiste, ali se od toga odustalo. Odnosno, kako tvrdi, u vazecem Ustavu nema osnova za kazne propisane Zakonom o dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljistu. Ovim propisom je drustvenim i mesovitim preduzecima, zadrugama i privatnim vlasnicima gazdinstava nametnut porez na neobradjeno obradivo poljoprivredno zemljiste od 10 do 50 hiljada dinara po hektaru (5 do 25 prosecnih plata u Srbiji), zavisno od katastarske klase. Porez na neobradjene plantaze vocnjaka i vinograda iznosi 50 000 dinara (25 plata) po hektaru, a duplo (50 plata) za svaki hektar plantaza sa sistemom za navodnjavanje. Rezim nije obelodanio otkud mu procena da vlasnici imanja kojima se poljoprivreda i inace ne isplati zbog niskih (drzavnih) otkupnih cena roda, imaju para za novi harac. Kao ni zasto se drzavi pocetkom maja ucinilo da je neobradjeno zemljiste zgodna prilika za popunu budzeta. Vlasnici zemljista, inace, vec placaju katastarski porez na procenjeni prihod, bez obzira na to da li ga ostvaruju ili ne. Drzava je, medjutim, namerila da uvede neki svoj red, pa je pomenutim zakonom cak zapretila da ce svima koji ne plate dodatne poreze oduzeti zemlju na deset godina i dati je drugima na koriscenje. »Na stotine hiljada hektara u Srbiji nalazi se u ponudi za arendu, ali ljudi nece da se prihvate neisplativog posla«, navodi Veselinov jos jedan razlog za besmislenost zakona o prinudnoj obradi njiva, kazni, pa eksproprijaciji. »Legalizovanom pravu na grabez«, kako kaze. Seljacima drzava nije platila ni lanjski otkup, prosle godine ih je za pretproslu letinu umesto parama delom castila cekovima za »Simpov namestaj«, a penzionisani zemljoradnici krajem maja dobili su prvi deo penzija za jun 1998. Poslednji pokusaj otimacine od ratara, po minimalnom porezu od 10 000 dinara po hektaru, doneo bi drzavi 2,5 milijarde dinara. Toliko je rezim planirao da uzme i od prodaje »svojih« lokala (dobio je 1,5 milijardu). U oba slucaja »radi obnove« (razrusenog NATO bombama), koja je izgleda postala dezurno objasnjenje za sva velika zahvatanja iz dzepova osiromasenih radnika, seljaka i penzionera.
Na krilaticu celnika rezima »poljoprivreda je nasa sansa« Garabandic odgovara da to jeste njihova sansa, jer »drzava nas je svojom brigom osiromasila do te mere da joj je preostalo samo jos da prisvoji gazdinstva«. On porucuje – »neka nam drzava vise ne pomaze«. Sudeci po ucestalim posetama stranackih i ostalih rezimskih licnosti poljoprivrednim dobrima, a pred zetvu, i njihovim vatrenim izjavama nasred njiva o »najvecem nacionalnom interesu«, izgleda da se nece lako okanuti seljaka.