»Radio sam po svojoj savesti, znanju i striktno primenjivao Zakon o krivicnom postupku. Savest  mi je mirna i nalazim da u radnjama okrivljenih, Momcila Veljkovica, Radojka Lukovica i Nebojse Sokolovica, nema osnovane sumnje da su izvrsili krivicno delo ubistva u pokusaju, te prema tome nema nikakvog razloga za odredjivanje pritvora. Stoga okrivljene pustam na slobodu«, izjavio je istrazni sudija Okruznog suda u Pozarevcu Bosko Papovic.
U drzavama sa normalnim politickim okolnostima i uredjenim pravnim poretkom, ovakvo sudijsko obracanje jedva da bi zasluzivalo nasu paznju; sasvim je, naime, prirodno da sudija ima pravo da na osnovu obavljenih istraznih radnji na takav nacin formulise svoju izjavu. I ne samo pravo: njegova je duznost, prema ustavu, da na zakonit nacin obavlja sudsku vlast, nepristrasno, bez mesanja sa strane, pri cemu mu je jedini kriterijum pravda, a orijentir sopstvena savest. Ali, u Srbiji pretpostavke normalnosti odavno se tesko mogu zamisliti pa je svaki onaj sudija koji se doslovno drzao ustava i zakona, pokusavajuci da sudstvu vrati autoritet i dostojanstvo nezavisne i autonomne vlasti, bivao ne samo kritikovan vec i razresen. Javnosti najpoznatiji slucajevi razresenja sudija Ustavnog, odnosno Vrhovnog suda Srbije samo su vrh ledenog brega stanja u danasnjem sudstvu. Stoga je sukob okrivljenih Veljkovica, Lukovica i Sokolovica sa obezbedjenjem diskoteke »Madona« u Pozarevcu, vlasnistvo Marka Milosevica, sina predsednika SRJ, zavrsio tako sto su upravo okrivljeni izvukli deblji kraj (bukvalno su premlaceni od Markovih gorila, samo zato sto su podrzavali organizaciju Otpor), a potom i neosnovano optuzeni za »pokusaj ubistva« i za »pomaganje u pokusaju ubistva«.
Drzavni mediji i pozarevacka vlast ukljucujuci i sudsku odmah su zauzeli poznat stav da se tu ne radi samo o eventualnom krivicnom delu, ovde nije rec o prekrsiocima zakona i ovu izjavu nije dao »tamo neki istrazni sudija«. Ovo je, prema misljenju rezima, dakle izvrsne vlasti (kojoj sudska mora da polaze racune kao poslusna kci majci posle vecernjeg izlaska sa momkom), politicka stvar, ovde se radi o »fasistickoj bandi NATO placenika« koji su se »drznuli« da u gradu Pozarevcu 2. maja dignu glas protesta protiv jedne nasilnicke oligarhije. Pri tom, prema misljenju rezima, nebitno je sto su oni sami zapravo zrtve.
Zato je lokalna vlast odmah podigla nivo »borbene gotovosti« na najvisi stepen. Pogotovo kada je sudija Papovic najavio da mu je savest preca od bilo cega drugog i sto je »jos gore« od bilo koga drugog. »Nemam hektar obraza«, kazao je Papovic, »da bih bacio svoju sudijsku cast pod noge«. Sudija Papovic ima trideset sedam godina radnog staza u pravosudju. On je hrabro odbio da izvrsi naredjenje izvrsne vlasti da se trojica »bandita imaju zatvoriti, osuditi i tacka«. Stoga je vec sutradan, u utorak 9. maja, Krivicno vece Okruznog suda u Pozarevcu, kojim je predsedavao licno predsednik Okruznog suda, Slobodan Coguric, ponovo odredilo pritvor za okrivljene, uprkos neslaganju istraznog sudije Papovica. Zato ne cude izjave uglednih pravnika koji tvrde da je ta odluka bas kao i cinjenica da Krivicnom vecu predsedava predsednik Okruznog suda in persona, usledila na direktan pritisak vlasti iz Beograda.
Ali, to otvara novo pitanje: ako vladika sam sluzi liturgiju u maloj seoskoj crkvi u odsustvu zivog i zdravog popa, nije li to znak popovske neposlusnosti vladiki koji cini verska bezakonja? Slucaj pozarevackog pravosudja nam upravo pokazuje da bi se moglo raditi o »opasuljivanju« mnogih sudija koji se, istina, javno ne izjasnjavaju iz straha za svoju egzistenciju, ali koji su sve manje spremni da budu poslusnici rezima. Zato mnogi s pravom smatraju da je Papovic odbranio cast sudijske profesije. Premda on nije ucinio nista vise od onoga sto se u demokratskim i pravno uredjenim drzavama smatra normalnim.