»... masinbravar bez zaposlenja i aforisticar iz Knjazevca Boban Miletic zvani ‘Bapsi’... otac troje maloletne dece... zbog krivicnog dela povrede ugleda SRJ iz cl. 157 st. 1 KZ SRJ sto je dana 18. decembra 1998. godine, u domu kulture u Knjazevcu, na promociji svoje knjige ‘Srbijo, majko, placi’, javno izlozio poruzi predsednika Savezne Republike Jugoslavije – Slobodana Milosevica u vezi sa vrsenjem njegove funkcije, na taj nacin sto je, obracajuci se prisutnim licima, citirajuci pojedine tekstove iz knjige rekao: ‘Samo Sloba Srbiju spasava – svojom ostavkom’, ‘Jedva cekam da zagrlim Vodju, kakva bi to Spanska kragna bila’, ‘Vodja je lud. (A ja sam, izgleda ludo hrabar’, kako tacno glasi ovaj aforizam – prim. J. D.), ‘Vodjo, popni se na vrh Beogradjanke i iskoraci. Bice to mali korak za tebe, ali veliku za Srbiju’, ‘U zemlji nenormalnih ljudi, sasvim je normalno da vlada najnenormalniji’, ‘Samo da znas Milosesku, procices gore nego Causesku’, ‘Hocemo mir, ali ne po svaku cenu, tebi se obracam druze kretenu’, ‘Druze Vodjo, neka, neka, tvoja te bandera ceka’, ‘Mesto: bunker, Dobanovci, u bunkeru kao rovci, oko bunkera straza, u bunkeru gorile ne mogu da prodju (treba: pridju – prim. J. D.) musica ni pile. Noc. Sve normalne hvata prvi san. Moze li da spava drug Slobodan?... Dzaba straza i gorile, u bunkeru a i oko vile, nema ludak miran san’, i tom prilikom preko sedamdeset primeraka navedene knjige, sa navedenim tekstovima, poklonio ucesnicima promocije... za koje ga delo sud O S U Dj U J E na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) meseci... na sta je dozvoljena zalba u roku od 15 dana...«, stoji, izmedju ostalog, u presudi izrecenoj u ime naroda, kojom se prvi put posle famoznog sudjenja Vunenim vremenima Gojka Djoga sudilo knjizi, odnosno jednom literarnom delu, a presuda bila zatvorska kazna njenom autoru.
Pretres koji je doveo do ove presude Bobanu Mileticu Bapsiju vodjen je u Okruznom sudu u Zajecaru pred sudijom Veroljubom Cvetkovicem, a po optuznici javnog tuzioca Dusana Djurica, sto je vazno da se zabelezi i zapamti za istoriju pravosudja poslednjeg evropskog totalitarizma na delu, upravo u punom zamahu, na izmaku devedesetih godina koje ce upotpuniti politicku sliku Srbije, pogotovo u predmetu fakticnog stanja umetnickih sloboda i demokratije, koje se toliko naglasavaju u prigodnim, svecarskim politickim govorima perjanika vladajuce koalicije kojih je svakim danom sve vise – upravo u obrnutoj srazmeri sa defaktnom situacijom sveopste agonije i propasti.
Sud nije odgovorio, doduse nije ni bio duzan, ali bas zbog toga ostaje neprijatna cinjenica koja svedoci da je ova presuda doneta izvan te sudnice, na dva, izmedju mnogih, bitna pitanja. Najpre, ukoliko se stvarno radi o »narusavanju ugleda predsednika SRJ Slobodana Milosevica«, kako to da su jedino okruzni tuzilac i sudija tako zakljucili na osnovu citanja pomenutih aforizama? Da li mozda i oni sami, intimno, smatraju da se »inkriminisane« reci mogu zaista odnositi samo na predsednika Slobodana Milosevica pa se time pridruzuju onima koji, moguce, isto misle. Time bi se mogao objasniti i sledeci navod iz presude: »Sud utvrdjuje da se i tekstovi, koji su citirani u prethodnom delu obrazlozenja i u izreci ove presude, a u kojima se pominju reci ‘vodja, najnenormalniji, kreten’ a za koje tekstove je nesporno da ih je optuzeni napisao, a na promociji kazivao opt. Boban Miletic, odnose na predsednika Savezne Republike Jugoslavije – Slobodana Milosevica« – sic! I drugo, i da je to tako kako su tuzilac i sudija razumeli, posto je ova »predsednicka poruga« izneta u literarnoj, dakle umetnicki priznatoj formi, po pozitivnom zakonodavstvu nije joj moguce suditi kao umetnickom (niti naucnom) delu bez obzira sta u njemu pise, odnosno koji se esteticki stavovi (ili koje se egzaktne cinjenice) u tim radovima iznose. (Cinicno prizeljkujem da ovaj nerazumni propust nikako nece omaci ispravci piscima buduceg Zakona o terorizmu.)

                                                Terasa, 1967.

Karakteristicna cinjenica je takodje da ni svi zahtevi odbrane, advokata Mileta Petkovica iz Bora, Momcila Ristovica i Aleksandra Djordjevica iz Zajecara, Gradimira Nalica i Dusana Ignjatovica iz Beograda, nisu uzimani u obzir. A medju vaznije spadaju sledeci: izuzece okruznog sudije i tuzioca zbog osnovane sumnje u pristrasnost (jer su clanovi SPS-a pa time po dve osnove podredjeni »ostecenom«: i kao predsedniku SRJ i kao predsedniku SPS-a, i pored toga sto ovakva »akumulacija« funkcija protivreci slovu Ustava), te da se zbog navedenog razloga sudjenje obavi na Kosovu ili u Crnoj Gori. Zatim, da se uzmu u obzir izjave svih svedoka da Boban Miletic na pomenutoj knjizevnoj veceri nije izgovorio »inkriminisane« aforizme, potom, da se pozovu novi svedoci medju kojima i poznati satiricar Milovan Ilic Minimaks koji je objavljivao Mileticeve aforizme na Radio-Beogradu, najzad da svedoci i Slobodan Milosevic (ili njegov predstavnik) »na okolnost« iz optuznice – da li se on licno oseca ostecenim zbog sadrzaja ove knjige. Sud je kao krucijalni zahtev odbrane cak odbio da se izvrsi strucno vestacenje da li je Mileticeva knjiga uopste literarno delo. A to je krunski dokaz, uprkos svim obrazlozenjima i upinjanjima tuzioca i sudije da dokazu suprotno, sto otkriva da im savest i zakletva nisu u skladu sa dobijenim nalogom (»A sad svi na svoje zadatke« i tome slicno). Itd.
Da su ti opravdani zahtevi uzeti u obzir ne bi se dogodilo da sudija »previdi« i dve materijalne greske koje je okruzni tuzilac nacinio u optuznici: prvo, u vreme izdavanja knjige (maj 1997. godine) Slobodan Milosevic nije bio predsednik SRJ, drugo, pomenute veceri nije odrzana promocija ove knjige vec knjizevno vece na kojem je, pored Miletica, ucestvovalo jos desetak aforisticara koji su citali i govorili svoje tekstove. No, te cinjenice, prirodno iz istih razloga, poput tuzioca, nisu brinule ni sudiju kod izricanja presude. Nije ga upozoravalo da se nalazi na pravnoj stranputici ni to da je knjiga kojoj je sudio katalogizovana u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu pod brojem 886.1-84, pa je ocigledno i onima koji nece da vide da se radi o literarnom delu koje je izuzeto od mogucnosti bilo kakvog progona, bas kao i njen autor.
No, ako se mogao predvideti pravac i ishod ovog procesa, krajnje je zacudjujuce da profesionalna udruzenja (knjizevnicka, PEN-a), niti pojedinci (profesori knjizevnosti, aforisticari, satiricari, akademici koji su sa vicevima postali srpski »besmrtnici«) koji se bave istim ili slicnim poslom nisu ispoljili ocekivanu solidarnost sa Bobanom Mileticem Bapsijem niti su se oglasili oko ovog sramnog sudjenja i osude – izuzev protesta Foruma pisaca. Valjda se ceka da prvo iz inostranstva stigne podrska, kao u slucaju Flore Brovine, pa tek onda da se probude njihove davno uspavane savesti. Tada ce ipak biti kasno za pranje moralno umazanih biografija.
Razlozno pitanje bi mozda bilo zasto je ova sudska farsa uopste bila odrzana i kome je ona trebala? Sam Boban Miletic je odgovor formulisao na sledeci nacin: »Ne plase se oni mene, druge plase sa mnom«. Tacno, potrebno je u ovim za rezim izuzetno opasnim vremenima, kada moze lako i iznenada doci do preokreta i demokratske promene vlasti, da se u njihovim tradicionalnim bastionima (kakva je Timocka krajina) narod zadrzi u sto je moguce vecem strahu od svih koji drugacije misle. To dokazuje i sve veci i drasticniji progon clanova Otpora i aktivista demokratskih stranaka upravo u tim podrucjima, koji su izlozeni besomucnoj torturi i protivzakonitom tretmanu za koji se cak zainteresovala i kancelarija Visokog komesarijata za ljudska prava Ujedinjenih nacija, sto sve ukupno i sa ovim »pikantnim detaljima« komplikuje ionako nezavidan medjunarodni polozaj SR Jugoslavije. No, to je zasigurno najava nastavka naseg daljeg i ubrzanog sunovrata kojem se najnize granice jos uvek ne mogu sa sigurnoscu nazreti.