Centar za antiratnu akciju ciji je direktor Vesna Pesic, odrzao je 23. maja panel raspravu radi definisanja dogadjaja na politickoj sceni i kratkorocnog i dugorocnog ponasanja opozicije.
Sociolog Slobodan Antonic izrazio je sumnju da ce Milosevic pristati na izbore ukoliko postoji i najmanja mogucnost da ih izgubi. Pogresno je sto opozicija postoji samo kao »opozicija za izbore«, umesto da postoji sirok gradjanski otpor, smatra Antonic. Da bi gradjani pristali da rizikuju sigurnost, na celu opozicije su potrebne drugacije licnosti. Antonic je preporucio opoziciji da planira »otpor rezimu u naredne tri godine, umesto sto misli da ce rezim otici za tri meseca«.
Politikolog Vladimir Goati tvrdi da opozicija deluje u uslovima neproglasenog vanrednog stanja i da involucija rezima vodi ka sultanatskom poretku. Rezim pokazuje dinasticke pretenzije, njegova socijalna osnova je suzena, dok opozicija deluje na malom prostoru. Nju ocekuje gladijatorski posao za koji je potrebna odanost i spremnost na rizik, a te osobine nedostaju vecini, primetio je Goati. Ko ne poseduje tu odlucnost, ne treba da ostaje u opoziciji, rekao je Goati dodajuci da rezim zeli da ovekoveci sadasnjost i da bez velikog i dugog pritiska nece otici jer je u toj igri ulog zivot.

Podeljeno drustvo

Goati ne veruje u spontano urusavanje rezima, nego u uporan demokratski pritisak u kojem je vazno aktivno ucesce opozicionih lidera, a ne samo njihovo pozivanje gradjana da vrse pritisak. S obzirom da su svi akteri opozicije saterani u mali camac i da su zbog velike blizine moguce »alergijske reakcije« kao i selektivni udari rezima koji racuna na ravnodusnost ostalih zbog borbe za sopstveno prezivljavanje, Goati preporucuje da se pribegne semama siroke saradnje po uzoru na zemlje istocne Evrope, sto bi demokratskom pritisku, ciji bi cilj bio postovanje ustava, prava i sloboda i raspisivanje ravnopravnih izbora, dalo vecu snagu. Ilustrujuci odnos snaga u drustvu na osnovu vise empirijskih istrazivanja, Goati je rekao da opozicija ima nadmoc u odnosu na vlast od 1,5 i 1,3:1, ali da uprkos tome vreme ne radi za demokratiju jer izolovani autoritarni rezimi mogu da opstanu desetinama godina.

Nova srednja klasa

Upecatljiv snimak podeljenog drustva dao je i statisticar Srdjan Bogosavljevic. On tvrdi da u statistici srednja klasa ne postoji, ali je ima na ulici, u automobilima, kafanama i buticima. Ljudi iz medjunarodnih humanitarnih organizacija zbunjeni su tom slikom s obzirom da zvanicna statistika ukazuje na katastrofalno stanje: svaki sesti gradjanin je nezaposlen, prosecna plata je 80 maraka, 1,3 miliona penzionera prima penziju od svega 50 maraka. Bogosavljevic primecuje da se pojavila »nova potrosacka klasa koja ne govori engleski, ali koja trosi«. Pokusavajuci da odgovori na pitanje koliki je taj sloj i sta predstavlja u politickom smislu, Bogosavljevic je naveo da tom sloju pripada oko 400 hiljada ljudi, pretezno vlasnika radnji i preduzeca, onih koji su se snasli, ali nisu kriminalci i profiteri. Kao biraci na izborima, oni su neopredeljeni. Smatraju da je vlast losa, ali se boje promena. Oni su za opoziciju iz mode, ali su svesni toga da ih ona nije zastitila ni u gradovima u kojima je na vlasti. Otuda nova srednja klasa nema interesa da glasa, mada je njen dugorocni interes u promenama.

I ekonomista Miroljub Labus identifikovao je »zajednicu protiv promena«. On smatra da 50 odsto biraca ne zeli promene jer imaju korist od ovog sistema. U njih ubraja profitere, vlast i deo nove srednje klase. U »zajednicu protiv promena« Labus svrstava i one koji ne mogu da plate troskove potrosacke korpe, a takvih je trecina stanovnika. Mnogi bi hteli personalne promene, a ne promenu sistema, jer to donosi velike rizike. Nasuprot ovoj zajednici, »zajednicu za promene« cine intelektualci, strucnjaci, sindikati, dok opozicija jos nije pristupila. Labus se zalozio za siroki pokret solidarnosti (poput onog u Poljskoj), ali je primetio da su politicke partije nespremne da u njemu ucestvuju, jer one takozvani »treci sektor« dozivljavaju kao konkurenciju, sto je lose.

Akcenti iz rasprave

Osvrcuci se na skepticnost Goatija, Labusa i Bogosavljevica, Aleksandar Nenadovic je upitao koliko njihova skepsa ima opravdanja s obzirom da kriza u Jugoslaviji »dramaticno zavisi od resenja iz inostranstva«, kao sto, uostalom, i sudbina Balkana zavisi od resenja krize u Jugoslaviji.
Nebojsa Popov je primetio da veliki broj gradjana Srbije smatra da je nemoguce pobediti vlast ako joj se ne suprotstavi ujedinjena opozicija, zajedno sa nevladinim organizacijama i ekspertima. U javnom zivotu ima suvise lepih zelja i velikih poduhvata iz oblasti psihologije, ali nemamo odgovora na pitanje sta su uradili Draskovic i Djindjic na rasturanju dosadasnjih pokusaja da se objedine drustvene snage. Nasa je obaveza da objasnimo zasto nema te objedinjene snage koja bi bila kadra da se suprotstavi rezimu i kakve posledice nastaju iz te cinjenice, rekao je Popov.
Polemisuci sa Labusovim optimizmom u pogledu efekata nekih programa po demokratsko uverenje gradjana, Djordje Vukadinovic je rekao da situacija nije takva da bi se sirio optimizam i da bi se »olako obecana brzina« vracala kao apatija i razocaranje. Kada je rec o demokratskoj opoziciji, Vukadinovic smatra da treba videti sta je njen cilj: plisana pobuna ili ravnogorski ustanak, sporazumevanje sa vlascu radi pacifikacije ili radi ministarskih mesta.
Ponudjena su i dva pogleda na ulogu Rusije u resavanju nase krize. Prema Vladimiru Veresu, Jugoslavija je za Rusiju instrument u globalnoj politickoj igri oko Cecenije i Sporazuma o razoruzanju sa SAD, i zato ne treba ocekivati da ce Rusija odigrati presudnu ulogu u nasim problemima. Mihajlo Mihajlov, analiticar iz Instituta za medjunarodne odnose u Vasingtonu, naprotiv, smatra da se Rusija u ideoloskom smislu veoma priblizila rezimu u Srbiji sto se vidi iz Putinove politike neopatriotizma i obracuna sa nezavisnim medijima do kojeg je u Moskvi doslo nedelju dana pre nego sto je rezim u Beogradu preuzeo Studio B.