Krajem XVIII veka, u Novom Vinodolskom, ziveo je sudija po imenu Ivan Mazuranic. On je imao pet sinova. Jedan od njih, Antun, bio je knjizevnik i lingvista i jedan od najvecih branilaca ilirskog tipa knjizevnog jezika, saradnik Ljudevita Gaja i glavni urednik Danice. Drugi brat, Ivan, pisac cuvenog speva »Smrt Smail Age Cengica« bio je, kao sto je poznato, hrvatski ban a zapamcen je i po tome da je bio vrlo uzdrzan i cutljiv covek, iako je govorio, osim hrvatskog, i devet stranih jezika. Najmladji brat, Matija Mazuranic zavrsio je nemacku skolu u rodnom mestu, a posle toga kovacki i stolarski zanat. Braca su se odusevljavala idejom ilirizma i slovenstvom, a kako se tada pricalo o previranjima medju muslimanskim stanovnistvom Bosne i o ustanickim borbama u Srbiji, koje je podupirao vladika crnogorski, oni rese, 1839. godine, da posalju najmladjeg brata na put u te krajeve, da izvidi sta se tamo desava. Prikaz njegovih dozivljaja i vidjenja tadasnjih prilika u Bosni i Srbiji ostao nam je u knjizi Pogled u Bosnu, koju je Matija Mazuranic napisao neposredno po svom povratku sa puta.
Posle pocetnog neuspeha da predje ilegalno u Bosnu, preko Une kod Kostajnice, Matija se zaputio, malo ladjom, malo suvozemnim putem do Zemuna. Sledi biblijski opis prelaska iz Zemuna u Beograd koji pocinje kada je nas putnik sreo jednog majstora koji mu je prodao cun, rekavsi mu da »ne ide velikim Dunajem jerbo je doli, pod Biograd, austrijska sajka zasidrena pa svu noc ceka a isto tako da ne idje s onu stranu Banata da ga ne bi straza spazila sa cardaka«, tako da je on krenuo rekom izmedju adica, kako mu majstor rece, ali na nesrecu vrlo brzo primeti da mu cun propusta. A kako je bila maglovita noc i zimsko vreme i uz sve to poce da duva veliki vetar, podignu se talasi i kad vide da mu nema spasa i polako poce da se oprasta sa zivotom, desi se cudo i on ugleda svetlost na jednoj strani reke. Kako je bio Ramazan, pred zoru su hodze izasle i popalile vatre na minaretima i Beograd je sav blistao u plamenu. To je za njega bio spas, a i vetar je malo poceo da slabi tako da je pred svitanje cun pristao »pod Biograd, Dorcolu na pesak«.

Od svih srpskih varosi, Smederevo se nasem putniku najmanje dopalo. Ono je bilo kao u nekakvoj jami »a onda je bilo blato u njem do gleznja a uza zid nije slobodno hoditi bojeci se da ne razbijes glavu o strehu kuce«. Malo povise je bio grad sa kulama na cetiri strane i cim je usao na kapiju nas putnik je zaustavljen od straze koja nije dala dalje. Bacivsi pogled prema gradu nije mogao videti mnogo sem nekakvih turskih koliba, oblepljenih balegom. Pitao je zasto se ne moze uci u grad a jedan Turcin rece da to nije samo njemu, strancu, zabranjeno, vec i Turcima, ako nemaju nekog odredjenog posla unutra, a drugi dosapnu da je to »poradi zena«. Otisao je do kafane i tamo cuo pricu od jednog starog Turcina koja po lepoti opisa tesko da zaostaje za najboljim tradicijama slikarstva venecijanskog baroka XVIII veka. Tu se govori o vremenu pre Karadjordjevog rata, kada se raja uzbunila, a Turci okrive kadiju smederevskog i htedose da ga pogube a on preko Bosne pobegne u Trst ne bi li tamo sa trgovcima sacekao galiju za Stambol da ode kod velikog vezira i opravda se. Kad je kadija dosao »u Triest i krenuo po varosi pa gleda one cudnovate zgrade kaurske, svakojakom lepotom isarane, pak visoke do oblaka i na sokacima lepe i ciste kaldrme od mramora, a dole kod zemlje, prekrasne ducane sa svakojakim espapima«, napadose ga dve, »visoke i tanke kao dva bora«, devojke i stadose ga cupati za bradu i brkove a on se poce otimati ali nikako nije uspevao. Srecom naidje jedan Kaurin koji ga odbrani, a kako je znao turski, rece mu da se »njihove devojke najvise srde na to, kad vide bradu i brkove«. Siroti kadija je otisao u mehanu i nije vise izlazio od straha da ga devojke ponovo ne presretnu, a kako je gazda bio dobar covek svakog dana je isao do pristanista da gleda da li se koja galija sprema za Stambol. Kada se opravdao kod vezira, kadija se vratio u Smederevo i ispricao sve sto mu se dogadjalo. Tu starac zavrsi pricu, a mladji Turci samo puse svoje cibuke i pomno prate svaku njegovu rec, a »mene stadose popreko gledati misleci kako sam ja sad kod njih miran, a njihov kadija u mojoj zemlji toliko zlo pretrpio«.
O stanju duha u Srbiji prve polovine XIX veka vrlo ubedljivo govore dva slucajna susreta. Prvi, na putu za Kragujevac, kada je jednog hladnog jutra nas junak navukao kozne rukavice i sreo jednog gazdu na konju, koga je ovaj susret toliko prestrasio, da bi tek posle nekog vremena, kada se malo smirio, smogao snage da pita: »Ma sinko sto su ti ruke tako crne pa nemas ni nokata ni nista«. Putnik je onda skinuo rukavice i tako dokazao da se ne radi o nekakvom demonu ili natprirodnom bicu. A u okolini Race, kad je sasvim zalutao, Mazuranic je nabasao na neko selo i zamalo da u jednom mracnom dvoristu ne izgubi glavu. Seoski domacin, koji je izvadio kuburu da ga ubije, putnikovo objasnjenje da je stranac koji trazi mesto da prenoci, nije ni slusao jer je bio uveren da je u pitanju baba iz susednog dvorista, koja je u stvari vestica i koja se »zagrozila da ce ovu moju celjad svu izesti«, a da se samo trenutno pretvorila u coveka.
A na turskoj strani, u Zvorniku, kod pase je trebalo da overi pasos. »A Turci gledaju pasos a ne znaju kako se pravi pecat jer oni samo mur udaraju, i onda uhvati cehaja noktom za pecat da ga otkine, da vidi od cega je.« Mazuranic to nije smeo dozvoliti jer bi se bez pecata u Austriji lose proveo, pa pokusa da izvuce pasos iz Turcinovih ruku. A Turci kad to vide zacude se i pocnu saptati »kako je Svabo slobodan da sme cehaji iz ruku knjigu istrgnuti«, a drugi govorase: »Takve su Svabe i kod kuce, oni se svoje gospode ne boje«.
U drugom delu knjige Mazuranic govori o obicajima i verovanjima stanovnika Bosne tog doba, tako da mozemo videti da Turci kazu za sebe da su najplemenitiji narod na svetu kako po veri tako i po rasi, kako Osmanlije ne vole Bosnjake–Muslimane, pa kazu da su gori nego djauri i da su poturice, a ovi pak za njih da nema gadnijeg coveka pod nebom od Osmanlije; »da je po turskom zakonu svaki covek vlastan ubiti svoju zenu kad hoce kao i gospodar slugu, osobito ako je Kristjan«; da se preljuba najstrozije kaznjava, pa »ako Turcin idje Turkinji a uhvate ga po treci put, udare ga na kolac a ako Kristjan idje Turkinji koja nema muza, po prvi put, mora se poturciti i da je uzme, ili ga nabiju na kolac«... Turci veruju da »u zemlji kaurskoj imaju knjige gde je sve popisano sta se je kad dogodilo a osobito kod Svabe... koliko puta je s Turcinom vodio rat i koliko je ljudi poginulo i sve to Svaba pravo napise«...
Kad se vratio nakon godinu dana, Matija Mazuranic je braci podneo izvestaj koji je bio sasvim nepovoljan, jer »sam narod niti je probudjen niti spreman, mada bi do ustanka moglo doci jer je narodu jako zlo«. Videvsi koliko su zapazanja njihovog brata izostrena a jezik skladan, braca mu preporucise da napise knjigu o svojim dozivljajima na putu. Tako nastade knjiga Pogled u Bosnu koja je 1842. izasla iz Gajeve stamparije, a pozdravljena od Stanka Vraza, kao knjiga pisana u narodnom duhu, uz ocekivanja da ce tako dobrih knjiga od ovog pisca biti jos. Ali, to se nije obistinilo. Matija Mazuranic je, radeci kao inzenjer, mnogo putovao po svetu, ali se pisanjem, nazalost, vise nije bavio.