Dragica Stanojlovic

Sve price su ispricane, sve reci izrecene, sve fraze su se izandjale od duge upotrebe. Decenijski hod u sunovrat jedne drzavice i jednog naroda ulazi u neku svoju prirodnu zavrsnicu. Sve je ogoljeno jasno, samo je izlaz iz haosa zamagljen. U rusevinama i ostacima institucija bivse drzave odvija se privid zivota. U tom prividu jasno su polarizovane dve grupacije koje se prividno bave sveukupnom situacijom i imaju prividnu moc da o svemu i o svima odlucuju.

Slepa staza samodrzavlja

Unistitelji drzave oliceni u aktuelnoj vlasti u svesti imaju samo jednu aktivnost – da po svaku cenu sacuvaju pozicije koje su zauzeli na prividno demokratskim izborima... Za njih vlast ne predstavlja privremeno zauzimanje predstavnickih pozicija u drzavi sa ciljem da sistemu i svim njegovim ciniocima omoguci skladno i nesmetano funkcionisanje, koje podrazumeva stvaranje uslova da vecina zadovolji sopstvene socijalne potrebe, i omoguci sveukupni razvoj drzave kao objedinjujuceg sistema. Vlast u ovom haosu ne predstavlja odgovornost za funkcionisanje drzavnog sistema, vlast je ovde izjednacena sa funkcijom zivota. Pomisao da mogu da izgube vlast, vlastodrscima je jednaka pomisli da ce izgubiti zivot. U stanju egzistencijalnog straha u kojem se nalaze daju sebi prava da u cilju ocuvanja zivota primene sva sredstva. Dozivljaj zivotne ugrozenosti oslobadja ih svake odgovornosti i svake obaveze da misle o drugima ili delaju za druge. Oni su definitivno presli onu kriticnu granicu koju cine savest, moral, licna odgovornost za uloge koje su preuzeli. Oni koji takvu granicu nesankcionisano prekorace postaju definitivni protivnici razuma, logike, prava i pravde, i za njih prestaju da vaze svi prirodni i ljudski zakoni. Povratak iz tih anticivilizacijskih i antihumanih sfera nije moguc jer su kod licnosti koje su bile spremne da razore sve smisleno i funkcionalno prevladali destruktivni nagoni. Kada se takva neprirodna situacija dogodi, destrukcija postaje sama sebi svrha i sistematicno razara svaki segment sistema u koji se uselila. Destruktivnost je razlazuca sila sa centrifugalnim kretanjem i ne moze ni po kakvom prirodnom zakonu da se okrene u sopstvenu suprotnost.
Ako bismo mehanicisticki primenili ovaj zakon na nasu sumornu stvarnost shvatili bismo zbog cega je Vrhovni upropastitelj krenuo sunovratnim stazama vodeci u propast sve stanovnike Srbije. Destruktivni nagon koji nosi u sebi rastao je srazmerno njegovim anomicnim delima, dok se potpuno nije oslobodio i postao vodeca snaga licnosti. Njegovi trpeljivi i infantilni podanici su kao prirodnu datost prihvatili mnoga ucinjena im zlodela, ali posto tesko mogu da dozive licnu integrisanost bez vodje, nisu se pobunili niti su ozbiljnije razmotrili njegov udeo u njihovom sveopstem propadanju. Konfuzni u sopstvenim sistemima vrednosti, u raskoraku izmedju idealizovanog nad-ja i zbunjenog i konzervativnog ja sa tradicionalno autoritarnom svescu, hipnotisano su sledili vodju na njegovom anticivilizacijskom putu, da bi se danas prenuli suoceni sa nemilosrdnim saznanjem da su sve izgubili.
U opustosenoj drzavi kreator i inicijator destrukcije potpuno se utopio u svoju patolosku matricu. Izolovan i optuzen zbog pogubnih politickih poteza u svojoj misaonoj tvrdokornosti, sve koji ne prihvataju njegove postupke pocinje da dozivljava kao neprijatelje koji zele da ga uniste. Svoj intrapsihicki sklop brani idejom o sopstvenom znacaju. Neprijatelj olicen u citavoj medjunarodnoj zajednici zeli da ga unisti jer je on jedini koji moze da se suprotstavi njihovoj neokolonizatorskoj teznji. Zbog tog »svetog« cilja spasavanja sveta, on misli da mora da ostane na vlasti zrtvujuci nas.
Sa svojim interesnim saradnicima usancio se pripravan na svaki vid odbrane, kako bi do kraja odigrao svoju destruktivnu ulogu. Sve njihove pojedinacne i zajednicke akcije su ogoljeno destruktivne. Vise ne biraju sredstva kojima se sluze da bi svoj jedini cilj ostvarili. Da bi se odbranili od svake pretpostavljene opasnosti, oko sebe su sabrali svu oruzanu silu, sve drzavne institucije, medije i novac. Njihovo ponasanje i delanje je usmeravano neosvescenim nagonom za samoodrzanjem. U svojoj pomucenoj samosvesti oni vode definitivnu bitku za zivot.

Put izlaska

Drugu artikulisanu grupaciju koja pledira da utice na sveukupna drustvena kretanja predstavljaju opozicione politicke partije.
U pluralizmu, opozicija treba da bude korektivni faktor i drustvena snaga koja se politickim metodama bori da vlast ne postane svrha sama sebi. Neki ovdasnji predstavnici alternativne politicke scene su proteklu deceniju direktno ili indirektno radili na ocuvanju ovog monstruoznog sistema i sticanju licnih privilegija i konformisticke materijalne udobnosti.
Socijalno opravdanu teznju da na izborima smene aktuelnu vlast nikada nisu politicki jasno artikulisali, nista novo nisu nudili, sopstvene partije su organizovali gotovo identicno organizaciji vladajuce partije, medjusobno su vodili isprazne verbalne ratove, svaku realnu sansu da izvrse demokratski pritisak na vlastodrsce su propustali, stanovnistvu od kojeg su ocekivali podrsku slali su nemuste frazerske i nerealne poruke. Javno ili tajno su koketirali sa vlastodrscima, ponekad sa njima direktno ucestvovali u antinarodnoj vlasti sa idejom da ce svojim »zdravim« stavovima preobraziti monstruoznu vladajucu masineriju i zaustaviti je u njenom destruktivnom hodu. Mnogi opozicionari dugo vreme svog nemustog javnog delovanja igraju uloge »dobrih momaka« koji narodu ukazuju na »lose momke« koji se nalaze u vlasti.
U aktuelnom vremenu sveopste destrukcije njihove konformisticke uloge kritizera su ozbiljno ugrozene, kao i njihove organizacije, pa i njihov institucionalni i fizicki opstanak. U fazi potpune polarizacije politickih snaga vise nema mogucnosti za greske niti vremena da se greske isprave. Sa jasnom svescu da ih je prirodni tok dogadjanja postavio u ulogu energetske protivteze destrukciji, celni ljudi opozicionih partija trenutno imaju spoznaju o neophodnosti da sve svoje samodopadljive likove stope u jedan jedini lik. To treba da bude organizacija spremnih ljudi da ponesu i iznesu breme otpora naraslom zlu i da se pokazu kao konstruktivna snaga koja ce haos pretociti u kreativnu energiju za stvaranje nove drzave.
Vreme istice, i onima koji su pokrenuli proces destrukcije i onima koji verbalno prenose poruku da nose konstruktivne snage. Uspostavljena je trenutna ravnoteza. Po zakonima fizike, pravac kretanja polarizovanih grupacija je jasan. Po socioloskim zakonima, relativan je i zamrsen. Mozda je apsolutna jedino cinjenica da sabrana, pribrana i osvescena vecina moze da bude protivteza uznapredovaloj socijalnoj patologiji, cije ce se posledice, kada se uspostave novi sistemi, otklanjati dugo godina.