Olivje Kleman

Vreme pre raskida

Kada u vezi s XI vekom pomislimo na Vizantiju i Zapad mi mislimo na ono udaljavanje koje je vec poodavna delilo dve Evrope. Ipak ne bi trebalo zaboraviti milenijum skoro nerazdeljene Crkve, kada razlicitost nije bila suprotnost, u jednoj simfoniji koja je uostalom bila slozenija od dualizma prvog i drugog Rima – dovoljno je pomisliti na ulogu semitskog i africkog hriscanskog sveta, barem pre kataklizme u VII veku a to je i dovelo do nastanka jednog sveta u pravom smislu »vizantijskog«. Ako snazan razvoj na Istoku u krilu patristicke misli – u smislu jedne energeticke hristologije – podstaknut petim, sestim i sedmim vaseljenskim saborom nije intelektualno prihvacen na Zapadu, jedan siroko shvaceni senzibilitet je i dalje postojao, a to bi nam mogla pokazati prakticna istrazivanja u oblasti umetnosti i na jednoj i na drugoj strani. Tu je i mesto i paralela izmedju umetnosti karolinskog doba i umetnosti iz vremena cara Otona i vizantijske umetnosti istoga doba ili bolje izmedju gregorijanskog stila i onoga sto mozemo znati o ranoj vizantijskoj muzici – muzici kondaka.¹ U tom jedinstvu u razlicitosti osecala se svakako predominacija Istoka – ali gde je onda, u toj igri mentaliteta, stvarni Zapad? Ipak, u XII veku, kada se gubila ona kulturna denivelacija, romanski mozaici, romanska umetnost i mistika cistercita navode nas da se pitamo sta bi mogao biti taj Zapad da nije presekao bio svoje »orijentalne« korene. Medjutim, on ih je presekao, nesumnjivo ne sasvim, pa se tu moze, u jednoj drugoj prilici, pratiti istorija pojavljivanja odredjenih skrivenih polja – ali ipak dovoljno da se sizma – raskol – od 1014. do 1204. snazno utisne u tkivo istorije.
Problem koji bi trebalo osvetliti kroz ova dva paralelna ogleda o mentalitetu Istoka i Zapada u XI veku je sledeci – zbog cega su nesumnjive razlike – ali razlike u jedinstvu kako je podvlacio jos, nakon sizme 1054. antiohijski patrijarh Petar – bile dozivljavane od vecine kao nepremostive suprotnosti.

Razdvajanje u XI veku

Na jednom masovnijem nivou dva hriscanska sveta se organizuju kao »zatvorena drustva«. U juznoj Italiji, potom na citavom Istoku sa krstaskim ratovima, to je slepi sudar rituala i ucenja, u jednom mentalnom svetu gde hipertrofirani smisao za sveto pridaje svakom detalju bezmalo magijsko znacenje. U toj atmosferi »stvar« raskola bi mogla biti tek simptom.
Da bi se sve dublje istrazilo valjalo bi sugerisati dva pravca istrazivanja:

1. Sacerdotium i Regnum
Sta u stvarnosti znaci vizantijska »simfonija«? Je li to jedna »monobioza« – jedan i jedini zivotni princip – Crkve i Carstva? No, ne bi trebalo zaboraviti fenomene »Crkve koja ispoveda« i njenu duhovnu efikasnost. Crkva se posebno shvata kao tajna posvecivanja, kao liturgijsko iskustvo koje monasi usvajaju, koji su svedoci »zalosti« i preobrazenja. Rec je o monastvu koje je onda bilo podstaknuto jednim »pneumatickim« elanom – Simeon Novi Bogoslov – koje je u napetim odnosima sa jednom kulturom koja je povremeno bila prezasicena dvosmislenim duhovnim tokovima koji su cesto bili humanisticki a pokatkad i antihriscanski, kao sto je bio onaj misticki »platonizam«.
Na Zapadu ce reforma koja se okoncala kao »gregorijanska« dovesti do pojave zahteva za papskom teokratijom. Dokumentom Dictatus papae papizam preuzima monopol kraljevskog svestenickog sluzenja.² Svojim reformatorskim dinamizmom Crkva obuhvata i formira Drzavu – ili smatra da to moze ciniti. Jesu li ovde vec koreni moderne dijalektike klerikalizma i sekularizacije?

2. Priblizavanje Tajne
Na Zapadu se kanonska revolucija tesno vezivala za prve vesnike koji su najavljivali jednu revoluciju mentaliteta. Sa Anselmom Kenterberijskim nije vise bilo racionalnog dokazivanja vere, ali je bilo barem onog ukazanja ili »prikazanja« cuda.
Jer to je momenat kada se na Istoku preciznije odredjuje jedna teologija duhovnoga iskustva, jedno poznavanje–nepoznavanje zivog Boga koga dozivljava totalni covek, nanovo sjedinjen u »srcu« i obasjan energijama Duha. Tu je centralna figura S. Novi Bogoslov.
Godine 1054. u suocenju sa Humbertom tu je i Nicetas Stehatos, te ucenici Simeonovi.
Pa ipak.
Pa ipak se, sa krstaskim ratovima, ostvaruje jedna dublja razmena izmedju Istoka i Zapada. Bilo je u krstaskim ratovima, na pocetku, nekog prorockog elana, neceg pneumatickog i eshatoloskog sto se na cudan nacin priblizavalo vizantijskom pneumatizmu Simeona i Nicetasa. Taj kontakt dveju polovina hriscanskoga sveta omogucio je jednu transfuziju orijentalnog senzibiliteta i duhovnosti gigantskih razmera koja se ogledala u hriscanstvu Zapada – to se vidi po relikvijama, zitijama svetaca, kao i u onoj »joanitskoj« nostalgiji, te u liturgijskom simbolizmu Graala.³

Onemogucena i unistena konvergencija od XII do XV veka

Uprkos dubljem prozimanju ovaj brutalni kontakt dveju polovina hriscanskog sveta je konacno doveo do ubitacnih napetosti. Nakon drugog krstaskog rata pneumatoloski pokret je prigusen i pridavljen, postao je podzemni tok, a ako se u juznoj Italiji i mogla sresti orijentalna pneumologija, ona se okoncala – sa Joahimom iz Flore – u onoj njegovoj dijalektici triju doba i vladavina, koja ce nadahnuti revolucionarne utopije modernoga sveta.⁴
To je bio prvi Drang nach Osten Zapada – pracen germanskim naletima na Novgorod – koji se okoncao trgovackom i verskom kolonizacijom Vizantijske imperije, pljackom od 13. avgusta 1204. i nespretnom i uzaludnom »Lionskom unijom«.
Latinska teologija postaje »nauka«, odvaja se od duhovnog i liturgijskog zivota, i ugradjuje se u ono sto Hajdeger naziva zapadna »onto-teologija«. Zapocinje bezanje Boga na nebo. Nasuprot tome, na Istoku, isihasticka renesansa i sinteza G. Palame podvlace jedinstvo »tajni«, mistike i teoloskog iskustva, a to je jednostavan intelektualni trag jednog nadracionalnog iskustva. Razlika palamista izmedju sustine i energija omogucuje da se stekne predstava istovremeno i o nespoznatljivosti Boga i o njegovoj svemoci.
U toj perspektivi, boreci se jednako protiv pokusaja latinizacije, Istok se otvara za ono najbolje na Zapadu, i zapocinje svoj sveobuhvatni projekat i naum. Od kraja XIII do kraja XIV veka najvazniji spisi svetog Avgustina i sv. Tome Akvinskog su prevedeni na grcki. Reakcija na Lionsku uniju povlaci za sobom produbljivanje teologije Duha i to tako da se filioque vise ne odbacuju vec se kao problem drugacije postavljaju.⁵ Uzeto sire, humanizam kao pojava i na Istoku i na Zapadu – na Istoku katkad mnogo ranije sto se vidi uporednim izucavanjem umetnosti Balkana i italijanske umetnosti – na Istoku se nikada ne razdvaja od bozanskog.⁶ U tom jedinstvu bozansko-ljudskog, u tome prostoru »svetlosti sa Tavora«, onaj akcenat, stavljen na bozansko u vizantijskom »klasicizmu«, pomera se – od XII veka – prema ljudskom, da bi sve kulminiralo, u prvoj polovini XIV veka, u prvim freskama Mistre, u Silasku u pakao iz Karija, u onom »bozansko-ljudskom« kod Nikole Kavasile.

Ova otvaranja nisu isla bez izvesnog reciprociteta na strani Zapada. Trebalo bi, na primer, ponovo procitati mistike iz rajnske oblasti u toj perspektivi, i tu otkriti uticaj sv. Jovana Klimaka koji je krajem tog XIII veka preveden na latinski od strane franjevackih »duhovnika« koji su bili prebegli na Meteore.
Sve se okoncalo tragedijom – ubistvom. Kada je pocetkom XV veka otvaranje Zapada bilo jasnije – dolazilo je preko husita, bazelskih otaca i najzad i od strane jednog oslabljenog papizma koji prihvata sabor sjedinjenja – bilo je to vec kasno za jednu Vizantiju koja ce biti plen Turaka. Tada je pravoslavna Crkva spoznala smrt-uskrsnuce koji ce dati ritam njenoj istoriji. Ona je svoje duhovne snage skoncentrisala da bi prezivela Imperiju. Isihasticki pokret je postao manastirska i narodna duhovnost. On vise nije imao snage da izazove neku teolosku sintezu niti da produbi humanizam. A taj ce humanizam vizantijski naucnici poneti na Zapad jer se s njim zavrsava i jedna takva seoba. No, bozanske energije koje mogu da transformisu ljudski svet ce ostati nepoznate. Sudbina je bila rekla svoje. Dok je pravoslavlje nestajalo, dok je Rim trijumfovao, Reformacija, nacije i jedna sekularna kultura su se neodoljivo primicale.

Vizantija posle Vizantije i Zapad

Ovde su u pitanju samo neka istrazivanja, kako bi se podvukla aktuelnost prethodnih istrazivanja. Mogli bi se naslutiti izvesni konstantni elementi – to je »Vizantija posle Vizantije« B. Tatakisa – odredjeni razvoj na Zapadu i pokatkad – mozda cak i danas – tu se srece i sve sto plodi uzajamno zapadni smisao za istoriju i »orijentalni« smisao za tajnu.
Cini mi se da bi dve oblasti bile pogodne za takva istrazivanja – oblast spoznavanja Boga i oblast smisla za lepo.
Na Zapadu, u sve vecoj izolaciji »mistickog« – koja se vise ne oseca kao »ekleziofanija« – jedna onto-teologija koja postaje sve vise racionalna stvara od Boga kljucni kamen u svodu jedne kosmologije i jednog sistema vrednosti. Supstancionalizam takvog pristupa cini nemogucim izrazavanje bozanskih »energija« – to je povlacenje Boga na »nebo«, prazna zemlja sve dok se i samo »nebo« u XVII veku ne pokaze kao jedna »beskrajna« praznina. Tada se, od Hrista Jean-Paula do Niceovog Bezumnika, iskazuje iskustvo smrti Boga. Zapadna onto-teologija se dovrsava u tehnologiji, u odsustvu ili negaciji Boga. Ispitivanje dimenzija ljudskog, umesto da se okrene – kako je sugerisao Berdjajev – ka »mikrokosmosu i mikroteosu«, rizikuje da zavrsi kao »smrt coveka«. U praznini se dizu i padaju idoli dok narasta u osecanju mucnine i ocekivanja nesto zajednicko liseno sebe – a mozda, u ocekivanju jedne »civilizacije zivota«, kako pise Pjer Emanuel.
Za to vreme evropski Istok je najpre spoznao jedno dugotrajno »vavilonsko ropstvo« svoga teoloskog izraza. Ali liturgijsko iskustvo prihvaceno u mistickom iskustvu opstaje i ostaje konstitutivni element Crkve. Izazov Zapada, koji je jednako ubrzavao jednu dekadenciju, izaziva stvaralacko budjenje Tradicije. Oko 1800. to je obnova »filokalista« – Filokalija je jedna drugacija enciklopedija i jedna druga prosvecenost – koji putuju od Grcke u Rusiju preko Moldavije i to je probudilo kod velikih slovenofila koncept integralnog znanja – ciji je organ »totalni« covek, sjedinjen i sposoban da opsti – a kod Dostojevskog ce to biti smisao hriscanstva kao religije slobode, kao prevladavanje suprotnosti otac–sin kroz iskustvo jednog ocinstva koje je duhovno i oslobodilacko. »Vizantija posle Vizantije«, Pravoslavlje koje hoce da bude Crkva Otaca jeste jedina hriscanska konfesija koja je sa Dostojevskim dala jednog od Otaca modernoga sveta, znacajnog kao Marks i Nice ili Frojd. »Dostojevski je znao sve sto je znao i Nice« – govorio je Berdjajev – »i jos i nesto vise«.
Od 1900. – pa i nesto pre sa Solovjovom – ruska religijska filozofija s pravom nastoji da cita Marksa i Nicea – a uskoro i Frojda – u svetlu Dostojevskog i jednog obnovljenog »pravoslavlja«. Prekinuto u Rusiji samoj – ali samo godine 1922. – to se traganje nastavlja u samom srcu Zapada, u ruskom rasejanju i ono danas obogacuje i zapadnu misao u bukvalnom smislu i mladu hriscansku misao u Grckoj – Hristos Janaras koji suprotstavlja Denisa Areopagita i Hajdegera u sadasnjem odsustvu Boga vidi nesto slicno ocekivanju u supljini njegove nespoznatljivosti.
Analogije se srecu u ispitivanju problema lepog. Zapad je posao do kraja u onom sto je Malro zvao umetnost individualnog. To je bolni polaritet »objektivnog« i »subjektivnog« sve dok se, simultano, materija ne dematerijalizuje – kao u naucnim istrazivanjima – i dok se ne izgubi predstava ljudskog lica – i to dok je jos tradicija portreta bila nesto stalno na »modernom« Zapadu. Sve preseca nostalgija za sintezom koju jednako vreba ono totalno u nedostatku jednog odgovarajuceg priblizavanja – apofaktickog⁷ i mnostvenog – onog »totalnog«.
»Vizantija posle Vizantije«, u onoj meri koliko se ona ne uspavljuje liturgijskim uljuljkivanjem i folklorom, u onoj meri kada senzibilitet ne hrani »totalne« ideologije dosle sa Zapada, ostaje verna jednoj »hipostatickoj« i »ontoloskoj« koncepciji lepote. Lepota je bozansko Ime koje najvise opominje na puninu koja najbolje transformise i preobrazava ljudski eros i Pravoslavlje, u svojoj tajni, ostaje temeljno »filo-kalicko«. Medjutim, umetnost ikona – u najsirem smislu reci – ne rangira se bez druge umetnosti – receno Malroovim recima – medju »umetnostima vecnog«, sto ce reci impersonalnog. Patristicko razjasnjenje i tumacenje »hipostasije« dalo je jednu radikalno novu dimenziju – i konacno biblijsku – plotinovskoj filozofiji lepote; izgradnja teologije ikone u VIII veku dovela je do mesanja–stapanja aleksandrijske misli preobrazenja i antiohijske misli koja se bazira na inkarnaciji. Ovde se jos ontologija »Vizantije posle Vizantije« razlikuje od zapadne nauke o bitku kao i od an-ontologije mistika Indije ili Tao. Ona se ukorenjuje u bez-osnovu hipostasije, u antinomiju »trojicnosti« gde apsolutno jedinstvo ne oslobadja vec dovrsava apsolutnu raznolikost licnosti–lica.
Ali, ako je »Vizantija posle Vizantije« sacuvala svoje seme u »tisini« – isihija – ko ce to seme podstaci da proklija, i ko ce mu najzad dati glas kojim ce progovoriti, ako to ne bude Zapad koji je postao planetarna civilizacija? To je mozda i kljuc za staru i tako lose shvacenu svadju oko filioque, to je ocekivanje jedne Reci na kojoj bi, kao Duh na Sinu, odahnulo cutanje.

Preveo s francuskog i komentare napisao Mirko Djordjevic