»... A pitanje je da li imaju ovi cinovnici zaduzeni za kulturu bilo kakve veze sa umetnoscu. To je nasa umetnicka tragikomedija«, rekao je jednom glumac Milivoje Zivanovic (1900–1976). Bio je u to vreme, krajem sezdesetih, »nepodoban«, a izjava koja sledi izbacivana je iz stampe cak i posle njegove smrti (sto je dugo bio slucaj i sa njegovim zivotopisom):
»Pitate me o gradu u kojem sam rodjen. Bolje je da me o tome ne pitate. Taj grad, koji sam spominjao pri svim svojim nastupima u inostranstvu, upravo me je grdno uvredio. Da li ste videli sta pise onaj listic (videti Proces br. 7 od 15. oktobra 1969); nazvali su me tamo nacionalistom, sovinistom, sto sam kao vojvoda otvarao Ljubicevske konjicke igre! Napadaju me zato sto sam za moju zavicajnu Moravu rekao da je srpska reka?! U stvari, preko mojih ledja obracunavaju se sa Brankom Ivosevicem* koji je mnogo ucinio za Pozarevac u pogledu kulture. Osnovao je prvo Galeriju Milene Pavlovic Barili, doveo Galeriju Markovic u Pozarevac, otvorio Etnografsku zbirku, a hteo je i moju Spomen sobu. Ali, nece je Pozarevac dobiti...«**
Milivoje Zivanovic, slavni Jegor i Agaton, jedini stranac koji je dobio Medalju Stanislavskog, nije doziveo da ga zavicaj rehabilituje. U pozarevacke znamenitosti (Viminacijum, Barili, Ljubicevo, Stig, Zabela, Familija...) upisan je tek pre pet godina, kada je namah zaboravljeno »cika Milivojevo srbovanje«, da bi postao – naziv Glumackih svecanosti. Opet preko njegovih ledja ili ne, grad koji nema profesionalno pozoriste time je dobio zivi bliski susret glumaca i gledalaca, kojem su se i jedni i drugi radovali.

»Mera« ili podobnost

Sve dok se, pre neki dan, u ljubav nije umesao treci. Nadjen je i dramski motiv – vek od rodjenja velikog glumca.
Prvo su novine javile kako »nevidljivi pozarevacki skandal-majstori ne prestaju da zaprepascuju kulturnu javnost« (mada je pitanje da li je ovde uopste vise moguc skandal). Zatim je program, koji je prihvatio 18-clani Organizacioni odbor, preinacen zbog nepodobnosti nekih glumaca! Mada nema zvanicne potvrde o tom razlogu, festival je ipak protekao bez Voje Brajovica i Mere za meru, Svetlane Bojkovic – Vestice u Ivici i Marici, Mirjane Karanovic i Marka Nikolica u Tri boje duge, Ljube Tadica, Mire Stupice, Branka Plese... Jedni su pokazivali pesnicu, drugi majce sa slikom pesnice, treci im pruzali otpor, ali su iz Veceri monologa ispali »u paketu«.
Ritual otkaza i ostavki na ovogodisnjim Svecanostima pretvorio se u zbrku u kojoj se ni maher za rodjacke odnose, Agaton, ne bi snasao. Ubrzo je, svojom voljom, izgleda, iz igre izasao predsednik Odbora, inace gradonacelnik (clan SPO-a), zamenjen je ziri – postavljeni su reditelj Jovan Ristic, psihijatar dr Prvoslav Markovic, glumica Ivana Zigon. Svecanost nije otvorio ni srpski ministar kulture Zeljko Simic, ni savezni Cedomir Mirkovic, nego navrat-nanos ubacen u ceremoniju Stevo Zigon. A onda je drugu arbitarsku trojku zamenila treca – umesto Ivane, Milisav Milenkovic, predsednik KPZ Srbije, Pozarevljanin, a predsedavajuci, umesto J. Ristica, Miladin Sevarlic, dramski pisac. Direktor Bambija postao je predsednik Organizacionog odbora.

Duel na proscenijumu

Stampa je svakodnevno zabavljala citaoce novim »pikanterijama« o, zapravo, ponizavanju umetnickog i memorijalnog smisla Svecanosti. Postalo je jasno da se na proscenijumu gloze clanovi iste porodice oko mesta gazde u kuci. Crveni protiv crvenih. Iza scene je, zasad, ostao »crni« vojvoda, ali i potpuno skrajnut ljubicevski, Milivoje.
Delikatna ravnoteza tek uspostavljenog zatisja pocela je da lici na farsu tokom (naknadno uvrscene) predstave Psovanje publike koju je, prema Handkeovom tekstu, rezirao Ljubisa Ristic. Ulazeci u polupraznu salu sa 700 mesta, Sevarlic se iznenadio: »A gde je ovde publika?« Pisac, poznat i po ne bas slavnoj reputaciji upravnika ili umetnickog direktora Beogradskog dramskog, Niskog, Pozorista na Terazijama, konacno – Narodnog, iz kojeg je morao ekspresno da ode, posto je stalno zaposlen na Televiziji, kolumnista Borbe i clan JUL-a, nije znao, ili se pravio da ne zna, da su ulaznice za sve naknadno pozvane predstave besplatno podeljene lojalnim preduzecima i pojedincima.
Sudeci po novinskim izvestajima, vece uzbudjenje od Psovanja izazvali su redari koji su fotoreporterima oduzimali aparate i negative cim su sevnuli na pojavu nagih aktera. Vrhunac veceri je ipak bio oportunizam Sevarlicevog zirija: nagrada za glumca veceri dodeljena je celom ansamblu! I vuk sit i ovce na broju.

Ne zale se

Beskonacnost »estetskog« nadmetanja i nametanja prekinula je, casno i odlucno, Djurdjija Cvetic, odbivsi Specijalnu nagradu za ulogu u Visnjiku: »Ja sam ovde dosla zbog publike, a ne da se takmicim. Kako takmicenje nije omoguceno jednom broju mojih kolega cije su predstave skinute sa Glumackih svecanosti, nisam u mogucnosti da nagradu primim i moram da je odbijem«. Gojko Santic je, za ulogu u istoj predstavi, prihvatio nagradu »iz pijeteta prema velikom Milivoju Zivanovicu«. Ali, zamolio je organizatora »da vise nikada ne dozvole da se politika i politikantstvo umesaju u pozoriste i kulturu«.
Savez dramskih umetnika Srbije, nazalost, nije se umesao u ovo nasilje nad integritetom profesije. Vadeci se na pravila, predsednik Tihomir Stanic izjavio je da se nijedan clan SUDS-a »nije pozalio da je zbog svojih politickih stavova bio negde diskriminisan kao glumac. Ni Voja Brajovic, niti bilo ko. Mi mozemo da reagujemo tek kad nam se neko obrati sa nekim konkretnim dokazom«.
A Familija? Da li je posle svega zadovoljna ili ozaloscena?