Nebojsa Popov

Jedno licno osecanje me naprosto progoni vec pri pomenu Sarajeva. Osecam se kao macak (na stranu kakav i koliki) koji je tu ozledjen pa na istom mestu trazi travku da ozledu zaleci. U takvom osecanju, svakako, nisam usamljen, narocito kada je rec o ozledi. Mnogi ljudi, ovdasnji i iz sveta, doziveli su Sarajevo u ratu kao vrhunac tragedije minulih jugoslovenskih ratova. Za mnoge je to iskustvo bilo kolokvijum beskrajnog stradanja. I sada se na istom mestu polaze ispit – izbavljenja. Tako sam doziveo razgovore koje sam slusao i dogadjaje koje sam posmatrao u Sarajevu danas.

»Misliti Sarajevo«

Ovako glasi tema kojoj je posvecen sastanak (9. aprila) sarajevskih intelektualaca, okupljenih jos ratnih dana u Krugu 99.
Arhitekti, urbanisti, istoricari, knjizevnici, profesori i drugi ucesnici u ovom razgovoru nastojali su da desifruju »duh koji necujno lebdi nad gradom« kroz vekove, od osmanlijskog i austrougarskog, preko jugoslovenskog do sadasnjeg vremena, kada Sarajevo, uz duboke potrese (ratne i poratne), postaje moderan evropski grad koji ne raskida svaku vezu s istocnjackim zaledjem (Lidumil Alikalfic). To je grad, veli jos jedan arhitekta (Seid Jamakovic) koji lezi na tri reke i pulsira autonomnom snagom, kao »bik koga je tesko drzati za rogove«. I dekan Arhitektonskog fakulteta, Nedzad Kurto, posmatra grad kao slozenu celinu starog i novog, »jedinstvenu s okruzenjem«; i kao stalno »mesanje naroda«, sto dogadjaji (ratovi) povremeno prekidaju, ali se urbanitet obnavlja, kao sto se i Berlin neprekidno gradi, jos od 1945. godine.
Pesnik Abdulah Sidran, u prepoznatljivom stilu autoironije i »sege«, pitajuci se sta je opsada Sarajeva napravila od Sarajlija, nalazi da civilizacije mogu da propadaju, ali da »duh Sarajeva«, kao »ljudski duh«, opstaje i iz njega se radja novo, cemu snagu daje priblizavanje mudrosti koja izvire iz dozivljene tragedije.
Posmatrajuci grad u duzim razdobljima, istoricar Dzevad Juzbasic vidi preplitanje i sudaranje urbanih i ruralnih struktura, ukazujuci na nemoc grada da resorbuje talase ruralizacije i primitivizma (od javne higijene, preko plemenskih obicaja, do retrogradnih simbola), sto se desava uz podrsku vlasti koja je ranije podilazila »klasnom« a odskora »nacionalnom« folkloru. (Nekada je policija brinula o javnom redu i higijeni, a potom uglavnom o tome sta ko misli i govori.)
»Misliti Sarajevo«, prema Muhamedu Hamidovicu, direktoru Zavoda za ocuvanje bastine, »znaci predvidjati Sarajevo«. U tome sredisnje mesto ima pojam urbaniteta. »Iz grada se generira ideja grada, a ne iz elite«, smatra on. Misliti buducnost, istice profesor univerziteta Hidajet Repovac, pociva na duhu ljudi, na kulturi. Multietnicnost i multikulturalnost spadaju u najbolji deo tradicije Sarajeva. A sada, posle ratnog iskustva (»kada sam ocajnicki skupljao noge i ruke masakriranih studenata«), posle svega sto se desilo, postavlja se pitanje moze li Sarajevo biti ono sto je bilo, moze li biti »sretan grad«, pogotovo kada ga mnogi napustaju, i sada, pokazujuci i mrznju prema gradu. Projekcije buducnosti opterecene su ratnim iskustvom, opstaje fakticka podela grada, u zamahu je etnicka majorizacija, nema celovite – socioloske, psiholoske i filozofske – vizije, uverljivo kazuje profesor Repovac.
Nacionalni preporod je, ukazuje pesnik Izet Sarajlic, opterecen ceznjom za prosloscu – preko sargija, tamburica i gusala – i stihijom provincijalizacije, ne samo zbog nadirucih nepismenih masa i trijumfa neprosvecene elite, vec i zbog ukusa koji namece prisutno cinovnistvo iz sveta, kako u svakidasnjem komuniciranju, tako i upadima u kulturi. »Hoce li prevodi Bilta i Vestendorpa u luksuznom izdanju postati glavna knjizevna dela«, pita se Sarajlic. Ili ce, za sta se zalaze profesor Vlado Premec, »znanje i pravo« postati mera gradjanskih vrednosti. Mada i sam uocava prodor idioma XIX veka, i da »nema mnogo razloga za optimizam«, profesor Juraj Martinovic smatra da vitalnost najpre treba traziti u kulturi, vec afirmisanoj u Sarajevu uoci rata (film, grafika, muzika, balet...).
Pridavanje narocitog znacaja multietnicnosti u proslosti i buducnosti Sarajeva ne moze zaobici cinjenicu sadasnje etnicke homogenizacije, i u samom sredistu grada, u kojem sada zivi preko 90% Bosnjaka, na sta je upozorio general Jovo Divjak, a istoricar Enver Redzic napominje da o tome valja razmisljati (i delati) temeljito i kriticki, retrospektivno i prospektivno.
Tokom razgovora povremeno su izbijali i pesimisticki i optimisticki tonovi, ali oni nisu pomeli glavne naznacene pravce analitickog misljenja. To nisu omeli ni pesnicki zanosi i domisljata retorika koja ponekad zakloni realne pojave i probleme o kojima predstoje temeljita istrazivanja, olaksana bezmalo beskrajnom bibliografijom dela, mahom o stradanju a ponesto i o izbavljenju.

Izbor ili sudbina

Stradanje Sarajeva navodilo je mnoge, ne samo stradalnike vec i posmatrace, da meditiraju o neumitnoj sudbini. Tome su bili skloni ne samo oni koji u svemu nalaze tragove orijentalnog fatalizma. U tako shvacenoj tradiciji, fatalistickoj, izbori izgledaju kao neka spolja doneta ujdurma, cak kao opasna »kontrabanda«. Razmisljati i govoriti o izbornoj smeni vlasti izgleda cudnovato svima koji drze do toga da je vlast ovde pre svega (ili samo) dominacija i sredstvo za tlacenje i bogacenje, a ne javna sluzba koja podleze kontroli, kritici i – smenljivosti. Svemu tome moze da se pridoda jos jedno bitno ogranicenje same institucije izbora – da su oni, i uoci rata a i potom – neka vrsta »etnickog popisa« stanovnistva, da vecina glasa za svoje nacionalne vodje.
Da se nesto menja uprkos ovim kliseima, koji sticu moc stereotipa, moglo je da se nasluti po rezultatima jedne ankete Nezavisne radio-televizije 99 Adila Kulenovica, medija prvenstveno usmerenog na stvaranje javnosti, a ne na proizvodnju javnog mnenja. U nenajavljenoj emisiji, kasnih vecernjih sati 6. aprila, na pitanje gledaocima za koga ce glasati 8. aprila, za nesto vise od dvadeset minuta javilo se 86 gradjana (mahom iz Sarajeva). Najvise ih je reklo da ce glasati za Socijaldemokratsku partiju (SDP – 43 ili 50%), potom za Stranku demokratske akcije (SDA – 19 ili 20%) i Savez za BiH (stranka Harisa Silajdzica – 11 ili 12%). (Ostali su ukazali poverenje ostalim strankama.) Dva dana kasnije, kako su pristizali rezultati sa birackih mesta, uglavnom su se poklapali sa rezultatima pomenute ankete. SDP je pobedila u najurbanijim delovima Sarajeva – Starom gradu i Centru.
Analiza konacnih rezultata lokalnih izbora pokazace ne samo gde je koja stranka pobedila ili izgubila, nego i sve vaznije aspekte zbivanja. Vec sada su izvesne neke cinjenice koje ukazuju na put izbavljenja iz dugotrajnog stradanja. Na prvom mestu je, po vaznosti, podatak da je oko 70% biraca izaslo na biralista pokazujuci time poverenje u samu instituciju izbora i porast vlastite spremnosti da preuzmu brigu o sebi i svojoj politickoj zajednici. Drugo, uzdrmana je dosadasnja dominacija nacionalnih stranaka u citavoj Bosni i Hercegovini i otvoren proces pluralizacije politicke scene. Trece, pokolebane su pretpostavke o trajnoj nacionalnoj omrazi, narocito u urbanim sredistima (u sarajevskoj opstini Stari grad, gde zivi preko 90% Bosnjaka, ubedljivu pobedu je odnela lista SDP ciji je nosilac Srbin – Ljubisa Mitrovic). Cetvrto, urbana sredista postaju nosioci zbivanja i, ukoliko se nastave sadasnji trendovi, smanjivace se uloga spoljnih cinilaca, kao »skela« koje pomazu obnovu i izgradnju. Peto, upadljiva je razlika izmedju jos uvek velike snage nacionalnih partija u RS koja kao zaseban entitet BiH vise lici na ratni zbeg kojim komanduju nacionalne vodje negoli na dinamicnu i razvojnu politicku zajednicu.
Prateci stranacke konferencije za stampu, preko medija i neposredno, rekao bih da je primetna opreznost Izetbegovicevog SDA koji se uzda u jos uvek jake pozicije u sredistu vlasti, kao i da je upadljiva trezvenost veoma uspesne stranke na lokalnim izborima – SDP. Predsednik SDP, Zlatko Lagumdzija, rekao je na konferenciji za stampu 9. aprila, da »nije vreme za sampanjac« nego za ozbiljnost i strpljiv rad. Najvaznije je, smatra on, to sto su gradjani uverljivo pokazali da zele promene, da je sve snaznija politicka volja da se one ostvare, da ce to pokazati i naredni, parlamentarni izbori, da je sada neophodno da centralna vlast shvati da gubi legitimnost i da ne zloupotrebi legalitet da opstruise saradnju sa partnerima, domacim i stranim, u projektima za obnovu privrede i da, ako se nastavi ovakav trend promena, prestaje potreba za prisustvom »stranaca« ne samo u organizovanju izbora vec i u ocuvanju mira kojeg, inace, ne bi bilo bez njihove intervencije i (oruzanog) prisustva.
Videcemo ubrzo sve mane i vrline ovih izbora, kao i kakve ce se koalicije stvarati i ko ce koliko biti uspesan. Pokazace se i ono sto je verovatno najvaznije, a to su konkretne investicije u odredjene pravce promena, i u delovanje onih aktera koji su najuspesniji u ostvarivanju demokratskih promena. Time ce se svakako baviti predstojece analize izbora u BiH.

U BiH ukupno ima 145 opstina (u Federaciji 83, a u RS 62). Nedostaju potpuni rezultati onih koji su glasali u inostranstvu.
Prema do sada prebrojanim glasovima, na opstinskim izborima u BiH, SDS vodi u 53 opstine, HDZ u 28, SDA u 24, SDP u 18, Savez za CD BiH (SDA plus Silajdziceva Stranka za BiH) u 11, SNSD Milorada Dodika u 5, SNS Biljane Plavsic u 3, SPRS (Zivko Radisic) u jednoj, DNZ (Fikret Abdic) u jednoj i Stranka za BiH u jednoj opstini.