Knjiga Milosa Misovica Naslednici bez testamenta, o dogadjajima u NIN-u i sa NIN-om, pisana je u maniru starog komunistickog novinarstva, pristrasno u korist onih kojima autor idejno pripada i, naravno – bez prava na odbranu okrivljenog.
I, kao sto (u knjizi mnogo citirani) i bivsi glavni urednik NIN-a Milivoje Glisic, i bivsi predsednik UO NIN d. o. o. Milovan Gligorijevic, nisu pre dve godine dozvolili da na njihov pamflet objavljen u NIN-u odgovorim cinjenicama i da uopste odgovorim, tako i Misovic u svojoj knjizi o tim dogadjajima u NIN-u nije objavio moj odgovor njima. A pre toga je satima, danima i mesecima, sa ukljucenim magnetofonom, razgovarao sa mnom o tome, ali nista nije objavio, jer mu se cinjenice ocigledno nisu uklapale u tezu. Ukratko: dok sam bio direktor, plate u NIN-u su godinama bile tri do tri i po puta vece od republickog proseka. Osim toga, u trenutku mog nezakonitog smenjivanja, NIN je imao rezerve papira za osmomesecno stampanje, a na deviznom racunu bilo je novca za jos po jednu platu svih zaposlenih u preduzecu. Sada, medjutim, nema rezervi papira, nema deviznih rezervi, a plate su tek proslog meseca dostigle nominalni nivo od pre cak dve godine. Najzad, nema ni izvestaja o poslovanju preduzeca za prethodne, takodje – cak dve godine!
Misovic u knjizi pokusava da se prikaze zabrinutim za sudbinu NIN-a pa je, kako pise, u vremenu mog nezakonitog smenjivanja (on i ne pominje da je nezakonito), vise puta zvao sudiju Privrednog suda u Beogradu da pita zbog cega ne donosi odluku o upisivanju imena novog direktora NIN-a u sudski registar umesto imena Dzadzic, a mogao je da ga pita i – zbog cega je prihvatio nezakonitu odluku nezakonitog Upravnog odbora. I, posto je osnovni privredni sud Beograda, pod takvim, a i pismenim pritiskom Gligorijevicevog nezakonitog Upravnog odbora (kome je pola godine ranije istekao mandat) konacno sproveo taj nezakoniti cin sa kontradiktornim obrazlozenjem, Misovic se ucutao. Ni dve godine kasnije nije mu palo na pamet da objavi makar toliko da odluka Privrednog suda u Beogradu o mom smenjivanju – jos ni danas nije postala pravnosnazna.
Ni spor u Prvom opstinskom sudu u Beogradu istim povodom, takodje, jos nije okoncan. Cudnu presudu sudije, koji je bez obrazlozenja dao za pravo nezakonitom Upravnom odboru, nedavno je po drugi put ukinuo visi sud – troclano sudsko vece Okruznog suda u Beogradu. Ali ni o tome nema ni reci u visokosubjektivnoj i samim tim beskorisnoj knjizi Milosa Misovica.
Misovic nije nasao za potrebno da pomene ni cinjenicu da je u vreme raspisivanja opstenarodnog referenduma u Jugoslaviji »protiv dolaska stranih trupa«, Gligorijevicev nezakoniti Upravni odbor na isti nacin organizovao »opsteninovski referendum« protiv mene kao (uspesnog) direktora. I uspeo je Gligorijevic da ponizi vecinu zaposlenih u NIN-u tako sto ih je raznim manipulacijama naveo da ga podrze, sto je kasnije napismeno, u novinama, priznao Sava Dautovic.
Posle svega, bivsi upravni odbor kojem je istekao mandat, sada vec pre dve i po godine, i dalje upravlja NIN-om, mada se sveo na dva clana iz NIN-a i jednog iz Politike. Ta dva clana (Stevan Niksic i Petar Ignja) na mestu direktora drze Todora Bjelicu, koji je za uzvrat postavio Niksica za glavnog urednika. Posto im je Gligorijevic pomogao da obave taj posao nezakonitog preuzimanja najstarijeg nedeljnika u Srbiji, a radi toga zavadio celu redakciju, presao je u Vecernje novosti gde na mestu direktora izdavacke delatnosti, za dobru platu, izdaje podobne knjige.
Najzad, nekolicina kolega iz NIN-a, a znam koji su, »hrabro« su protiv mene javnom tuziocu podneli krivicnu prijavu (koja zaprecuje dugogodisnju robiju), zbog toga sto sam, navodno, »ometao upravljanje u preduzecu«. A ja sam bio direktor i po zakonu upravljao, a oni me u tome nisu ometali, za sta ima mnogo dokaza.
Tim povodom me na informativni razgovor pozvao inspektor policije u Ulicu 29. novembra i posto sam argumentima odgovorio na svih 39 tacaka krivicne prijave, inspektor nikako, eto vec vise od dve godine, ne uspeva da okonca istragu i predmet vrati javnom tuziocu na odlucivanje – hoce li da nalozi hapsenje ili ne. Urgirao sam mnogo puta sve dok inspektor pre godinu dana nije poceo da mi govori da je napisao izvestaj, ali »da treba samo jos da se potpise«. Pitao sam, najzad, ko to treba da potpise da bih urgirao. Odgovorio je doslovno: »Pa, ja treba da potpisem!«
Pre neki dan mi je, medjutim, odgovorio da je »napisao pola izvestaja, ali da je policija siromasna te nema papira da to odstampa«!!!
O svemu pomenutom pricao sam Misovicu na njegov zahtev, ali o tome nema ni jedne jedine reci u njegovoj knjizi.