Saopstenje sv. Sinoda nase Crkve od 24. marta ove godine – kojim se i nasa Crkva priklanja stavu hriscanske crkve u celini – koje nalaze svestenicima »da lekarima i babicama koji vrse abortuse ne dozvole pricesce« izazvalo je buku i bes i – sto je najcudnije – svi se komentatori slazu. Svi su i dalje na liniji nekadasnjeg SSRN ciji stav nije doneo nista novo i bolje u vezi sa ovim svakako znacajnim problemom. Ponavljaju se stavovi kojima se bukvalno bezi od problema – u Crkvi navodno »ne znaju da je Srbiju voljom vladajuce klike zahvatila bela kuga«, da bi SPC trebalo – kaze se u saopstenju Zenskog lobija – da zenama »ucini dostupnim sve polozaje u crkvenoj hijerarhiji« i naglasava se »trgovina izmedju SPC i rezima«. Najpre, nasa je Crkva u vise navrata upozoravala na problem »bele kuge«, ali odjeka u javnosti nije bilo, a problem zenskog svestenstva niti je teoloski dovoljno elaboriran – iako je i rana Crkva apostolskog perioda poznavala instituciju »djakonisa« – niti je to stvar SSC u Zenevi, niti pak ima makar jednog dokaza da bi vladike u suknjama bile imune od famozne trgovine izmedju nekih predstavnika jerarhije i ovog tiranskog rezima koji je i te delove jerarhije zaista inkorporirao u mrezu crno-crvene koalicije koja je nesrecnu Srbiju zavila u crno. O svemu se govori, ima i uverljivih argumenata, ali se o abortusu kao pojavi u drustvu malo govori, a izneti argumenti nisu jedini argumenti.
Stav koji je iznela nasa Crkva naravno nije popularan ali on nije izrecen tek tako i bez ikakvih argumenata.

Govore naravno i lekari, iznose odredjene razloge, ali niko nema hrabrosti da se suoci – i to traje godinama – i sa dokumentacijom doktora Stojana Adasevica, uglednog ginekologa koji govori na temelju svog cetrdesetogodisnjeg iskustva lekara i humaniste. Sto se pak Crkve tice, u sadasnjem momentu ona ne moze drugacije jer se radi o jednoj vrsti dogme, a dogma – ta rec mnoge iz nekadasnjeg SSRN jos i danas plasi – se tice nepovredivosti i svetosti zivota, jer u momentu kada roditelji saznaju da ce imati dete oni mu vec daju ime i cekaju ga da dodje na svet kao bice koje vec znaju i koje – to nauka dokazuje – njih zna. Tu se nauka i predanje Crkve u potpunosti slazu sa znanim temeljnim etickim nacelima bez kojih bi zivot bio nemoguc u krilu ljudske kulture i civilizacije. Zena nije sredstvo za radjanje koje se moze koristiti po principu »upotrebi i baci«, niti su rodjenje i smrt samo »nasa stvar«. Olako pristajanje na to je opredeljenje za kulturu smrti nasuprot kulturi zivota koju hriscanstvo brani, pa bi se moralo razlikovati normalno »planiranje porodice« od ubijanja zivog bica. Crkva ne moze da pristane na to – ljudi su se oduvek ubijali, ubijaju se i danas u ime nekakvih uvek »uzvisenih« ciljeva, ali Crkva ne moze da ne ponavlja zabranu – »Ne ubij!« Naucne analize i uverljive statistike pokazuju da resenje nije u »inzenjeringu« radjanja i smrti, koji podrazumeva i eutanaziju – taj grozni ostatak varvarskih mnogobozackih vremena – niti u bebama iz epruvete, te bankama genetskog materijala, koje omogucuju bogatima laksi pristup cak i tome, i koji zenu pretvaraju u vecno orudje muskog sovinizma i egoizma. Mogucnosti tehnoloske civilizacije su ogromne – i bolnice se uredjuju tako da nas trajno lisavaju one neponovljive tajne prvog decjeg placa i poslednjeg uzdaha smrti na koju imamo pravo pod krovom sopstvenog doma. Postoje ozbiljne studije koje pokazuju kako su i zbog cega »kompjuterske bebe« lisene ljudskog identiteta i ljubavi prema zivotu koji im Tvorac kroz nas daje na dar. Najzanimljivije je mozda ovo – oni koji zagovaraju slobodu abortusa bez kontrole razmisljaju na zastareli nacin, dok je Crkva u tom pogledu savremenija, iako joj upravo oni – bezmalo u svakoj prilici – kazu da je zastarela, srednjovekovna ustanova.
Trebalo bi racionalizovati strah od »zabrana« i makar imati na umu u ovoj prilici neke cinjenice.
I pre Frojda, i bez njega, bilo je jasno da se kultura i ljudska civilizacija grade ne u punoj i nekontrolisanoj slobodi svih nagona vec upravo u necem suprotnom od toga. Hriscani su odgovorni gradjani i nece biti da su ovi argumenti koji se navode jedini argumenti i, naravno, potpuno su svesni da je njihov stav nepopularan u svakom pogledu, a posebno u politickom. Sve mi je slobodno ciniti »ali mi nije sve na koristi«, kaze sveti apostol Pavle cije smo reci uzeli za moto ovog naseg takodje nepopularnog stajalista.

Post scriptum
Onima koji govore o trgovini izmedju nekih delova jerarhije nase Crkve, o sprezi delova jerarhije sa rezimom S. Milosevica tokom ovih deset krvavih godina, savetujemo da potraze drugog sagovornika – pisac redaka ovih je u uvodnicima rezimskih i crkvenih medija zaradio psovke i pljuvanja za koje je tesko odrediti da li su bestidnije u prvima ili u drugima.