Izmedju dvadeset cetvrtog i dvadeset sestog marta ucestvovala sam na skupu u engleskom gradu Bredfordu, koji je katedra za Jugoistocnoevropske studije tamosnjeg univerziteta organizovala u povodu godisnjice NATO intervencije, a sa idejom da britanskoj akademskoj i drugoj javnosti predstavi istrazivacke i aktivisticke krugove u Srbiji i Crnoj Gori koji na razlicite nacine tretiraju politicki i drustveni kontekst rata (naglasak nije bio iskljucivo na NATO intervenciji). Organizatori skupa, Bob Dzigins i Dzon Alkok, poznati su po svojim dugogodisnjim istrazivanjima politike i drustva u bivsoj Jugoslaviji. Sredstva za skup prikupljena su iz cetiri izvora, ukljucujuci Britanski savet za izbeglice, lokalne-gradske vlasti (Bredford i Noric, grad pobratim Novog Sada), te britanske antiratne i razne levicarske grupe. Sponzori su postavljali razlicite uslove organizatorima, od kojih je jedan bio da se sredstva ne mogu odobravati zainteresovanim izlagacima iz drugih delova bivse SFR Jugoslavije (!).
Prvi nepovoljan utisak o konferenciji stekla sam zbog gotovo nevidljivog prisustva aktivista iz antiratnih, zenskih i antinacionalistickih krugova, koje je objasnjeno (i moze se donekle razumeti), teskocama dobijanja britanske vize, te zeljom nekih aktivista, a narocito univerzitetskih predavaca u Srbiji, da ne putuju dok traju protesti studenata praceni hapsenjima. Od antiratnih i antinacionalistickih pokreta, istrazivaca i novinara bili su prisutni po jedna zena iz Centra za vise pravne studije i iz grupe Most, te dvoje ljudi iz Saveza slobodnih gradova Srbije. Moj uvid moze biti nepotpun jer su mnogi izlagaci odustali od dolaska a drugi bili pozvani umesto njih vec nakon stampanja programa. Pretpostavljam da sam propustila da pomenem jos neke ucesnike iz nevladinih grupa iz SR Jugoslavije, ali su se promene u programu dogadjale i tokom skupa, te su mnogima onemogucile da saznaju ko je prisutan.
Utisci koje bih zelela da podelim ne samo sa veteranima antiratnih, antinacionalistickih grupa u Srbiji i Crnoj Gori – znam da Republiku citaju i u drugim bivsim delovima SFRJ – ticu se kvaliteta izlaganja univerzitetskih profesora. Izbor izlagaca sa akademskih institucija u Srbiji je bio jednostran – zarad profesionalnosti necu upotrebiti jaci izraz. Na panelu od kojeg su mnogo ocekivali i bredfordski studenti i britanski aktivisti, pod nazivom »Rat i kultura«, jedini izlagac je bila profesorka Ljiljana Bogoeva Sedlar sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Tema izlaganja, koje je bilo najavljeno naslovom »Predstavljanje jugoslovenske krize u drami i na filmu«, bila je savremena anglo-americka dramska knjizevnost kao medij predstavljanja moralne i politicke hipokrizije »zapadnih« drustava. O konkretnim dogadjanjima u kulturi Srbije – univerzitetskoj, popularnoj, sluzbeno-politickoj – nije bilo ni reci, sem saveta publici da obavezno pogleda »Podzemlje« Emira Kusturice u kojem »autenticni muski i zenski arhetipovi« zive duboke istine – o sebi i »Zapadu«. Na pitanje iz publike kakvo je stanje slobode izrazavanja i medija u Srbiji, profesorka Bogoeva Sedlar je odgovorila da ona sama nikada nije imala problema, sem jednom u studentskim godinama kada je pozitivno odreagovala na film Lazara Stojanovica »Plasticni Isus«, ali ni tada, kao ni sada, postenom coveku niko nije mogao nauditi. U nastavku odgovora na isto pitanje, publika je cula i da je zabranjivanje filma »Misterija organizma« Dusana Makavejeva bilo prosta greska ili glupost tadasnje Partije, jer je tema filma zapravo bila nesloboda misljenja u SAD gde su knjige Vilhelma Rajha spaljene na osnovu sudske presude. Kako se samo Makavejev nije u svoje vreme setio da tako patriotski predstavi i spasi svoj film? Profesorku Bogoevu je (indirektno doduse) podrzao Rej Braun, pozorisni reditelj »zaljubljen u Jugoslaviju«, ciju smo predstavu – umerenu nostalgiju za letovanjima na moru sa gostoljubivim svetom iz svih krajeva SFRJ – bili gledali prethodne veceri. Rej Braun se pozalio na povremene pojave cenzure u britanskim medijima, ali se njegovo poznavanje stanja kulture u bivsoj SFRJ ili Saveznoj Republici Jugoslaviji, neceg sto je bilo tako »autenticno«, »lepse nego Engleska« i potom napadnuto oruzjem, nazalost ogranicilo.

Ratomir Ristic, profesor engleske knjizevnosti Niskog univerziteta, koji je inicijalno bio predstavljen kao ucesnik na istom panelu o ratu i kulturi, umesto toga bio je pridruzen panelu »Izazovi nacionalizmu«, na kojem sam i ja imala izlaganje. Referat profesora Ristica nosio je naziv »O usponu nacionalizma, i kako predavati knjizevnost«. Iz niza citata iz anglo-americke i francuske poezije (lamenti nad ljudskom hladnocom i sebicnoscu), te izjava politicara iz zemalja NATO-a (svedocanstvima prepredenosti), profesor Ristic je sklopio analogijama poduprtu tezu o trajno zlim namerama »Zapada« alias »imperijalizma« prema Srbiji. Saveznicko bombardovanje gradova u Srbiji 1944. godine je Risticu, po sopstvenom priznanju, bilo jasan signal da ce se agresija kad-tad nastaviti, sto se i dogodilo tek koju deceniju kasnije. Najprece nam je da bacimo izazov nacionalizmu svetskih imperija – zakljucio je profesor Ristic svoje izlaganje, i time rasvetlio pitanje o njegovoj uklopljenosti u temu panela. U nastavku panela sam govorila ja: o odnosu izmedju porasta nemoci u razlicitim segmentima drustva, a narocito medju mladima u SFR Jugoslaviji, i o usponu novog vida nacionalizma – etnickog populizma – kao opredeljenja politickih i drustvenih elita tokom 1980-ih i putu mobilizacije pasivnih biraca. Teze o marginalizaciji potencijala za reforme odozdo ilustrovala sam podacima o nezaposlenosti i porastu znacaja lokalizma i klijentelizma kao obelezja »patronazne« drustvene kohezije i kontrole u periodu koji je neposredno prethodio organizovanju drzavnog nasilja. Nakon otvaranja diskusije, profesorka Bogoeva se iz publike javila za rec da bi prokomentarisala moje teze o uzrocima nemoci i pasivizaciji mladjih generacija (bivsih) Jugoslovena primedbom da su mladi ljudi koji zive sa svojim roditeljima i clanovima sire porodice emocionalno i moralno bogatiji nego ljudi u »zapadnim« kulturama, da to moze biti stvar »kulture«, te da izmedju »nas« i »njih« postoje sustinske razlike. Na primedbu mog americkog kolege (koji je govorio na istom panelu) da sam ja zasnovala svoje izlaganje na istrazivanjima i zakljuccima sociologa i ekonomista iz svih delova bivse Jugoslavije, a koji su se bavili temama drustvene nemoci tokom 1980-ih, profesorka Bogoeva je odgovorila da to »nije sigurno«, te da »ti mladi, kao ona (ja) su odrastali i posle napustali zemlju«. Nije nam dalje objasnjeno kakav negativan efekat na istrazivacke planove i rezultate gest »odlazaka« ostavlja, ali mozda se moze naslutiti. Nisam prisustvovala panelu »Strateska i medjunarodna pitanja: medjunarodne perspektive«, ali mi je student-postdiplomac iz Podgorice, koji trenutno studira u Njukaslu, ispricao da je jedini panelist iz Srbije, Dragan Simeunovic sa Fakulteta politickih nauka, govorio o proslogodisnjem proterivanju Albanaca sa Kosova kao propagandnim izmisljotinama.
U poredjenju sa ovim hegemonijskim predstavljanjima svakodnevnog zivota u Srbiji iz ugla »akademske kritike« (znacajnim ne zbog onoga sto je receno, vec zbog tezine precutanog), nastup svestenika Save Janjica iz manastira Decani, koji je predstavio rezim u Srbiji kao nelegitiman i orijentisan na izazivanje nasilnih konflikata, zvucao je istovremeno kao politikoloska analiza i poklic sa barikada.
Antinacionalisticki i istovremeno antiratni angazman u Srbiji je na skupu tek posredno predstavljen, kada je americka clanica jedne nevladine organizacije procitala na zavrsnom plenarnom panelu poruku Vesne Golic iz Grupe 484. Secanjem na Jelenu Santic osvetljen je, letimicno, decenijski napor antiratnih pokreta da osvoje civilni prostor za sebe i one kojima je cesto i nasilno oduziman.
Pisem ovaj skec–reportazu jer me je zabolela cinjenica da sa univerziteta u Srbiji nije dosao niko ko bi govorio o univerzitetskim »reformama«, studentskim protestima, posledicama Zakona o informisanju, antinacionalistickim inicijativama u godinama u kojima je Srbija ratovala u Hrvatskoj i Bosni, i o mnogo cemu drugom sto cini kulturu nacionalizma i kulturu otpora. Kako na fakultetima i institutima drustvenih nauka (i na dramskim umetnostima) u Beogradu (i drugim gradovima), tako i u Republici, moglo se naci desetine israzivaca koji bi dostojno, analiticki predstavili odnos izmedju kulture i politike sa svim regionalnim specificnostima u Srbiji, Crnoj Gori, Vojvodini i Kosovu, te ilustrovali svoja zapazanja licnim aktivistickim iskustvima.
Osecam se krivom da se i sama nisam potrudila da obavestenje o konferenciji uputim listovima u kojima istrazivaci na koje mislim redovno objavljuju. Na kraju, interesovalo bi me da saznam da li je i na koji nacin skup u Bredfordu bio u nas popularisan.