Kada je papa Jovan Pavle II nedavno – sa glavnog oltara iznad groba sv. Petra – izgovorio svoje mea culpa sa poduzim spiskom grehova istorijskih »ogrehovljenih struktura« u samoj Crkvi, hrabre reci u toj homeliji jos jednom su oznacene kao senzacija i novina. Mozda tako i mora biti jer u krilu elektronske civilizacije sve sto nije senzacija i novina nije ni neka vest. Govorio je papa o grehu jedinstva u Crkvi, o zeni i njenom dostojanstvu, o Jevrejima i grehu antisemitizma, o demokratiji i ljudskim i manjinskim pravima i to nije novo – u odmaklim godinama i u dvadeset drugoj godini svoga burnog pontifikata ovaj 263. naslednik sv. Petra zapravo sledi duhovnu strategiju nove evangelizacije koja je zapocela sa velikim Koncilom medju cijim je arhitektima i on bio. Nema u homeliji na primer ni velike teoloske novine jer sva novozavetna nada, »nada trecega dana« temelji se na pokajanju i prastanju kroz koje se – i nikako drugacije – »izrasta u istini«. To je jos jednom bio licni, strogo individualni cin hriscanskoga prvosvestenika jer, vec po definiciji, niko i ne moze da nagna i da obaveze papu na neki cin. Vec to govori o duhovnoj hrabrosti na koju on strpljivo navikava svet. Pa ipak – novine ima. Ovaj je papa na samom pocetku svog puta sluzenja izvukao iz senke istorije papu Hadrijana VI koji je bio poslednji papa koji je javno govorio o grehu Crkve i sasvim konkretno o »odvratnim nedelima« nekih svojih prethodnika, jos daleke 1523. godine.
Da bi se ovo mea culpa bolje razumelo treba se vratiti makar na neke momente koji su mu prethodili.
Boreci se za dostojanstvo zene on je jos 1988. »korigovao« apostola Pavla – Efesanima 5. 21–22–23 – i u enciklici Mulieris dignitatem o zeni progovorio kako niko do njega to cinio nije, a jos ranije, na samom pocetku zatrazio je zakasnelu pravdu za Galileja. Molio je oprostaj od Indijanaca jos 1992, smelo je govorio o Inkviziciji i krstaskim ratovima, da bi u enciklici Ut unum sint ideju prastanja ugradio u samu osnovu svoga ucenja. On smelo bastini misao jednog kardinala J. Ratzingera, a posebno teologa H. U. von Balthazara ciji glasoviti »spisak« iz 1965. stoji na samom pocetku ovog puta trazenja novog lica Crkve. Kada je njegov prethodnik Jovan XXIII – taj primer se ne bi smeo zaobici – izbacio iz uskrsnje liturgije za Veliki petak grozne reci o »perfidnim Jevrejima«, koje su vekovima ponavljane, on je dobro znao da ce ovaj njegov naslednik za Jevreje reci ovo sto i sada ponavlja – »Jevreji su nasa starija braca u veri«. Taj cin je papino smelo citanje novih znakova vremena a on svoju smelost nalazi samo na izvorima Jevandjelja na koje privikava i nase doba u velikoj borbi protiv »civilizacije smrti«.
Ako njegove reci deluju skandalozno, valja se naviknuti da je Jevandjelje u svetu upravo to – skandal ali u izvornom smislu reci.
To je puni smisao ovog cina mea culpa koji cisti »unakazeno lice Crkve« i koji podrazumeva – navedimo jos koju njegovu rec – »ociscenje istorijskog pamcenja«. Ovaj zahtev pape Jovana Pavla II laicki izrazen jednostavno znaci kriticko prosudjivanje crkvene istorije kako bi se istina bolje videla i mudrije zivela. Otuda su razumljivi i otpori – posebno kada govori o demokratiji koja »najbolje odgovara ljudskoj prirodi«, o manjinama jer i »hriscani su manjina«. Nije cudo sto je o njemu jedan M. S. Gorbacov rekao i ovo – »Nista od svega onoga sto se dogodilo poslednjih godina u istocnoj Evropi ne bi bilo moguce bez ovoga pape«. Stoga je i ovaj »spisak grehova« uistinu veliki i nadobudni dogadjaj u svetu cije nade nisu jos ugasle. Naravno, ni papin »spisak grehova« nije potpun. Ono sto je bitno to je da je vec njime, kakav je, pozvao i »prozvao« ostale hriscane ali i druge da taj spisak nastave. Pozvani smo i prozvani i mi na Balkanu – i mi imamo o cemu da progovorimo, za mnogo sta da se – iz blize i daleke proslosti – kajemo. U tom smislu je ova homelija ohrabrenje za sve i cin hrabrosti koji najavljuje pravo vreme Crkve.