Gradjani Srbije trebalo bi u svom kalendaru da ukinu 24. mart jer im samo donosi nesrecu. Tog datuma pre dve godine izabrana je »vlada narodnog jedinstva« u koju su, pored SPS-a i JUL-a, prvi put usli Seseljevi radikali. Na prvi rodjendan te vlade, 24. marta 1999. NATO je poceo bombardovanje.
Skupstina Srbije je 24. marta 1998. godine sa 169 glasova »za« (od 250 poslanika) izabrala 109. vladu u istoriji Srbije i petu od uvodjenja visestranackog sistema. U novoj vladi, koja je sebe nazvala »vladom narodnog jedinstva«, bilo je 36 clanova i to 16 iz SPS-a, 15 iz SRS-a i pet iz JUL-a. Posto je »uspesno« okoncao svoj prvi mandat od 1993. do 1998, Mirko Marjanovic je bio ponovo izabran za republickog premijera. Od pet potpredsednickih mesta, po dva su dobili SPS i SRS, a jedno JUL. Od 30 ministarskih mesta, po 13 su podelili SPS i SRS, a JUL-u su pripala cetiri. U toj novoj-staroj vladi ostalo je 14 ministara iz prethodnog saziva, dok je izabran 21 novi.
Opozicija je u velikoj meri doprinela da ta vlada postane crveno-crna, jer na parlamentarne izbore nije izasla nijedna opoziciona stranka sem SPO-a. A isti SPO nije hteo da udje u vladu jer je bio nezadovoljan brojem ministarskih fotelja koje im je ponudio Marjanovic. »Ponudio sam SPO-u devet od 23 ministarska mesta, od njih dva potpredsednicka i dva bez portfelja. Mada SPO ima 18 odsto poslanika u parlamentu, ponudio sam im 36 odsto mesta u vladi, ali oni to nisu prihvatili«, rekao je tada Mirko Marjanovic.
Tako je Srbija dobila predimenzioniranu, tipicno birokratsku vladu, koja sa starim premijerom, vec kompromitovanim ministrima i gotovo polovinom radikala nije obecavala nista dobro. Naprotiv. Zarko Korac je tada ocenio da »u savremenoj istoriji Srbije sigurno nije bilo nekompetentnije i uzasnije grupe ljudi koji glume vlast«. On je rekao i da je posle deset godina priroda Milosevicevog rezima postala sasvim vidljiva i da je on, u stvari, formirao jednu ratnu vladu (Danas, 31. 03. 1998).

Tako je govorio Marjanovic

U svom antologijskom ekspozeu koji je odrzao prilikom promocije ove vlade, Mirko Marjanovic je (kao i u svom prvom mandatu) obecao zlatna brda i doline. Trebalo je biti veoma naivan pa poverovati da je »osnovni cilj vlade narodnog jedinstva bogata, razvijena, savremena, demokratska Srbija i da je to interes koji je svima najvazniji«. Ali, malo ko je tada mogao slutiti da ce nas ta vlada vrlo brzo dovesti do potpune izolacije, rata i pogibelji. Radili su potpuno suprotno od onoga sto su obecali.

G. Marjanovic je rekao i da ce »cenovna i valutna stabilnost biti osnova dinamicnog razvoja« i da ce drustveni proizvod »do kraja ove i u narednoj deceniji rasti oko sedam odsto godisnje«. Proslo je tek nedelju dana od te izjave, a vec 1. aprila je objavljena devalvacija kojom je vrednost dinara smanjena za 82 procenta. Tako je jedna marka, umesto 3,3, od tog dana vredela 6 dinara. Zahvaljujuci politici Marjanoviceve vlade, marka danas na trzistu kosta 22 dinara, ali je kurs za privilegovane ostao i dalje 6 dinara. O uspesnosti te politike slikovito govori i podatak da je prosecna plata u februaru 1998. iznosila 165 maraka, a u februaru ove godine je bila 73 marke.
Marjanovic je rekao i da su »u danasnjem svetu snazno prisutni procesi globalizacije i integracije i da Srbija mora u potpunosti da postane deo tih procesa. Ona za to ima sve uslove«. A onda je njegova vlada vec 2. aprila 1998. jednoglasno prihvatila nalog Slobodana Milosevica da predlozi republickom parlamentu da raspise referendum na kojem ce se gradjani izjasniti da li prihvataju ucesce stranih predstavnika u resavanju problema na Kosovu. Kako se velika vecina glasaca izjasnila »patriotski«, Kontakt grupa je ubrzo ponovo uvela drasticne sankcije Srbiji. Kao sto je poznato, umesto stranih predstavnika, dosle su NATO trupe. 
Nakon ovakvog pocetka crveno-crne vlade jasno se videlo da nam se crno pise. Sledeci potez bio je utvrdjivanje predloga zakona o univerzitetu 18. maja 1998. Tim zakonom prakticno je uvedena prinudna uprava na univerzitete i ukinuta njihova autonomija. Dekani su postali svemocni direktori, a profesori obicni sluzbenici.
Marjanovic je rekao i da »ocuvanje pune slobode stampe ostaje drustveni cilj i zadatak za Vladu Srbije«. A onda je vlada sredinom novembra te godine prvo donela uredbu kojom je prakticno blokirala izlazak nezavisnih medija, da bi 6. decembra usaglasila predlog zakona o informisanju, jedno od njenih remek-dela. Od tada pocinje otvoreni rat protiv slobodnih medija: gase se novine, zatvaraju radio i TV stanice, hapse i progone novinari, otimaju predajnici, prekrsajni sudovi izricu drasticne novcane kazne, a stizu i uzasne pretnje.

Eldorado samo za rezim

Svoju aktivnost »vlada narodnog jedinstva« je krunisala 6. decembra 1998. kada je Skupstini poslala zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica i to sa zahtevom da ga usvoji po hitnom postupku! Po tom zakonu predsednici republike, skupstine i vlade imali bi ogromne privilegije i plate za vreme svog mandata, a sve na sta su navikli trebalo bi da im ostane dozivotno: velika apanaza, obezbedjenje za njih i porodicu, kola, vozac i administrativno osoblje, kuvarice... A plate ministara, poslanika i ostalih izabranih lica bile bi po koeficijentu od 10 do 18. Parlament, iz kojeg je i potekao ovaj predlog, ga je naravno usvojio, ali je zakon ubrzo stavio van snage zbog velikog pritiska gradjana na ivici egzistencije. Taj zakon je mozda najbolje pokazao do cega je jos jedino ovom rezimu stalo.
Sledece, 1999. godine, vlada je punom parom pocela da radi tek nakon okoncanja rata 10. juna. Jedini »blistavi« trenutak imala je 12. januara kada su tri potpredsednika (Ratko Markovic, Milovan Bojic i Vojislav Seselj) na konferenciji za stampu otkrila javnosti »supertajni« dokument CIA sa podacima sa koliko dolara Amerikanci finansiraju nezavisne medije i sindikate u Srbiji, studentske organizacije i mnoge druge »izdajnike«. Nisu prosla ni dva sata od objavljivanja »tajnog dokumenta«, a domaci surferi su otkrili da je taj tekst svima dostupan na Internetu a da je zaglavlje CIA falsifikovano. Bez obzira na otkrivanje prevare, vladi je to posluzilo za sirenje optuzbi protiv nezavisnih medija i sindikata, studentskih organizacija, pojedinih sudija i svih ostalih koji joj nisu po volji.
U prvoj polovini godine politika se najvecim delom vodila na saveznom nivou. Prvo, 6. februara zapoceli su neuspesni pregovori u Rambujeu, a zatim 18. marta u Parizu. U tim drugim pregovorima jugoslovenska delegacija nije prihvatila prisustvo stranih trupa na Kosovu. Skupstina Srbije je 23. marta potvrdila odluku da necemo strane trupe u zemlji, a sutradan, 24. marta, pocelo je bombardovanje. Tokom 78-dnevnog rata vladali su ratni zakoni i nevidjeno »jedinstvo« izmedju srpskog rukovodstva i naroda.
Prvi saljivi gest nakon zavrsetka rata napravio je Seselj. Posto je skupstina Srbije potpisala mirovni plan za Kosovo, lider radikala je najavio da ce u slucaju ulaska NATO vojske u pokrajinu radikali izaci iz vlade. Tu odluku potvrdila je i Centralna otadzbinska uprava SRS-a. NATO je usao na Kosovo, a onda je predsednik Srbije Milan Milutinovic 15. juna uveo radnu obavezu za radikale zbog »neophodnosti kontinuiteta sastava i rada vlade«.

Lazi, kradje i represija

Odluku o hitnoj obnovi zemlje Marjanoviceva vlada donela je 12. avgusta. Posto su za obnovu neophodni novci, vlada je odlucila da od svih zaposlenih i penzionera uzme po jednu dnevnicu mesecno, a ako su im zarade 3000 dinara i vise, cak 10 odsto. Pored toga sto osiromasene gradjane niko nije pitao za to, Vlada do danas nije nasla za shodno da ih obavesti koju sumu novca prikuplja od njih niti za sta se te pare koriste. S druge strane se cuje da su svi Mrkonjic gradovi, sela i ostale gradjevine ocajno loseg kvaliteta i da se gradjevinarima ne isplacuju plate. Stvarno, gde su pare?
U svom pobednickom pohodu, »vlada narodnog jedinstva« je 25. avgusta 1999. donela uredbu po kojoj ce, umesto penzija za maj, jun i jul, korisnicima biti izdati bonovi za placanje elektricne energije, uglja i drva za ogrev. Siroti penzioneri su umesto tri, dobili po dve i po penzije, jer su tokom ratnih meseci plate pale, pa ih i penzije prate.
U istoriju»vlade narodnog jedinstva« uci ce i vracanje zakona o privilegijama u proceduru. Ovoga puta »skracenog«. Vlada je, naime, 2. novembra 1999. dostavila republickom parlamentu Predlog zakona o posebnim pravima i duznostima predsednika republike.
Kozmeticka rekonstrukcija srpske vlade usledila je 9. novembra prosle godine. Nista se tu zapravo nije promenilo, sem sto je Bogoljub Karic izasao iz vlade, neki ministri su promenili ministarstva, Ministarstvo prosvete je podeljeno na dva – Ministarstvo visokog obrazovanja i Ministarstvo prosvete i tu bi uglavnom bio kraj.
I u ovoj, 2000. godini, crveno-crna vlada nastavlja zacrtanim putem, ali jos ostrije. Ljudska prava su veoma ugrozena; Vojin Dimitrijevic, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, nedavno je rekao: »Zelja da se ljudska prava negiraju vise se i ne krije«. On je istakao da su u nasoj zemlji ugrozena prava na zivot (i naveo Slavka Curuviju i druge nerasvetljene slucajeve). Posebno je prisutna diskriminacija na nacionalnoj osnovi, kao i prema Srbima na Kosovu nakon NATO agresije.
Posto je u prethodne dve godine uoblicila zakonsku regulativu po svojoj meri, vlast u Srbiji je krenula u bespostednu borbu protiv svih neistomisljenika i – protiv Crne Gore. Optuzbe protiv opozicionih lidera, masovno privodjenje i zlostavljanje opozicionih aktivista, progon slobodnih medija i novinara postali su nasa svakodnevica. 
Kad je uvideo da mu kod kuce dobro ide i da od opozicije nece imati vecih problema, rezim se ustremio na »disciplinovanje« Crne Gore. Kad je manja republika uvela dvovalutni sistem (dinar i marka), da bi se zastitila od stampanja novca u Beogradu, na koje nije imala nikakvog uticaja, Srbija je prekinula platni promet s njom. Pocetkom februara Marjanoviceva vlada je donela odluku o prekidu robnog prometa sa Crnom Gorom, a 4. marta je spustena rampa izmedju dve republike. U Crnu Goru vise ne idu hrana, lekovi, repromaterijal, preko Kolovrata vise ni ptica ne moze da preleti. Od tih sankcija, kao i od onih koje je Milosevic 4. avgusta 1994. uveo Republici Srpskoj, najvise stete imace privreda i gradjani Srbije, jer su se iz politickih razloga odrekli svojih trenutno najvecih izvoznih trzista na kojima je prosle godine ostvarena cak trecina izvoznih prihoda – oko 480 miliona dolara.
Srbijo, kuda ides?