Medju balkanskim planinama
– stari nas putopisac izvestava –
bila je jedna budzak-zemlja,
budzak-zemlja, cor-drzava.

Krajolici su u njoj bili lepi
al’ svi drumovi su bili slepi,
i sve pruge, tracnice i sine
vodile su – do Nigdine.

I zdralovi i divlje guske
– kad u jesen na jug krenu –
u sirokom su polukrugu
zaobilazili tu cor-zemlju.

A zitelje te cudne zemlje
– mada ne behu praznoglavi –
nije mucilo saznanje
da zive u cor-drzavi.

Nisu roptali na glavare
koji im takvu sudbinu kroje.
Culi su za strane zemlje
al’ nisu verovali da postoje.

Ziveli su u nekom veku...
Ali u kom? To nisu znali...
Ne postoji proticanje, postoji cor-vreme
kad zivite u cor-drzavi.

Nisu ih zanimale promene
ni drugi zamorni zahvati.
U budzak zemlji, cor-drzavi
moze se samo skoncavati.

Mediji su, nekako skrajnuto, u poznim minutima, na pola usta, u nekom coravom stupcu, objavili vest koja je za Srbiju vest dolazecih decenija (ako tako budemo hteli): gradice se alternativna magistrala Evropa–Bliski istok. Tamo negde preko Madjarske, Rumunije i Bugarske. Srbija ce, dakle, postati zemlja slepo crevo, coravi sokak, budzak koji se u sirokom luku zaobilazi. Ako tako budemo hteli. Zao mi poeta–patriota. Propadose im s mukom sklepane metafore o Srbiji »kuci na drumu«, »zemlji na raskrsnici svetova«, »zemlji na istorijskoj vetrometini«... Zao mi geopoliticara i ostalih Kalajica. Cime li ce pravdati srbomrznju, svetsku zaveru i ostale antisrpske ujdurme?
 

Prica o pokvarenim kisobranima

Ovo je zemlja socijalne pravde
– rece ministar Flip-Floc.
Svetlu buducnost za sve
donece samo srbosos!

Dok vlastodrsci opevaju
raj socijalne pravde
podanici sapucu sebi:
begaj odavde, begaj odavde!

Jedan ministar u dedinjskoj vladi obznanio je da je SPS – ni manje ni vise – »partija socijalne pravde«, ergo, Srbija, kojom vladaju, zemlja je socijalne pravde. U kojoj su svi jednaki, ali su neki jednakiji. Kojeg li cinizma: oni koji su opljackali narod do gole koze izdaju se za socijalne pravdoljupce. Govoriti o »socijalnoj pravdi« u zemlji u kojoj su vecina zitelja socijalni slucajevi bezocnost je bez premca.
Jedan kisni dan razotkriva stanje sveopste bede bolje od svih ekonomskih i statistickih pokazatelja. Jednom sam brojao: svaki cetvrti prolaznik ima pokvaren kisobran. Srbija je zemlja pokvarenih kisobrana. A vise nema ni majstora sa tobolcima na ledjima iz kojih su virile rezervne zice, kao strele. Nema, jer vlasnici pokvarenih kisobrana nemaju para da plate ni taj mali majstorluk.
 

(Nas) Napoleon i zene

Na parlamentarnim izborima
u zemlji Tutumraka
sve su Karakondzule
glasale za Vukodlaka.

Pobeda je bila glatka,
ko podmazana uljem,
glasove su mu dale
Rospije i Frakafulje.

Slusam na radiju rezultate nekog istrazivanja koje veli da je Dedinjski Knjaz na dosadasnjim izborima pobedjivao zahvaljujuci – glasovima zena. Sretao sam napaljene slobistkinje, ali zar ih ima tako mnogo? Neki psihijatri pojasnjavaju da je u pitanju neka tajnovita erotska veza. Zar zaista? Valjalo bi snimiti film o idealu srpske (muske) lepote. Nadrealista Koca Popovic je, posle prvih izbora, govorio da se Srbija zaljubila u – jedan dulek.
Svi mi smo, dakle, taoci nastrane podatnosti, blesavih mastarija i morbidnog ukusa nasih sugradjanki. Deca su taoci somnambulnosti svojih majki. Koji li sve cudni impulsi nisu kadri da upropaste zivote ljudi koji su imali tu nesrecu da se rode u ovoj zemlji.
Nije cudno da zene, koje i inace vole da sebe predstave u laznom izdanju, imaju sklonost i ka duhovnoj i govornoj nafrakanosti. Nije iskljuceno da one koje na sebe stavljaju lazna lica, lazne ukrase, lazne misli, pozele, na kraju, u tajnim mastarijama, da na sebe stave i najvecu laz – laz vlasti i moci.