»Ja bih verovatno sa tim covekom bila i dan danas da sam umela ono, sto mnoge zene umeju a ja ne umem, da budem trpeljiva zena.«
Jelena nije bila trpeljiva zena, nije pripadala balkanskom patrijarhatu. Jelena se udala kad je htela, razvela kad je htela, rodila dete kad je htela. Jelena je postovala ljubav i zivot. Nije uzmicala, borila se za svoja uverenja. Nije pristala na ulogu »dobre zene«, cuvarke ognjista i nacionalnih interesa, nije verovala u pravedne ratove, nije mogla da precuti i zataska.
U prolece devedeset druge urlala je ispred Narodnog pozorista izazivajuci zaprepascenje finog gradjanskog sveta. Sarajevo je granatirano, a Beogradjani su ulazili u teatar, njen maticni teatar, kao da se nista ne dogadja. Ni najbliskije nije postedela gneva. 
Devedeset trece. »Skopala me velika tuga kad su vukovarske majke dosle da traze svoju decu – pet autobusa punih mladica iz Vukovarske bolnice koje je progutala Ovcara.« Tim mladicima nije bilo vise pomoci, ali o zlocinu se moralo progovoriti. Nije se smeo zataskati, zaboraviti. Majke je Jelena u svom domu saslusala, ugostila, sa njima prosla kroz kancelarije Generalstaba.
Devedeset cetvrte, most kod Gradiske, na jednoj strani Krajisnici, na drugoj UN trupe (Argentinski i Nepalski bataljon), u kolima Veljko Dzakula, Nikola Barovic, Jelena... Veljko je pusten iz Kninskog zatvora, strah za njegov zivot je ogroman. Jelena pregovara, place... Krajisnik kaze: Mi cemo vas pustiti, ali kako cete preci mine?« – »Ja sam balerina i pocnem da preskacem mine«. Sa pedeset godina, medju neprijateljskim stranama i indiferentnim UN trupama. Performans nasred mosta. Ali, Veljko je i danas ziv. Nazalost, medju onima koji su se sastali, istog trena kad je bio kidnapovan sa beogradskih ulica i nisu dozvolili da ga mrak proguta, nema Vladana Vasilijevica, Miladina Zivotica, Koste Obradovic i Jelene Santic.
Devedeset pete, prolece u Pakracu – Bljesak, leto u Kninu – Oluja. Na Pavlovica cupriji sa feministkinjama Jelena nosi vodu i sendvice izbeglicama iz Krajine; 484 izbeglice na spisku. Nisu to ljudi sa spiska. To su akteri svojih zivota. Grupa 484 je jedna od najaktivnijih mirovnih grupa, vecina aktivista u grupi su izbeglice. Jelenina grupa.
Devedeset seste, istocna Slavonija. Jos devedeset i trece Jelenu su tamo hapsili. Isla je tik uz liniju fronta da bi prenela poruku prijateljstva, pozdrav jednog komsije drugom, da bi onom sto je »tamo daleko« u inostranstvu rekla kako mu izgleda kuca iz koje je pobegao, a ovima sto su ostali da ih on ne mrzi. Te jednostavne reci, znaci da se prijateljstva mogu obnoviti za Jelenu su bile tada najvaznije na svetu.
Ratna logika je jaca od mirovnjacke. Bolest. Rada Ivekovic joj kaze: »Jelena da li primecujes da ti o ratu govoris potpuno isto kao o svojoj bolesti«. Dva destruktivna procesa. Za zaustavljanje oba potreban je mir. Bolest je Jelena drzala u svojim rukama tri godine preko svih lekarskih prognoza, bas tezeci ka miru. Aktivno. Svakodnevno. Beskompromisno. Sa gorkim tibetanskim cajevima na krovu sveta koji je slucajem bio ispred Vojnog suda u Beogradu, na plakatima Otpora, na nalepnicama na kojima je pisalo Sloboda se pise bez n.