Sudstvo (sud, sudije, sudjenje) – bilo je vazan cinilac drzavne uprave srednjovekovne Srbije, od kojeg je zavisilo sprovodjenje i primena zakona u svakodnevnom zivotu. Sprovodjenje postojecih pravnih normi i zakona zavisilo je kako od razvijenosti same drzave, tako posebno i od organizovanosti sudstva. Zato se moze reci da do donosenja Dusanovog zakonika nije bilo jedinstvenog i dosledno uredjenog sudstva u pravom smislu te reci. Do tada su sudile razne ustanove i vlasti, medjusobno nepovezane i bez jasno razdvojenih nadleznosti. Pored vladara i posebno ustanovljenih sudova, sudile su crkvene i upravne vlasti i vlastela. Tek se Zakonikom predvidjaju redovne, drzavne, odnosno carske sudije, odredjuju se njihove nadleznosti, postupak pri sudjenju, istice se njihov primat nad ostalim vlastima koje sude, uzima njihova licnost u zastitu od uvreda i napada i, sto je posebno vazno, proklamuje njihova nezavisnost u sudjenju. Ta nezavisnost sudova je istaknuta clanovima 171 i 172. U prvom se kaze da ako i sam car izda akt za nekoga ili po srdzbe, ili po ljubavi, ili po milosti, a onazi knjiga razara zakonik, nije po pravde i po zakonu, kako pise zakonik, sudije tuzi knjigu da ne veruju, tkmo da sude i vrse kako je po pravde. U drugom se kaze da sudije sude samo po zakonu, kako pise u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi. Jedna od osnovnih ideja Dusanovog zakonika je upravo razdvajanje sudske od upravne vlasti, kao i uredjenje sudstva po ugledu na Vizantiju. Zato nije ni cudno sto je u tom cilju sudstvu posveceno, posredno ili neposredno, oko 40 clanova Zakonika.
Kao i u svim feudalnim drzavama i u Srbiji je u srednjem veku vrhovni sudija bio vladar. Izvori tacno predvidjaju koji su prestupi bili rezervisani za njega. To su, prema ondasnjim shvatanjima, bili najtezi prestupi. Oni su cinili tzv. rezervate sudske ili u nasim izvorima – carske dugove. Vladarev sud je razvojem pravnog sistema i sudstva, narocito u doba cara Dusana i posle njega, postao najvisi drzavni sud koji je podanicima pruzao najbolju garanciju zastite prava ili bar mogucnost potrage za pravdom i njenim zadovoljenjem.
Na nizem nivou sudske organizacije u periodu Nemanjica su sudije jos dugo bili zupani, a kasnije sevasti i kefalije. Sve do Dusanove reforme i donosenja njegovog Zakonika sud nije bio odvojen od drzavne uprave, vec je sudjenje poveravano oblasnim i lokalnim organima vlasti. Car Dusan je svojom reformom sudstvo odvojio od uprave i sudjenje poverio sudijama kao posebnim organima, ni od koga zavisnim. U Zakoniku se posebno naglasava da je car postavio sudije po celoj zemlji (cl. 148) i da se niko ne poziva na dvor carstva mi mimo oblasti sudija, koje jest postavilo carstvo mi, vec da ide svako pred svog sudiju (cl. 175). U brojnim clanovima Zakonika koji govore o sudskom postupku nikad se ne predvidja da se taj postupak vodi pred drugim vlastima, vec uvek pred sudijama koje je ovlastio car: pozivaju se stranke pred sudije (cl. 89); lice, tj. osumnjiceni se predaje sudijama (cl. 92); pred sudijama se vrsi pravdanje kotlom (cl. 84); pismeni dokazi se podnose sudijama (cl. 105, 171); stranke se parnice pred sudijama (cl. 161); presuda se izvrsava prema odluci i po nalogu sudija (cl. 162, 178, 188); dvor sudijin i dvor carev se navode kao nadlezna mesta gde se obavlja sudjenje (cl. 66, 91). Medjutim, koliko je novo uredjenje sudstva bilo sprovedeno u praksi sasvim je drugo pitanje. Iz izvora se cak vidi suprotno, tj. da ni kasnije nisu prestale sudske funkcije centralnih i lokalnih organa uprave. Vec u povelji Dubrovcanima iz 1349, samo tri meseca posle izdavanja prvog dela Zakonika, predvidja se sudska uloga kefalije, kneza i carinika, a u Hilandarskoj hrisovulji iz 1355. se predvidja sudska nadleznost kefalije. Najzad, u drugom delu Zakonika propisano je da se crkveni ljudi sude pred crkvom i pred kefalijom (cl. 194). Ove protivurecnosti bi se mogle objasniti samo tako da su se pod pojmom carevih sudija podrazumevali i ovi organi vlasti, jer ih je car ovlastio da vrse sudsku funkciju. Neki predstavnici drzavnih vlasti zadrzavaju sudske nadleznosti i u periodu Despotovine, iako postoje i posebne sudije. Tako je celnik Lazarevica bio ovlascen da sudi u sporovima koje su pokrenuli monasi manastira Sv. Pantelejmona. Isto tako, i vojvode imaju velika sudska ovlascenja u poverenim im gradovima i vlastima, cak su im poverena i sudjenja za vladareve rezervate na teritoriji na kojoj zastupaju vladare. Osim vojvode, prema Statutu Novog Brda, sudske nadleznosti po nizim krivicama imali su i knez i purgari. Sudska ovlascenja u gradovima i u rudnicima imali su, u okviru svog delokruga, i carinici za neplacanje carina i nepostovanje carinskih propisa.
Sudski postupak je zapocinjao pozivom na sud. Prvobitno je pozivanje optuzenog na sud vrsio sam tuzilac u pratnji svedoka i kletvenika koje je uzimao iz reda svojih srodnika ili suseda. S vremenom je pozivanje na sud potpadalo pod kontrolu javne sudske vlasti, uz ispravu koja je imala obelezja javne vlasti. Vec u Zickoj povelji iz oko 1200, gde se kaze da se ljudi sa arhiepiskopskog vlastelinstva ne mogu pozivati na sud bez kraljevog pecata, vidi se da pozivanje na sud ima javnu veru, dok se sto godina kasnije, u Skopskoj hrisovulji iz 1300, iguman poziva samo putem knjige carske. Pozivanje na sud se precizno propisuje tek Dusanovim zakonikom. Predvidjeno je da i dalje tuzenog moze na sud pozvati tuzilac (cl. 61, 89), ali snagu javne vere i obaveznosti ozvanicene od strane vlasti sada ima samo pozivanje na sud sa pristavom (cl. 56). Tuzilac je, da bi poziv ozvanicio, morao da to ucini preko pristava ili uz njegovo prisustvo (cl. 104), a pristav je kao lice sa javnom verom potvrdjivao da je poziv urucen (cl. 175). Ali, snaga javne vere pristava nije bila sama po sebi dovoljna, vec je autenticnost poziva potvrdjivana pecatom ili knjigom, tj. pismom. Da je postojala razlika izmedju ova dva nacina pozivanja, svedoci cl. 62 u kojem se kaze da se vlastela velika poziva sa knjigom sudijinom, a ostali sa pecatom. Iz toga sledi da je pozivanje sa pecatom bilo usmeno, a to potvrdjuje i cl. 56 gde se kaze da vlastelinu koji se poziva pecatom pristav mora da predje pripoveda, tj. usmeno kaze za sta je pozvan. Povlasticu da na sud budu pozvani knjigom, odnosno pismom sudijinim, uzivali su, pored krupne vlastele, i crkveni velikodostojnici. Iako se u drugom delu Zakonika propisuje da pristavi bez knjige nikamo ne gredu (cl. 162), ipak to ne znaci da je ukinuto pozivanje pecatom (cl. 62), jer se 162. clan odnosi samo na izvrsni postupak.
Na sud se nije pozivalo na uobicajeni nacin ako je bilo lica, tj. kad je krivac uhvacen na delu, ili je kod njega prepoznata ukradena stvar. Krivac je tada odmah predavan vlastima u tom mestu (cl. 149). Ako pozvana stranka ne dodje na sudjenje onda je bila kriva i kaznjavana je globom koja se nazivala prestoj (cl. 56). Zakonik predvidja sankciju i za slucaj da tuzilac ne dodje na sud. Tada on gubi parnicu, a optuzeni koji bi se odazvao na vreme, bivao je oslobodjen odgovornosti (cl. 56, 89). Nedolazak na sudjenje mogao se smatrati opravdanim i nije se kaznjavao samo u dva slucaja koje predvidja Zakonik. Prvi je kad pozvani nije kod kuce, vec samo njegova zena koja nije duzna da obavesti muza (cl. 104). Drugi je vazio za vojnike svih staleza koji nisu smeli da se pozivaju na sud tri nedelje posle ratnog pohoda. Zakonik ne navodi druge opravdane razloge, kao sto je bolest, ali je to sigurno prihvatano kao opravdanje po obicajnom pravu. Strane u sporu se nazivaju parci i oni na sud izlaze licno (cl. 167). Ne pominje se mogucnost da ih neko zastupa, sem kad je u pitanju udovica ili sirota, bespomocna zena (cl. 73). U sudjenju je sigurno morao ucestvovati i navodcija koga pominju mnoge povelje, a to je potkazivac, kome je pripadala polovina vrazde ili globe. Stranke na sudu istupaju kao aktivni ucesnici sudske rasprave. Oni se raspravljaju, kako se kaze u Milutinovoj povelji Dubrovcanima iz 1302. Sudska rasprava se u izvorima naziva pra, a sama rasprava podrazumeva dve radnje: preti se i otpirati (cl. 73, 88, 139). Parac se pri za svoju pricu, tj. tuzbu, a tuzeni otparcija tuziocu otpira (cl. 161).
U Dusanovom zakoniku je, kako se iz ovog kratkog prikaza vidi, bio regulisan nacin sudjenja, tok sudske rasprave, nacin izvodjenja dokaza, kao i kazne za pojedine vrste prestupa. Sve ovo je vazilo za javne, drzavne sudove. Medjutim, u srednjovekovnoj Srbiji je postojalo i privatno-pravno sudstvo, koje se takodje u osnovi moralo drzati Zakonika. Ova sudjenja su vrsili vlasnici zemlje, svetovna ili duhovna vlastela nad svojim zavisnim stanovnistvom. To je patrimonijalni sud, kako ga naziva Teodor Taranovski, odnosno sud gospodara zemlje nad naseljenicima njegovog imanja. Ovo pravo imala je pre svega crkva i to je bio sastavni deo njihovog opsteg imuniteta (cl. 33). Nadleznost drzavnog suda je ostavljana samo za mesovite parnice kada je druga strana covek van crkvenog vlastelinstva (cl. 194). O patrimonijalnom sudu svetovne vlastele nad svojim meropsima i otrocima govore clanovi 103, 115, 201, pri cemu su od vlastelinovog suda izuzeti samo vladarevi rezervati.
Crkveni sud zauzima posebno mesto u sistemu srednjovekovnog sudstva. Kod Srba je on preuzet iz Vizantije, i postepeno ugradjivan u crkvenu organizaciju, sudski sistem i drustveni zivot uopste. Na osnovu bozastvenog zakona, koji se pominje jos u Zickoj povelji Stefana Prvovencanog, vladari donose odredbe o kaznjavanju za povrede crkvenih zakona koji su se zasnivali na kanonima vere, ali i na zakonima vizantijskih careva. Dusanov zakonik je samo sistematizovao odredbe o crkvenom sudu koje su se primenjivale jos od svetog Save. Crkveni sud je sudio pre svega celokupnom svestenstvu za sva dela, zatim vernicima, tj. celom pravoslavnom stanovnistvu, ali samo za odredjena dela povrede crkvenih kanona, i na kraju, zavisnom stanovnistvu na crkvenim vlastelinstvima na osnovu imunitetnih povelja vladara (patrimonijalni sud). Od nadleznosti crkvenog suda izuzimane su parnice oko zemlje koje su spadale u vladareve rezervate. Crkveni sud je bio nadlezan i za ljude koji su bili pod zastitom crkve. To su udovice, sirocad, prosjaci, bolesnici i pusteno roblje. Isto tako, crkva je reagovala i na teska krivicna dela, narocito ona koja su drasticno krsila moralne norme i pored osude svetovnog suda, na njih je reagovala epitimijama. Posto je brak vazio za crkvenu tajnu, pod crkveni sud su potpadala sva dela o braku, razvodu, preljubi i povredama zakona o braku. Kako su i testamenti bili u vezi sa brakom, srodstvom i nasledjivanjem srodnika, izgleda da su i sporovi oko testamenata najvecim delom bili u nadleznosti crkvenog suda.
Sve do sada izlozeno cinilo je jedinstveni sistem sudstva u srednjovekovnoj Srbiji, sve do njenog pada pod tursku vlast, a jedino je crkveni sud nastavio da zivi i deluje sa izvesnim ogranicenjima i za vreme robovanja pod Turcima. Medjutim, u srednjovekovnoj Srbiji bilo je jos nekoliko sudskih sistema van opsteg srpskog sudstva, koji su sa njim uporedo postojali u praksi i ponekad imali dodirne tacke. To je sudstvo primorskih komuna koje su ulazile u sastav srpske drzave, zatim autonomno sudstvo Dubrovcana u Srbiji, i u periodu Despotovine prisustvo turskih kadija u juznom delu drzave, u oblasti Brankovica.
Autonomni primorski gradovi su imali svoje sopstvene sudove i sudije koje su birane na godinu dana. Sistem sudstva u njima je bio, kao i u ostalim dalmatinskim gradovima, zasnovan na uticaju italijanskih komuna. Zato je on posebna tema, i zanima nas samo po pitanju odnosa sa sudstvom u srpskoj drzavi u cijem su sastavu bili. U dva primorska grada za koja imamo sacuvane gradske statute (Kotor i Budva) taj odnos je bio razlicit. Kotorsko sudstvo je bilo potpuno odvojeno i nezavisno od drzavnog sudstva u Srbiji i bila je iskljucena svaka mogucnost intervencije drzavne sudske vlasti i vladara na teritoriji Kotora i njegovog distrikta. Zbog autoriteta vladarevog suda desavalo se da se neki gradjanin obrati vladaru radi sudske zastite, ali su Kotorani takve slucajeve smatrali povredom svoje autonomije koju su vladari priznavali. Da bi takve mogucnosti iskljucili oni su 1301. doneli odluku, koja je usla u Statut, da se zabrani obracanje vladarevom sudu pod pretnjom kazne. I budvanski Statut je predvidjao autonomno sudstvo na teritoriji komune, ali je u njemu, za razliku od kotorskog, bio predvidjen jedan broj dela za koja se islo pred sud vladara. To su bila dela o izdajstvu, ubistvu, robu i robinji i konju. Ova dela su se gotovo potpuno poklapala sa vladarevim rezervatima koji su vazili i u samoj Srbiji.
Svoje autonomno sudstvo su delom imali i novoosvojeni grcki gradovi. Njima je sudska autonomija garantovana posebnim potvrdnim hrisovuljama kojima su potvrdjivane hrisovulje vizantijskih careva tim gradovima. Posto te hrisovulje uglavnom nisu sacuvane, o toj autonomiji se moze nesto reci samo na osnovu 176. clana Dusanovog zakonika gde su nasle odraza, i u primeru sacuvanih sudskih akata grada Sera 1360–1366. Iz cl. 176 se vidi da se gradjanima sudilo pred gradskim vlastima i klirosom, a iz serskih sudskih akata proizlazi da je sudio mesoviti sud koji su cinili mitropolit Sera, sest clanova klirosa i od svetovne vlastele kefalija gradski i zapovednik vojske koji su nazivani vaseljenskim sudijama.
Kada su u pitanju bili sporovi izmedju Srba i Dubrovcana sudjenje su obavljale dve ustanove: stanak i mesoviti sud. Stanak je pogranicni sastanak izmedju srpske i dubrovacke strane, gde su se, izmedju ostalog, resavale i parnice u mesovitim sporovima.
Mesoviti sud je sudio u sporovima izmedju Srba i stranaca, pre svega Dubrovcana, ali nastalih u unutrasnjosti, na srpskoj teritoriji. Javlja se u izvorima tek za vreme kralja Milutina. U njegovoj povelji Dubrovcanima iz 1302. se kaze, da ako dodje do spora izmedju Srbina i Dubrovcanina, da im sudi sud koji cine jedan sudija Srbin i jedan sudija Dubrovcanin. Pri tom, kralj zadrzava pravo vladarskih rezervata, tj. da sudi Dubrovcanima za neveru, vrazdu, celjadina i konja. Od tada mesoviti sud postaje stalna ustanova za mesovite sporove. Medjutim, car Dusan je za izvesno vreme ukinuo nadleznost za sudjenje u ovim sporovima. U povelji iz 1349. on predvidja da se mesovite parnice resavaju pred carinikom, knezom ili pred kefalijom koji bude grada togazi, i predvidja da obe strane daju isti broj svedoka u parnici. Isti princip mesovite porote kasnije je unet u drugi deo Zakonika (cl. 153). Knez Lazar ponovo vraca mesoviti sud. U povelji iz 1387. on predvidja da se u njemu vise ne uzima po jedan sudija sa obe strane kao u Milutinovoj povelji, vec se uspostavlja opste nacelo pariteta: da se postavi polovina sudija dubrovackih, a polovina Srbalja i da se pred njima spore. Istovremeno, knez Lazar je ukinuo nadleznost domacih drzavnih sudova za mesovite parnice: I da ne poziva Srbin Dubrovcanina pred sud nikamo, tkmo pred onezi sudije, i da se ne muce pred gospodstvo mi ni pred kefaliju. Isti postupak je bio predvidjen za Sase i Dubrovcane. Sto se tice samog sudskog postupka, povelja kaze da ako Dubrovcanin zahteva porotu, da je cini njegova druzina Dubrovcani, koji zive u istom ili najblizem mestu gde se vodi spor, a ako obe strane predloze svedoke, onda da bude isti broj svedoka sa obe strane. Zanimljivo je da se dalje naredjuje da niko od svedoka nije voljan pobeci dok se spor ne okonca, sto znaci da je u praksi bilo izbegavanja svedocenja. Doslovno iste odredbe se ponavljaju i u poveljama despota Stefana Dubrovcanima iz 1405, zatim Brankovica iz iste godine, kao i u poveljama despota Djurdja iz 1428. i 1445.
Iz Lazareve povelje se vidi da su obe strane u sporu, pored svedoka, mogle zahtevati i porotu. Porota je u starom srpskom pravu veoma stara institucija, ciji je najstariji naziv rota. Porotnici su u stvari kletvenici, cestiti, verodostojni ljudi, koji su pod zakletvom potvrdjivali za sud bitne cinjenice, i kojima je sud poklanjao bezuslovnu veru, njihovi iskazi su nekada bili od presudnog znacaja. U izvorima je bilo i drugih naziva za porotnike ili kletvenike: starinici, starci, dusevnici, dobri ljudi. U drugom delu Zakonika (cl. 151–154) kao da su sistematizovane novele cara Dusana sa ciljem da se precizira uloga porote i utvrdi njen znacaj kao institucije. Clanom 151 car naredjuje od sada unapred da je porota i za malo i za veliko: za veliko delo da su 24 porotnika, za pomanju krivicu 12, a za malo delo 6 porotnika. I ti porotnici da nisu vlasni nikoga izmiriti, osim da opravdaju ili okrive. I da je svaka porota u crkvi, i pop u rizah da ih zakune, i u poroti kamo se vecina kunu, i koga vecina opravda, tima da se veruje. U sledecem, 152. clanu, se kaze da u poroti vazi zakon kao za vreme kralja Milutina, da su velikoj vlasteli velika vlastela porotnici, a srednjim ljudima njihova druzina, a sebrdijama njihova druzina da su porotnici, a da u poroti nije ni srodnika ni pizmenika, tj. neprijatelja, zlobnika. Clanom 153 potvrdjeno je pravo da inoverci i trgovci u mesovitom sporu daju polovinu porotnika a polovinu Srbi. I na kraju, cl. 154 predvidja da porotnici koji se zakunu i opravdaju nekoga po zakonu, pa se zatim kod opravdanog nadje sâm predmet (corpus delicti), da se ti porotnici kazne kao za vrazdu, po 1000 perpera, da im se vise ne veruje, da se niko za njihove ne udaje niti od njih zeni. Iz ovih clanova Zakonika i ranije pomenute Lazareve povelje vidi se da porota nije vrsta suda, onakva kakva je postojala u anglosaksonskom zakonodavstvu (kako su smatrali V. Macejovski, Hermenegild Jirecek, S. Novakovic i K. Jirecek), vec dokazno sredstvo. Porotnici su, dakle, kletvenici ciji je zadatak da se zakunu, tj. da oprave optuzenog pred sudom, da kao njegova druzina posvedoce da li jeste ili nije mogao uciniti prestup. Iz clanova 151–154 se ne vidi da se pred porotnike iznose dokazi, a to je glavno obelezje presudne porote, odnosno porote kao vrste suda.
Autonomno dubrovacko sudstvo vazilo je u Srbiji za sve Dubrovcane u svim medjusobnim parnicama, pri cemu se primenjivalo dubrovacko zakonodavstvo. Problem sporova medju Dubrovcanima nije se postavljao sve do vremena do kada je relativno mali broj Dubrovcana boravio u Srbiji. Do tada su svoje sporove mogli resavati pred sudom u Dubrovniku. Zato se do vremena cara Dusana ovaj problem ne javlja u izvorima. Dusan je i ove sporove kao i mesovite resio tako sto ih sve upucuje na drzavni sud. To, izgleda, nije resavalo problem jer je trebalo primenjivati dubrovacko pravo i zakone. Sem toga, broj Dubrovcana u Srbiji od sredine XIV veka naglo raste zbog sve snaznijeg razvoja rudarstva i trgovine. Zato u povelji iz 1387. knez Lazar donosi odredbu da resavanje medjusobnih sporova prepusta samim Dubrovcanima. Prema njoj, bez obzira da li je spor zapoceo u Dubrovniku ili Srbiji, Dubrovcani u Srbiji treba da se sude pred konzulima dubrovackim i pred njihovim sudijama, i sto sudi konzul i njegove sudije na tome da stoje. Predvidja se cak i prisila za ovakvo resenje i kaze se da ako neki Dubrovcanin ne bi hteo da izadje pred ovaj sud ili ne priznaje njegovu presudu, u tom slucaju je voljan konzul i njegove sudije onogazi svezati i drzati dogde plati u sta je osudjen, a da taj zakon nije voljan potvoriti ni kefalija ni vladalac. Iste odredbe po ovom pitanju se ponavljaju u poveljama despota Djurdja iz 1428. i 1445. Dakle, od kraja XIV veka su Dubrovcanima u svim medjusobnim parnicama sudili njihovi izabrani konzuli i sudije koji su birani od strane Malog veca za svaki spor posebno, i tako ce ostati do pada pod tursku vlast.
A. Veselinovic

Zakon – stari izraz koji se u srpskim pravnim spomenicima srece jos s kraja XII veka u znacenju pravnog pravila uopste (regula iuris), za razliku od savremene pravne terminologije u kojoj termin zakon oznacava posle ustava najvisi pravni akt u drzavi, koga po posebnom postupku donosi zakonodavno telo. Prema tumacenju filologa, izraz zakon izveden je iz staroslovenskog korena koný (pocetak), te bi izvorno rec zakon znacila nesto sto je ustanovljeno na pocetku, ili nesto sto oznacava pocetak necega. Mada Sintagmat Matije Vlastara poznaje nekoliko definicija zakona, one ne odrazavaju verno znacenja koja se srecu u srpskim pravnim spomenicima, jer su srpski redaktori Sintagmata, posredstvom vizantijskih pravnih zbornika, preuzeli definicije rimskih pravnika. Pri tom su izrazom zakon prevodili i latinski termin lex (zakon) i ius (pravo), jer su i vizantijski pravnici za oba latinska pojma upotrebljavali izraz  (zakon).
Mada izraz zakon oznacava pravno pravilo uopste, treba praviti razliku u vezi sa nastankom toga pravila. Njega moze da stvori nacionalna drzavna vlast (vladar), moze da nastane ugovorom ili obicajem. Vrlo rasireno je i znacenje termina zakon kao partikularnog pravnog pravila, ali i ono ima razlicitu sadrzinu.
Partikularno pravno pravilo moze imati teritorijalni karakter, odnosno kada regulise pravne odnose na jednom vlastelinstvu (a se zakon metohijam crkovnim). Pored toga, ono moze biti i personalno, u slucajevima kada se regulise pravni polozaj kategorija stanovnistva (npr. Zakon Vlahom, Zakon ljudem crkovnim, Zakon Srbljem, merophom zakon po vsoi zemli, Vojnicki zakon).
Partikularno pravno pravilo regulise i pojedina pravna pitanja (Zakon o poroti, kupoprodaji, ubistvu), srece se u naslovima zakonskih clanova (O duhovnom zakone, zakon o vinu, zakon za puste rupe, zakon od pas) ili oznacava pojedinu zapovest ili naredbu. U nekim slucajevima zakon znaci i zbornik zapisanog obicajnog prava (statut), a u prevodima rimskih (vizantijskih) pravnih kompilacija oznacava carski zakon, pravo (ius) i samu zakonitost. Ali, u srpskim pravnim spomenicima izraz zakon ne oznacava uvek neki pravni pojam; ponekad su to izrazi iz svakodnevnog govora, kao npr. uslov (I takozi prilozi Nikola i jegova mati sije-zi selo u zakon; dogde jest ziv Nikola...), nacin (Ako li bi ubio tko koga zakonom asasinskim), vera (Mouseiski zakon) i slicno. Brojne su i kovanice sa recju zakon u osnovi, kao npr. zakonik, zakonoprestupnik, bezakonik, zvezdozakonie (astrologija), zakonopolozenije (zakonodavstvo), samozakonie (autonomija, samostalnost, samovolja) i slicno. Pored imenica srecemo i prideve, priloge i glagole koji u svom korenu imaju termin zakon, kao sto su npr. zakono, uzakonieno, zakonomno, zakonobraciti se, pozakoniti i slicno.