Dve godine nakon proklamovane privredne i drustvene reforme, 1967. godine, predsednik Ustavnog suda Slovenije Vladimir Krivic u intervjuu listu NIN je kao najaktuelniji problem drustva istakao potrebu za reformom pravosudja. U to vreme republike jos nisu imale samostalnost kakvu su dobile ustavnim amandmanima iz 1969. godine i narocito Ustavom iz 1974. godine, pa je polemika, koja je tokom citave te godine usledila na stranicama ovog uglednog nedeljnika u zemlji, imala opstejugoslovenski karakter.

»Uklapanje« u sistem

Tada je na snazi bio Ustav iz aprila 1963. godine u kojem sudovi nisu imali cak ni formalnu autonomnu vlast kakvu danas definisu ustavi Srbije i SR Jugoslavije, vec su bili podredjeni zakonodavnoj, uz veliki upliv izvrsne vlasti i Saveza komunista, dakle partije. Stavise, ni u dokumentima ni u praksi za sudove, ne koristi se termin »vlast« vec »vazna drustvena delatnost«, otprilike kao sto su to prosveta, kultura, nauka i slicno. Termin »vlast« se uopste izbegava u javnom zivotu; koriste se eufemizmi tipa »upravljanje drzavom« i narocito »samoupravni mehanizmi«, a ako se leksema »vlast« i pominje to je samo u kontekstu »radnickog samoupravljanja«, »vlasti radnicke klase« i sl.
Zanimljivo je da u brojnim, na momente i veoma zustrim polemickim tekstovima uglednih pravnika, pre svega sudija, tuzilaca i advokata, osim u jednom tekstu, uopste ne nailazimo na pojmove sudske funkcije kao ravnopravne vlasti zajedno sa zakonodavnom i izvrsnom. Tri vlasti, dakle, nisu jasno razgranicene cak ni teorijski: sudije, odnosno sudovi na kraju godine podnose raporte »najvisim organima drustveno-politickih zajednica« (odnosno u zavisnosti od nivoa suda opstinskim, pokrajinskim, republickim skupstinama, a Vrhovni sud Jugoslavije i Ustavni sud Jugoslavije – Saveznoj skupstini, odnosno tadasnjem Vecu naroda).
Zapanjuje ipak otvorenost diskusije, sloboda izrazavanja ideja i projekata reforme, iako tu treba biti svestan dve stvari: prvo, nedeljnik NIN je prednjacio u »izvesnim slobodama« koje su mu i tokom same polemike prilicno neuvijeno zamerane od strane tadasnje politicke oligarhije (dakle pre svega izvrsne vlasti koja je bila pod kontrolom vlasti Partije), i drugo, ta 1967. godina bila je godina ozbiljnih drustvenih previranja, koja ce pripremiti teren za burnu 1968. i pojave nacionalizma gotovo istovremeno sa idejama koje su se sve slobodnije i glasnije artikulisale u pravcu vece nezavisnosti republickih organa u odnosu na organe federacije. Polemiku, vodjenu citavu godinu dana, naposletku, treba posmatrati i u kontekstu pripreme ustavnih amandmana koji ce dve godine docnije biti usvojeni, u cemu je pravosudje odigralo kljucnu ulogu uoblicavanja novog politickog sistema onakvog kako ga je zamislila Partija i njena transmisija izvrsna vlast.
Stoga Vladimir Krivic, predsednik Ustavnog suda Slovenije, istice da je »u sklopu drustvene reforme momentalno najaktuelniji problem reforme pravosudja. Podrucje pravosudja je u citavom nasem samoupravnom i politickom sistemu najvise zaostalo, odnosno najmanje ugradjeno u novi sistem i sadrzi najvise nepotrebnih etatistickih oblika i metoda. Zbog toga je danasnji status sudova, advokature i drugih pravosudnih organa daleko ispod mogucnosti i nuznosti koje trazi danasnje vreme« (NIN br. 842, 29. 01. 1967, str. 2).

(Ne)zavisnost suda i sudija

Ali, prava polemika koja se odnosila iskljucivo na sudove i njihovu funkciju zapocela je pismom advokata Velimira Cvetica u kojem on ostro napada »zatvorenost sudova uprkos ustavno proklamovanoj sudskoj javnosti«. Iako je citav tekst pisma intoniran opreznim vokabularom, advokat Cvetic pominje neke probleme koji su do tada ocito bili prilicno tabuisani. Institucija »izuzeca sudije« koja »iako zakonom dozvoljena nije bas popularna kad je branilac zatrazi pa sudije cesto posto predsednik suda odbije izuzece donose osvetnicke presude«. Pomenuti advokat ukazuje i na neprihvatljivu ulogu i prenaglasen znacaj javnog tuzioca »koji je sluzbenik, a ima prava da nalozi sudiji koji je izabrano lice sta treba da radi u prethodnom postupku, pa izborno lice (sudija) mora da postupi po predlogu tuzioca – neizbornog lica« (NIN br. 846, 26. 03. 1967, str. 2).
Cvetic nacinje, iako oprezno, i pitanje nezavisnosti sudova i statusa sudija. »Otvorenost i javnost rada sudova omogucila bi i nasem drustvu da vise upozna i prati njihov rad. Izbili bi na povrsinu mnogi procesi koji bi pokazali da reizbornost utice na nezavisnost sudova da se rado angazuju penzioneri u porotu jer je druge tesko dobiti usled slabog materijalnog stanja u kojem je sudstvo... Otvorenost sudova sprecila bi i one koji telefonom – u ime ovog ili onog organa – uticu da sud presudi ovako ili onako... Sudije treba osloboditi straha od reizbornosti ili tu reizbornost treba poveriti visim organima od onih na cijoj teritoriji sudija postupa« (NIN br. 846, 26. 03. 1967, str. 2).
Prema tadasnjem ustavu i zakonu o sudovima, sudijska funkcija nije bila stalna vec (re)izborna. Sudija je imao mandat na osam godina i pravo da, ako zadovolji i ispuni godisnju normu koju je odredjivao savezni sekretar za pravosudje, bude opet izabran. Ukoliko ga skupstina, koja i ocenjuje njegov rad (u zavisnosti od nivoa suda – opstinski, sreski, okruzni, Vrhovni sud republike–clanice, Vrhovni sud SFRJ, odredjivan je i »ocenjivac« rada: opstinska skupstina, pokrajinska, republicka ili savezna), ne izabere i ne poveri mu nov mandat za obavljanje sudijske funkcije, po zakonu je imao pravo na platu u narednih sest meseci, a potom mu je prestajao radni odnos.
Kriticka Cveticeva strela uperena na politicku vlast i na sudije–poslusnike nije, naravno, ostala bez odjeka. U NIN-u su pocele da se oglasavaju sudije okruznih i opstinskih sudova »u zelji da daju svoj doprinos ovoj korisnoj drustvenoj temi«, a »bez namere da se naruse osnovni principi naseg socijalistickog, samoupravnog drustva.« Ipak i unutar tako postavljenih okvira mnoge sudije su bile neobicno kriticne. Vasil Velikovski, predsednik opstinskog suda iz Sv. Nikole (Makedonija) eksplicitno kaze: »Na samostalnost i nezavisnost sudova ima uticaja finansiranje sudova, narocito opstinskih, za ciji se rad sredstva obezbedjuju budzetima opstina. Budzet donosi opstinska skupstina koja predstavlja najvisi organ vlasti i organ drustvenog samoupravljanja u okvirima prava i duznosti opstina. Kada bi se u prakticnom radu opstine potpuno afirmisala ova ustavna odredba, tada, smatramo, ne bi bilo mogucnosti da se putem finansiranja vrsi pritisak na sudove i sudije. Ali kada toga vec ima u praksi, skupstina opstine je samo formalno najvisi organ vlasti, a fakticki, vlast je skoncentrisana u licu predsednika skupstine ili u pojedinim rukovodecim licima organa uprave. U tom slucaju ozbiljno dolazi u pitanje samostalnost i nezavisnost suda, s obzirom da ce licni dohoci sudija i njihov materijalni polozaj kao i polozaj suda, zavisiti od odobrenih sredstava, a to u krajnjoj liniji zavisi od naklonosti pojedinaca koji su uspeli da drze ‘uzde’ u svojim rukama. Sudije ponekad vode racuna o tim licnostima, o njihovom misljenju, intervencijama i sl. Resenje ovog problema treba traziti u dva pravca: u afirmisanju skupstine da ona dosledno ostvaruje svoja prava i duznosti kako se nikakvi autoriteti ne bi stavljali iznad nje i u pravcu izgradjivanja objektivnih kriterijuma i merila na osnovu kojih ce se vrsiti finansiranje sudova« (NIN br. 849, 16. 04. 1967, str. 2).
Naravno, politicke teme i politicka sudjenja nisu bili predmet polemike i to ne zato sto je u toj oblasti sudska funkcija vrsena na Ustavom i zakonima propisan nacin, vec iz prostog razloga sto su ucesnici, narocito oni koji su se zalagali za to da sudska vlast to odista postane, bili svesni da je ta tema opasna kao i da se preko iznosenja problema u oblasti krivicnog prava i to samo onog njegovog dela koji se odnosio na kriminal i privredne prestupe, moze mnogo toga provuci, mnogo toga reci bez ozbiljnih posledica.
Podrzavajuci svog kolegu iz Makedonije, Ljubinko Sretenovic, sudija okruznog suda u Krusevcu, istice kako »treba jednom ovo drustvo da najzad nadje nacina da utvrdi vrednost sudijskog posla, a ne da svaka drustveno-politicka zajednica sudovima odredjuje sredstva prema svojim mogucnostima. I onaj u Brusu i onaj u Beogradu obavljaju isti posao. Zar da kaznimo onoga koji se uhlebio kod siromasne zajednice, a uzgred budi receno, radi u znatno tezim uslovima?« I zakljucuje: »To je neravnopravnost!« (NIN br. 853, 14. 05. 1967, str. 2).

Kome smeta dijalog

Ali, napori pojedinaca da se sudovi »otvore prema javnosti« nisu naisli na dobar prijem kod mnogih ljudi iz pravosudja, narocito sudija visih sudova. Prema njihovom misljenju, »sudovi su najotvorenije institucije jer je svaki pretres u principu javan, osim u nekim iznimnim slucajevima vredjanja javnog morala ili kad preti realna opasnost da se uznemiri javnost.« Tako Bosko V. Vircevic, potpisan samo kao sudija, istice da »nasa sredina vrlo cesto ispoljava nevidjeni konzervativizam po kojem je svaki uhapseni kriv, pa ponekad i sudija smatra to isto i rukovodi se principom: sve sto suska mora i da mrda. Ovakav stav sredine cesto pothranjuju i nasi dnevni i vecernji listovi na taj nacin sto optuznicu javnog tuzioca uzimaju zdravo za gotovo. Ali vecina sudija sudi posteno. Uostalom, nas Ustav je obavezao skupstine i njihove odbore za pravosudje da vrse drustvenu kontrolu sudstva, da obrate paznju na zakonit rad organa gonjenja i posebno sudova« (NIN br. 864, 30. 07. 1967, str. 2).

U diskusiju o reformi sudstva ukljucila se i redakcija NIN-a komentarom svog urednika Milosa Misovica pod naslovom »Kome smeta pisanje o pravosudju« (NIN br. 870, 10. 09. 1967) u kojem autor, pokusavajuci da napravi bilans do tada vodjene polemike, narocito apostrofira kriticare novina i javnog mnenja, i redakciju NIN-a »sto se uopste upustila u organizovanje ovako delikatne drustvene teme«. »Kada smo poceli da objavljujemo seriju tekstova o pravosudju, nismo ni ocekivali da ce se nasa misljenja i stavovi oberucke prihvatiti, ali nismo ni pretpostavljali da ce izazvati toliko raznovrsnih misljenja i reakcija... Izvestan broj citalaca kategoricki se suprotstavlja svakoj javnoj diskusiji o pravosudju smatrajuci da smo dosadasnjim pisanjem naneli dosta stete pravosudju.« Misovic to ilustruje odlomkom iz pisma jednog anonimnog citaoca koji je ocito dobro upoznat sa stanjem u pravosudju: »Zar smo mi Jugosloveni toliko pokvareni da profesionalne sudije nevine ljude salju u zatvor? I samo se oko NIN-a okupila sacica postenih ljudi koji se zbog toga bune. A i oni su ohrabreni tek posle Cetvrtog plenuma i nakon toga sto su obezbjedili podrsku druga Tempa... Treba stvoriti sto optimalnije uslove za sudjenje. Takvi uslovi se stvaraju noveliranjem pozitivnog krivicnog zakonodavstva i obezbedjenjem uslova za njihovu prakticnu primjenu. Ali i stvaranjem posebne klime za rad. Jer nakon oslobadjanja nase zemlje, sudije ustaskih redovnih, a i neke sudije ustaskih prijekih sudova nisu bili toliko napadani preko stampe kao sto se socijalisticke sudije napadaju na stranicama NIN-a«.
Odgovarajuci svojim oponentima Misovic, urednik NIN-a, podvlaci da je NIN organizujuci diskusiju o reformi pravosudja »ispunio svoju profesionalnu duznost i ukazao na potrebu da svoja misljenja iznesu ljudi iz pravnih institucija ali i gradjani«. I kad se ocekivalo da se time diskusija zakljuci, u narednom broju srecemo ostru reakciju sudije Vrhovnog suda Jugoslavije Bogomira Kostanjevca, u kojoj on prvo odaje priznanje NIN-u sto je pokrenuo inicijativu za »tako vaznu oblast drustvenog zivota«, ali smatra da »ton i metod za postizanje te namere« nisu adekvatni. 
»Pomislimo samo«, pise Kostanjevac, »kuda bi nas odvelo ako bismo svakoj stranci, kojoj se ne svidja presuda, omogucili da putem stampe pokrene javnu diskusiju o nepravilnoj presudi i o faktickim pravnim pitanjima na kojima je odluka suda osnovana. Iskustvo nam govori da vrlo veliki broj ljudi isteruje svoja prava putem svih sudskih instanci i da nije zadovoljan ni odlukama najvisih pravosudnih organa, jer je subjektivno ubedjen da je pravo na njegovoj strani...« I dalje: »Kaznena politika je odraz volje drustva, koje s obzirom na povecanje broja nekih krivicnih dela ili s obzirom na neke druge okolnosti, trazi da se u nekom odredjenom vremenskom periodu i u nekim krajevima izricu stroze kazne od onih koje su se do tada izricale. U tom slucaju i pravosudni organi duzni su slusati glas drustva te se ne mogu pozivati na svoju nezavisnost« (NIN br. 871, 17. 09. 1967, str. 4). Sudija Vrhovnog suda SFRJ u daljem tekstu osipa paljbu po kriticarima socijalistickog pravosudja. »Barem za mene, zaprepascujuca je izjava advokata Milutina Djuricica iz Peci (NIN, 10. 09. 1967) koji kaze da nema dovoljno poverenja u sudove i njihovo ‘slobodno uverenje’, tvrdeci da su pravnici koji su nekad bili sastavni deo ili prijatelji avangarde, sada vecinom postali slepi nezadovoljnici koji ne vide izlaz iz postojeceg stanja ili konzervativne birokrate i slepe formaliste...« »...ovakav nacin pisanja i kritike sudova jeste neodgovoran i rusi poverenje radnih ljudi i gradjana u nas pravosudni sistem i rad njegovih organa, koji su uprkos nekih svojih slabosti, uglavnom dobro resavali i resavaju poverene im zadatke sto je u svom razgovoru sa sudijama vrhovnih sudova krajem 1966. godine naglasio i drug Tito«.
Redakcija NIN-a je na ovu kritiku hrabro odgovorila da je »volja drustva najbolje izrazena u zakonima po kojima sudije treba da odredjuju stepen krivice i visinu kazne. Jer ako se tako tumaci volja drustva, onda se nece dogoditi da okrivljeni bude, kako kaze drug Kostanjevac, ‘lose srece’ jer mu je sudjeno u trenutku poostrene kaznene politike.«
Kostanjevac nije odgovorio, ali je zacetnik polemika, Vladimir Krivic, uzeo u zastitu svog kolegu, upucujuci neobicno teske reci NIN-u koji se »drznuo da tumaci i ispravlja jednog sudiju Vrhovnog suda«. Zbog takvog nacina polemike Krivic je odbio ucesce na okruglom stolu pravnika, koji je NIN nameravao da organizuje. Do realizacije te ideje, po svemu sudeci, nikada nije doslo jer se u pregledanim godistima NIN-a za 1968. i 1969. godinu okrugli sto ne pominje.

Smisao reizbornosti sudija

U broju 872 od 24. septembra Drago Bobic, novinar iz Zagreba, u tekstu »Sudije pred sudom Skupstine – sta su rekli odbornici grada Zagreba o nasem pravosudju«, na plastican nacin docarava stanje i probleme sa kojima se sudstvo suocavalo tih godina. Posto je konstatovao da su sve sudije od najnizih do najvisih »na osnovu Ustava i zakona duzni da o svom radu podnose izvestaj odgovarajucim skupstinama drustveno-politicke zajednice koje ih, kad dodje vreme, opet biraju ili ne biraju«, on prelazi na izvestaj jedne grupe sudija iz Zagreba, koji su ovi podneli Gradskoj skupstini nekoliko dana ranije. »Sudije, pre svega, priznaju da nisu u stanju da istodobno – kvalitetno i u potpunosti – vrse obe funkcije koje im je Ustav stavio u zadatak, da sude i da prate i proucavaju drustvene odnose i pojave od drustvenog interesa«.

Iz ovoga vidimo da je Partija nametala sudijama i odredjen kvantum vanpravnih kategorija koje su kao svesni clanovi drustva »na odgovornim funkcijama« imali da izvrse. Zagrebacke sudije su se zalile ne toliko na ogroman broj sudskih predmeta vec i na ovaj novum, nepoznat sudskoj praksi u istinski demokratskim drustvima. Citamo dalje Draga Bobica i njegov tekst o tome na sta su se zalile zagrebacke sudije svojoj Gradskoj skupstini. »Ima pojava ‘veza i telefona’ kao vida pritiska na sudove i sudije«. O toj pojavi zagrebacke sudije su rekle: »Suzbijali smo uplitanja pojedinaca u sudjenje rukovodeci se gledistem da i sitne intervencije mogu dovesti do protivzakonitog rada. Cini nam se da smo u tome imali dosta uspeha«.
Zanimljivo je da se u to vreme reizbornost sudija shvatala ne kao mana i nedostatak, vec kao vrlina, kao borba protiv »sudijine ukorenjenosti«, »zabokrecine sudstva« i slicno. Reizbornost je objasnjavana proveravanjem vrednosti ljudi, nekom vrstom revalorizacije njihovih strucnih i moralnih nacela, a nikako faktorom limitiranja autonomije sudijskog odlucivanja. Ono sto joj je zamerano jeste samo to da se ovaj pravni institut moze pretvoriti u formalnost »ako se vrsi u stalno zatvorenom krugu«. Stoga mozda i ne cudi sto su zagrebacke sudije apsolutno podrzale reizbornost »ne radi smanjenja nezavisnosti sudija i suda vec upravo radi njenog jacanja«. Ovaj drugi deo citirane recenice ima se svakako pripisati ne toliko uverenju samih sudija, vec uobicajenoj samoupravnoj retorici i tadasnjim drustvenim shvatanjem uloge sudstva.
Ipak, cinjenica da predlog skupstinske Komisije za reizbor zagrebackih sudija, prema kojem se nekolicini sudija odrice izbor u novi osmogodisnji mandat, nije dobio skupstinsku vecinu vec je vracen Komisiji na ponovno razmatranje, pokazuje da je kod mnogih odbornika ipak preovladjivala svest da treba misliti svojom glavom. 
Tekst objavljen u broju 876, 22. oktobra, ciji je autor advokat Blazo M. Stankovic, predstavlja krunu ove duge diskusije o reformi pravosudja. Vec sam naslov »Bez sudske stalnosti i nezavisnosti nema dobrog pravosudja«, pobudjuje ozbiljnu paznju. Pozivajuci se na svetle primere starih srpskih pravnika, Stankovic navodi poznati slucaj kralja Milana. Naime, u obracunu sa svojim politickim neistomisljenicima, kralj je, nezadovoljan presudom izrecenom jednom od njih, dosao kod predsednika Kasacionog suda da intervenise. Predsednik mu je uctivo odgovorio: »Znam da ste vi kralj, ali ovo je sud u kojem vladaju zakoni, a ne kraljevi«. Stankovicev moderan i za to vreme neobicno napredan pristup u pogledu reforme pravosudja jasno ukazuje na nekoliko krucijalnih stvari: 
– na potrebu uvodjenja stalne funkcije sudija kako bi oni sudsku vlast vrsili mirno i neometano strahom za egzistenciju, s jedne strane, a s druge, da bi se smanjili pritisci na sudije i postigla veca nezavisnost sudova;
– na to da je jedino visi sud ovlascen da ceni zakonitost presuda nizih sudova;
– na stetnost sudijskog rada na normu jer se time gubi na kvalitetu sudjenja zarad toboznje efikasnosti;
– na fiksno nagradjivanje sudija, shodno nivoima, u svim krajevima zemlje;
– na formiranje budzeta iz sudskih taksi koji bi se zasebno evidentirao pri drzavnom, republickim i opstinskim budzetima jer bi na taj nacin sudije postale materijalno nezavisnije i samim tim manje podlozne korupciji.
Polemika je vodjena godinu dana, ozbiljnije reforme sudstva nikad nisu sprovedene, a najmanje po tackama advokata Stankovica. Te tacke naznacene jos pre trideset i tri godine ostaju aktuelne i danas.